Interesi, realpolitika i cinizam

Piše: Srđan Majstorović, predsednik UO Centra za evropske politike

Gde se nalazi Srbija danas, nakon 11 godina od početka pregovora o pristupanju EU? Teorijski gledano, što je kandidat bliži članstvu, to bi zemlja trebalo da bude uređenija u skladu sa uslovima za prijem u Uniju. Na žalost građana Srbije, režim koji upravlja zemljom poslednjih 13 godina učinio je sve da opovrgne tezu da pristupni pregovori utiču na pozitivan razvoj države kandidata, u smislu učvršćivanja demokratskih institucija, razvoja pozitivnog ekonomsko-socijalnog okruženja i vladavine zasnovane na pravilima koja 450 miliona Evropljana čine jednakim pred zakonom.

Umesto da modernizuje državu u skladu sa najboljim primerima iz Evrope i da se menja u cilju vlastitog ekonomskog, socijalnog, kulturnog i političkog razvoja, režim je zanemario opšte društvene interese u cilju enormnog bogaćenja i opstanka na vlasti. Ta nepodnošljiva lakoća zloupotrebe vlasti, koja je kulminirala smrću nedužnih građana na novosadskoj Železničkoj stanici, bila je okidač za studentske i građanske proteste koji su usled prekomerne upotrebe sile od strane policije (i/ili drugih osoba koje je teško identifikovati), uveli Srbiju u političku krizu koja traje već duže od osam meseci.

ŠTA GOVORI IZVESTAJ EK

U tom kontekstu, Evropska komisija (EK) nedavno je objavila izveštaj u okviru tzv. mehanizma za vladavinu prava. Ovaj mehanizam izveštavanja uspostavljen je u cilju očuvanja i promovisanja značaja vladavine prava u državama članicama EU, a odnedavno se koristi i u četiri države kandidatkinje, među kojima je i Srbija. U ovogodišnjem izveštaju, u delu koji je posvećen Srbiji, predstavljen je objektivan prikaz problema sa kojima se suočavaju građani i pravna lica koja posluju u zemlji.

Između ostalog, izveštaj navodi da prema “Indeksu percepcije korupcije” za 2024, koji je objavila organizacija Transparency International, Srbija ima 35/100 poena i da je rangirana na 105. mestu u svetu” (od 180 zemalja), što je najniži rezultat zabeležen za Srbiju u poslednjih devet godina. U izveštaju se navodi da je stepen političkog pritiska na pravosuđe i tužilaštvo visok, kao i da je primećeno “ograničeno ili nikakvo reagovanje od strane Visokog sudskog i tužilačkog saveta, Vlade ili Parlamenta”. Drugim rečima, institucije koje bi trebalo da vode računa o očuvanju ravnoteže između tri grane vlasti ostaju neme i nezainteresovane na pritiske na pravosuđe.

Izveštaj konstatuje i slabosti u vezi sa istragama, optužnicama i pravosnažnim presudama u slučajevima korupcije na visokom nivou, uključujući zaplenu i konfiskaciju imovine stečene krivičnim delima, što takođe govori o skromnim dometima glasno najavljivane borbe protiv korupcije. Navodi se i “ozbiljna zabrinutost” u vezi sa nezavisnošću REM, kao i kašnjenju i brojnim nedostacima u procesu izbora novih članova Saveta REM, dok se bezbednost novinara u Srbiji prati sa “povećanom zabrinutošću”. Slično je i u slučaju uslova u kojima deluju udruženja građana, gde EK konstatuje da su oni narušeni, kao i da se udruženja građana suočavaju sa povećanim pritiskom vlasti. Konstatovano je i da su ovi napadi intenzivirani od početka građanskih protesta, odnosno da su udruženja izložena “verbalnim napadima i kampanjama blaćenja” od strane visokih zvaničnika u cilju delegitimizacije protesta.

ZAŠTO EU NE REAGUJE NA BROJNE ANTIDEMOKRATSKE POSTUPKE REŽIMA?

Kada se pročita ovaj izveštaj, utisak je da EK ima objektivan pregled situacije u Srbiji. Postavlja se legitimno pitanje – zašto EU ne reaguje glasnije i odlučnije u vezi sa evidentnim kršenjima demokratskih principa u zemlji koja pregovara uslove pristupanja Uniji? Razlozi za to su višestruki.

Prvo – nedostatak jedinstvene pozicije među članicama o situaciji u Srbiji. Među članicama postoji većina koja objektivno sagledava političku krizu i sa “zabrinutošću” prati ono što se dešava na ulicama gradova u Srbiji. Međutim, podele unutar EU uzrokovane su brojnim unutrašnjim i spoljnim pitanjima, pa i vizijom budućnosti EU, oko čega se trenutno vodi ideološka utakmica. U tim okolnostima, vlade koje pripadaju političkim grupacijama poput Evropske narodne partije i desničarskih Patriota za Evropu već duže vreme zbog vlastitih interesa tolerišu ono što se dešava u Srbiji i na razne načine, koristeći složene mehanizme odlučivanja, blokiraju snažniju osudu režima u Beogradu.

