Japan

Istorija

Japanska istorija je još uvek predmet raznorodnih tumačenja. Ono što je nesporno to je da je narod sa ovog arhipelaga uvek bio sposoban da koristi dostignuća kontinentalnih civilizacija, a da u isto vreme svojom izolacijom zaštiti sebe od napada. Kao rezultat toga, Japan je danas potpuno jedinstven među azijskim zemljama, nastalim pod velikim uticajem kineske kulture.

Smatra se da su prvi naseljenici Japana došli na ostrva iz Sahalina i Sibira, Kine i Koreje, a prvi materijalni tragovi japanske kulture potiču od pre 40.000 godina. Nedavna otkrića smestila su nastanak društvene zajednice, poznate kao Jomon, u petnaesti milenijum stare ere. U neposrednoj blizini Tokija pronađeni su ostaci seoske organizacije jomonske kulture. Na prelazu stare i nove ere, u periodu od 600 godina, dolazi do masovnih migracija iz Koreje i potiskivanja ranijih žitelja na sever. Pridošli narod doneo je kulturu uzgoja pirinča i obrade bronze i gvožđa. To je period dominacije Jajoi naroda. Početkom VIII veka nove ere u Japanu je ustanovljen administrativni i zakonski sistem baziran na kineskom modelu. Hramovi u Nari, koja postaje prestonica 710. godine, najlepše su i najbolje očuvani primeri velikog uticaja kineske kulture. Međutim, već sredinom VIII veka, sa pojavom Man’jošu, najstarijeg poznatog japanskog speva, japanska kultura počinje da se ustanovljava kao samostalna. Krajem veka (794. godine), moćna porodica Fudživara i imperator Kamu grade novu prestonicu Kjoto. Novi sistem, zasnovan takođe na kineskom modelu, stavlja zemlju i ljude u apsolutan posed cara. U to vreme budizam počinje da se širi po japanskim hramovima. Sledećih osam vekova razvoj japanskog naroda odvijao se u periodima vladavine nekoliko carskih porodica. Godine 1603. počinje vladavina šoguna Tokugava. Izrazito ksenofobičan, Tokugavin režim zabranio je iskrcavanje svih stranih brodova u luci Nagasaki 1635. godine. Tu privilegiju su, do 1641. godine, imali samo Kinezi i Holanđani. Od te godine počinje besprimerna, potpuna izolacija japanskog društva narednih dvesta godina. Godine 1853. devet američkih brodova ušlo je u japanske teritorijalne vode, što je bilo uzrok japanskog odbijanja da se uključi u međunarodne odnose. Oslabljena, nestabilnošću na unutrašnjem planu, japanska nacija morala je da popusti. Pet godina kasnije grupa samuraja sprovela je uspešnu reorganizaciju carske vlasti, a nova prestonica postaje Tokio. Nov, centralizovan sistem sproveo je brojne reforme koje su uključile Japan u borbu za prestiž sa zemljama Zapada. Poslednja četvrtina XIX veka dovela je do ukidanja klase samuraja i obavezne mobilizacije, što je za rezultat imalo stvaranje snažne vojne sile. Poslednje dekade Meidži perioda (1852–1912) promovisano je obožavanje imperatora, porodice, šinto religije, vojnih i nacionalnih heroja, a prerogativ vlasti postala je borba protiv potencijalnih neprijatelja. Pokušaj transformacije japanskog društva iz feudalnog u modernu, industrijsku državu uzrokovao je ozbiljne poremećaje u zemlji. Vojna vlast i oligarhija verovale su da će oduzimanje zemlje Kini i Rusiji poboljšati nacionalnu stabilnost. Godine 1937. rat protiv Kine postaje neizbežan, a krajem 1941. godine Japan ulazi u Drugi svetski rat. Sledećih par meseci Japan je zaposeo jugoistočnu Aziju. Završetak Drugog svetskog rata doveo je do suštinskih promena u japanskom društvu. Car se odrekao svog božanskog statusa, izvršena je reforma zemljišta, a ratni zločinci izvedeni pred sud. Nastupila je opšta mobilizacija japanskog društva putem instinktivne samodiscipline i saradnje. U vreme Olimpijskih igara u Tokiju 1964. godine industrijski rast je iznosio deset i više odsto. Posle recesije 90-ih godina prošlog veka došlo je do važnih promena u tradicionalnoj sferi društva, što je stvorilo klimu za dalji razvoj.

