Pretvaranje centra prestonice u vašarište za potrebe sabora Aleksandra Vučića, bio je povod da za štampano izdanje „Vremena“ razgovaramo sa arhitektom Bojanom Kovačevićem, velikim autoritetom u svojoj oblasti.
Intervju „Ko Gradu nameće nenosive cipele“ sa Bojanom Kovačevićem u celosti objavićemo u štampanom izdanju, u četvrtak.
Zbog pomenutog sabora, prostor prestonice između državne i gradske Skupštine tri dana je bio vašarište. Bez obzira što je na kraju sve počišćeno i oprano, posledice su ostale. Molim vas za komentar.
Hm, ne bih da omalovažim bilo koga… Znate, dok sam bio u Muzeju grada Beograda i kada sam, kao direktor i urednik, vodio pripremu monografije Muzeja u povodu stogodišnjice osnivanja, zbunio sam se kad mi je, kao jedan od predmeta beogradske istorije, za prikazivanje u knjizi, doneta plaketa za pobednika „Radno-proizvodnog takmičenja traktorista orača Jugoslavije“. Nemam ništa, kao ni bilo ko, protiv poljoprivrede, pobogu, svi se hranimo jer moramo i jer često uživamo u tome, ali to donekle isforsirano mešanje ruralnog i urbanog ima svoju podsvesnu pozadinu, kod mnogih. Evo ovog aprilskog vikenda, u bivšem Dvorskom parku bogami i bitno duže, vidimo kako se urbani prostor ništi i mentalno i fizički. Ne radi se o onoj promišljenoj efemernosti nego o oneređivanju grada. Uzgred, ako me nešto posebno fascinira u studentskim protestima to su njihovi poriv i praksa da počiste prostore i partere nakon svojih masovnih manifestacija. Suprotna slika tome je višestruka epizoda u kojoj gradska vlast ne može da izvede gradski pod, kamene kocke po glavnom trgu, bez propasti već nekoliko meseci kasnije. Beograd se poslednje decenije usmerava odlukama i ličnim voljama, zapravo jednom, neurbanom koja je radikalno antiurbana. Tim ljudima i tom čoveku verovatno treba prevod sa srpskog na srpski kada bivaju spomenuti kulturološki aspekti urbanizma.
Ima li nade za Generalštab? Nedavno je uvršten na listi „7 najugroženjih“, brojne važne asocijacije i institucije su ukazale Srpskoj vladi zašto mora da mu vrati status zaštite, pa – ništa. Srpska vlada se ponaša kao da nikad ni jedno pismo o tome nije dobila. Šta reči?
Nekoliko ljudi, koristeći studentsku energiju, sada „brani“ Generalštab istiskujući moj upliv ali koristeći, očito površno, moj materijal, bez kog ne mogu, i tuđe narative, želeći da kapitalizuju popularnu temu. A još i neki treći se oglašavaju o Dobroviću jer je to kurentno za optuživanje ove vlasti koja nesumnjivo radi kriminalne radnje u vezi s tim zemljištem i zgradama. Može da zvuči patetično, ali neka bilo ko potraži tragove, svih ovih godina unazad, javnih ukazivanja ne samo na opasnost rušenja nego na neophodnost obnove kompleksa u Kneza Miloša, kao izuzetne arhitektonsko-urbanističke vrednosti, dodato uzdignute simboličnošću događaja iz 1999. godine. Istim Amerikancima to dati za gradnju najavljenih objekata na tim placevima po nekoliko aspekata je nedopustivo, sve i da nema teme destrukcije Generalštaba. Videćemo i šta će nominalno postignuće Evrope Nostre oko Dobrovićevih i ostalih zdanja imati u ovom raštelovanom svetu bez principa.
Deluje da će Marina Dorćol biti novi Beograd na vodi, samo na Dunavu. Kako ove vrste naselja utiču na životnu sredinu?
Pošto nešto više znam o tom projektu, pa možda i o samom prostoru, slobodno mogu da tvrdim da je buka koja se u nekoj meri podigla loše postavljena. A to što je neko, recimo, parkirao svoja kola dosad na tuđem placu, jer nije bilo tamo ništa građeno, više je za upitanost o vaspitanosti dijaloga kod nas nego o zasnovanosti primedbi. Koliko znam, projekat je poštovao sve uslove date od nadležnih… Postoji, znate, jasna tendencija da baš sve što se sada gradi bude osporavano, najčešće po manje bitnim razlozima, i to stvarno liči na onu ciničku i ciničnu definiciju demokratije po kojoj je ona stanje u kom „svako može da priča šta god hoće“. Bez osećaja odgovornosti. Ali ako je realnost Srbije svakodnevno laganje, ili prećutkivanje, ili podmetanje, s vrhova države, ali i od mnogih drugih – čemu se onda čudimo!?