Drugi razlog je strah od neizvesnosti među članicama EU u vezi sa promenom režima, a za koju je karakteristična svojevrsna intelektualna inercija najbolje opisana pitanjem “koga vidite kao alternativu sadašnjem režimu?”. Članice koje spadaju u ovu grupu legitimno su zabrinute da režim u Srbiji gubi vezu sa realnošću, što ga potencijalno može učiniti ekstremnijim i nepredvidivim, ali nisu preterano zainteresovane za promene, te daju prednost lažnoj “stabilnosti” u odnosu na kršenje elementarnih principa demokratije.

Treći razlog je još uvek prisutna naivnost među određenim članicama koje smatraju da će se podilaženjem režimu i omogućavanjem formalnog napredovanja u pristupanju EU suziti prostor za nekooperativnost i uticati na promene usled primene evropskih zakona i standarda. Realnost i činjenice u prethodnih trinaest godina opovrgavaju ove “dobronamerne” stavove, jer Srbija nema problem sa usvajanjem već sa primenom i sprovođenjem propisa i standarda koji su usaglašeni sa evropskim.

Četvrti razlog je insistiranje pojedinih članica na sagledavanju situacije i odnosa prema Srbiji kroz prizmu realpolitike, na štetu politike zasnovane na promociji vrednosti na kojima počiva EU. Određeni broj članica primećuje da je režim u Srbiji izgubio demokratski legitimitet, ali da i dalje nije izgubio poluge moći, što ga čini nezaobilaznim akterom u brojnim za EU važnim pitanjima u regionu i šire. Nažalost, nedostatak jedinstvenog pokreta otpora režimu i nekoherentni stavovi učesnika protesta po brojnim pitanjima od interesa za članice EU doprinose konzervativnom gledanju na aktere sa kojima pojedine članice žele da sarađuju u Srbiji.

Na ovo se nadovezuje i peti razlog, koji se odnosi na dominaciju i značaj geopolitike kao centralnog principa međunarodnih odnosa nakon ruske agresije na Ukrajinu. Unija je reanimirala politiku proširenja 2022. u cilju jačanja vlastite bezbednosti i istiskivanja negativnog ruskog uticaja iz regiona, jer je on odavno prepoznat kao neuralgična tačka za stabilnost kontinenta. Srbija predstavlja centralnu zemlju širenja EU na Zapadni Balkan, zemlju koja je ključna za stabilnost regiona, a time i Evrope. Unija je na ispitu jer ne može da pretenduje da bude priznata kao značajan geopolitički faktor ukoliko nema kapaciteta da, integrišući zemlje Zapadnog Balkana, pokaže svoju snagu konkurentima na globalnom planu. U takvim okolnostima članice EU pragmatično, odnosno, sa izvesnom dozom cinizma, posmatraju kršenje demokratskih principa od strane režima i ne odlučuju se da upute javnu i glasnu osudu zbog “viših ciljeva”. Ukoliko se tome dodaju lukrativni bilateralni ugovori i dogovori sa režimom u Beogradu, jasno je zašto je teško postići saglasnost u vezi sa konkretnijom osudom i zašto nije realno očekivati drastičnije mere EU.

Pored složene institucionalne strukture i ovom istorijskom trenutku neprilagođenog načina donošenja odluka, na (ne)reagovanje EU svakako utiču i brojni unutrašnji i spoljni problemi koji kreiraju kontekst za politiku njenog proširenja. Međutim, uprkos svemu, EU je nakon ruske agresije na Ukrajinu reanimirala politiku proširenja kao strateški važnu za njenu stabilnost i bezbednost. Evropska komisija priprema konkretan predlog plana u vezi sa načinom funkcionisanja EU nakon proširenja. Ovo je najkonkretniji signal o verodostojnosti politike proširenja od početka pregovora Srbije i EU. Nažalost, režim u Beogradu nije želeo da prepozna trenutak kao istorijsku šansu na način kako je to učinila vlast u Crnoj Gori i Albaniji, i time direktno ugrožava šansu za održivu revitalizaciju države i društva. Režim koji svoj autoritet zasniva na koncentraciji moći nije spreman da sam sebe razvlasti time što će vratiti autoritet demokratskim institucijama i vladavini prava.

Zbog svega navedenog, građani Srbije ne gaje prevelika očekivanja od EU. Ono što posebno utiče na kritike ponašanja EU jeste njena nesposobnost da reaguje i jednoglasno osudi kršenje demokratskih vrednosti i principa na kojima i sama počiva. Dvosmislenost poruka njenih predstavnika urušava ono što je ostalo od njenog kredibiliteta.