Tradicija

Zbog brojnih specifičnosti u razvoju, japansko društvo formiralo je jedinstven tradicionalni pečat, koji je i danas jedan od stubova napretka ovog naroda.

Šinto je najstarija religija Japana. Njen osnovni koncept je da božanstva, kami, vladaju čitavom prirodom, živim bićima i mrtvim neživim stvarima. Danas je malo čistih Japanaca šintoista, ali većina japanskih navika, kao što je isticanje čistog i estetičkog, potiče delom iz šinto religije.

Budizam, potekao u Indiji, stigao je u Japan preko Kine i Koreje u VI veku nove ere. Ova religija ima nejasnu vezu sa šintoizmom, uprkos podudarnim delovima osnovnog sistema verovanja. Budizam je izgubio zvaničnu podršku 1867. godine, da bi se ponovo učvrstio posle Drugog svetskog rata. Kompleksno kosmološko verovanje i moral budizma nisu u suprotnosti sa savremenim japanskim životom, a naročito je izražena mentalna kontrola koja ima osnove u zen budizmu.

Budistički hramovi i šinto svetilišta sastoje se od glavnog hola (hondo), nekad pagode, groblja i zgrade za sveštenike. Ove drvene građevine predstavljaju jedno od najlepših dostignuća japanske arhitekture i japanske civilizacije. Todaidži hram u Nari, izgrađen u VIII veku nove ere, najveća je drvena građevina na svetu.

U početku nastali oko ranih šinto svetilišta, japanski vrtovi danas inspirisani su šinto ljubavlju za prirodom i budističkim idealom raja. Grubo, japanski vrtovi mogu se podeliti u četiri tipa: rajski vrtovi, vrtovi suvog predela, vrtovi za šetnju i vrtovi čaja.

Postoje četiri vrste tradicionalnog japanskog pozorišta koja i danas traju: No, Kjogen, Kabuki i Bunraku. Potekla iz šinto rituala, No drama je prvi put izvedena u XIV veku. Sredinom XVII veka narod je poželeo kompletnije i zabavnije dramske forme, pa je u Kjotu iz No drame nastalo Kabuki pozorište. Kao i Kabuki, teatar lutaka Bunraku stekao je ogromnu popularnost u Japanu.

U Japanu ne postoji jasna razlika između tradicionalne umetnosti i zanata. Štaviše, i umetnost i zanat imaju dugu istoriju i podjednako su cenjeni (kaligrafija, slikarstvo, keramika, tekstil, obrada drveta i bambusa, ikebana i bonsai). Mnoge tehnike došle su u Japan sa azijskog kontinenta, posebno iz Kine i Koreje.

Gradovi

Možda se savremeni svet visoke tehnologije i neprekidnog razvoja nigde ne pokazuje tako ekspresivno kao u Japanu. Za neke ljude savremeni Japan je anatema, kič destilacija zapadnog sveta koji je uništio tradicionalnu kulturu. Drugi prihvataju nacionalnu fascinaciju dostignućima, smatrajući da to vodi ka liderskoj poziciji na Zapadu. Veoma je malo urbanih građevina starijih od 25 godina. Savremena gradnja sve više potiskuje tradicionalnu minka kuću, iako se organizacija kućnog prostora, potekla iz minka arhitekture, i danas primenjuje u projektovanju kuća zapadnog stila.

Glavni grad Japana Tokio smešten je na obali reke Sumida. Kao ribarsko selo Edo, postao je centar šogunata 1590. godine. Prilično uništen zemljotresom iz 1923. godine i potom bombardovanjem u toku Drugog svetskog rata, Tokio se u potpunosti izgradio, pa je danas sa svojih 12 miliona ljudi moderan i uzbudljiv grad.