VISOKA POSETA: Marta Kos sa Studentima koji žele da uče Foto: Miloš Milojević /Tanjug

KLASTER 3

U trenutnim okolnostima iluzorno je očekivati da će članice EU uspeti da usvoje jednoglasnu odluku o otvaranju Klastera 3. Uzrok tome je politička kriza u Srbiji, koja je u potpunosti obelodanila apsolutan nedostatak političke volje, interesa režima, da se iskreno posveti ispunjavanju preuzetih obaveza, pre svega onih u vezi sa slobodom medija i izbornim uslovima. Stepen upotrebe prekomerne sile prema studentima i građanima ostavio je ozbiljan utisak na članice EU u vezi sa prirodom režima u Beogradu. Na odluku o (ne)otvaranju Klastera 3, ali i drugih, takođe će uticati niz koraka koje je režim sprovodio nakon izbijanja studentskih i građanskih protesta.

U prethodnom periodu režim je optužio EU i njene članice da stoje iza organizacije protesta, i to nije prošlo neprimećeno. Takođe, na odluku će uticati i besmislena demonstracija (ne)moći proterivanjem građana članica EU, kao i poseta Moskvi u trenutku kada se čitav kontinent okupljao u Kijevu slaveći Dan pobede nad fašizmom i Dan Evrope. Pojedine članice su jasno naglasile vrlo konkretna pitanja (npr. rešavanje slučaja Banjska) koja je potrebno prethodno rešiti pre nego se da zeleno svetlo za otvaranje bilo kojeg klastera.

Iz navedenog izvesno je da Srbija, zahvaljujući politici režima na vlasti, neće još izvesno vreme otvarati bilo kakve klastere. Razlog je veoma jednostavan. Zemlja u kojoj je princip vladavine prava zamenjena vladanjem zakonima koje režim arbitrarno interpretira i selektivno primenjuje ne ostavlja utisak pouzdanog kandidata kome se može verovati da će ispuniti sve obaveze za pristupanje Uniji.

ODNOS VLASTI PREMA PRISTUPANJU EU

Izvesno da režim na vlasti nema apsolutno nikakav interes da Srbija postane članica EU, a građani budu izednačeni u pravima sa građanima EU. To bi za ovakav režim predstavljalo čin ravan samoukidanju. Imajući u vidu prirodu režima u Srbiji, nije realno očekivati neku promenu u bliskom periodu. Režim će nastaviti da kreira privid evropskih integracija, dok će istovremeno činiti sve suprotno tome.

Izvesnije je da će do promene kursa Srbije doći tek nakon smene sadašnje vlasti. Prostor za pregovore o načinu smene vlasti sa svakim udarcem pendreka postaje sve uži i zato je neophodno da režim što je pre moguće okonča nasilje i konkretnim potezima pokaže da je miran izlaz iz krize moguć. Ti konkretni potezi se pre svega odnose na oslobađanje javnog prostora, odnosno redefinisanje uloge regulatora elektronskih medija, koji će svojom nezavisnošću i integritetom obezbediti ponovno uvođenje medijskog pluralizma, kao i na obezbeđivanje fer uslova za demokratske i slobodne izbore. Time bi se stekli rudimentarni uslovi za institucionalni izlazak iz trenutne političke krize. Ukoliko do toga ne dođe, a po svemu sudeći režim u ovom trenutku nije spreman na bilo kakve ustupke, desiće nam se vaninstitucionalni oblik prevazilaženja krize i moguća eskalacija nasilja prema protestantima, što nikome ne bi trebalo da bude u interesu.

Šta očekivati od EU u trenutku kada se rešava pitanje budućnosti Srbije? Ne mnogo. Iz Brisela će i dalje stizati predstavnici EU institucija, sa različitim porukama koje neće doprineti rešavanju krize. Postoje države koje su već prilično glasne u vezi sa političkom krizom u Srbiji, i realnije je očekivati da će građani moći da računaju na pomoć pojedinih članica, pre nego cele Unije.

Trenutnu krizu mogu rešiti samo nosioci demokratskog suvereniteta, odnosno građani Srbije. Potrebno je pripremiti zajednički plan studenata, profesora, političkih stranaka, udruženja građana, pokreta i aktivista i drugih, koji će definisati ključna pitanja za budućnost demokratske Srbije, uključujući odnose sa svojim susedima, EU i njenim članicama, i na taj način predstaviti demokratsku alternativu sadašnjem režimu. I zato je od razmišljanja o (ne)reagovanju EU mnogo važnije raditi na mobilizaciji i ujedinjenju svih društvenih slojeva i aktera, u cilju borbe za demokratiju i vrednosti definisane Ustavom. To su naše vrednosti koje su ujedno i evropske. Ove vrednosti nisu nametnute građanima Srbije, uprkos težnjama režima da ih takvima prikaže. One su sadržane u našem Ustavu, zakonima i međunarodnim poveljama koje je država potpisala. Srbija još uvek može sustići Crnu Goru i Albaniju, koje su odmakle u trci ka Briselu. Srbija (još) ima znanje i kapacitete koji to mogu da postignu.