Da bi se stvarno razumeo Japan, posetilac mora da provede neko vreme na ulicama i u okruženju stare imperijalne prestonice Kjota. Najstariji spomenici japanske istorije i kulture, prisutni u svim delovima grada, čine sa modernim zgradama jedinstven grad sa posebnom atmosferom.

Osnovana 710. godine nove ere, Nara je brzo postala izuzetan grad, za samo 74 godine, koliko je bila prestonica Japana. Srednjovekovno krajnje odredište Puta svile, danas je sa svojim brojnim drvenim hramovina i parkovima, kao i hiljadama jelena koji slobodno šetaju gradom, simbol apsolutnog spokoja.

Osaka je treći po veličini japanski grad, posle Tokija i Jokohame, a sa Tokiom i Kjotom spada u tri najbolja kulinarska centra u zemlji. Osaka je i centar jakuza. Reč jakuza prvobitno je značila grupu lopova, kockara i prestupnika koji su kružili između velikih gradova i luka u toku perioda Edo. Danas su jakuze uključene u čitav niz ilegalnih aktivnosti – od prostitucije do trgovine drogom i oružjem.

Iz najstrašnijeg razloga Hirošimu ne treba predstavljati. Svake godine milioni posetilaca dolaze da se poklone onima koji su zbrisani u jednom instant apokaliptičnom uništenju. Međutim, rekonstruisani grad ima da ponudi mnogo više od svoje tužne atomske zadužbine.

Ljudi

Red samuraja potiče iz IX veka naše ere, kada je carski dvor u Kjotu poverio odbranu zemlje lokalnim farmerima ratnicima. Vremenom su samuraji stekli toliku moć da su bili najuticajniji u zemlji i moćniji od cara. Striktni kodeks lojalnosti i ponašanja („bušido“ – put ratnika) delom je inspirisan budizmom i uključuje ritualni čin samoubistva (sepuku) kao dokaz časti.

Sumo rvanje vuče korene iz rituala žetve šintoističke religije starih 2000 godina. Postoji šest sumo takmičenja u toku godine koji su mali praznici za brojne poklonike ovog sporta. Pored sumo rvanja, u Japanu je razvijen čitav niz ratničkih veština, još od vremena samuraja. Danas su ti sportovi postali takmičarski na Olimpijskim igrama (kendo, kjudo, džudo, karate, aikido).

Iako se većina Japanaca danas oblači u zapadnom stilu (yofuku), na ulici nije retkost videti ženu odevenu u kimono, naročito u dane festivala. Dobar kimono može da traje godinama, čak i generacijama, a pravi se po standardnoj šemi.

Lepeze, obično od bambusa sa ručno oslikanim papirom, tradicionalan su deo muške i ženske nošnje.

Još od perioda grada Nara, Japanci su počeli da nose drvene sandale (geta). One su bile praktične za brzo izuvanje i obuvanje pri dolasku i odlasku iz kuće. U XVII veku moda je zahtevala da kurtizane nose 30 cm visoke gete, što im je otežavalo hodanje.

Gejše su profesionalne zabavljačice sa velikim poznavanjem tradicionalnih umetnosti i sposobnošću za verbalnu komunikaciju. Dostojanstvene gejše iz Kjota više vole termin geiko (dete umetnosti). Manje rafinirane nego geiko su maiko, gejše na obuci.

Za vreme Meidži perioda Japanci su ubrzano počeli da odbacuju tradicionalne metode lečenja i umesto toga prigrlili su, u potpunosti, zapadnu nauku i medicinu. Danas preovlađuje mešavina starog i savremenog pristupa u lečenju. Prirodni sastojci prepisuju se u saglasnosti sa tradicionalnim kineskim medicinskim kodeksom, poznatim kao kampo. Čak su se i neki restorani specijalizovali za kampo kuhinju, radi postizanja uravnoteženja metabolizma.

Običaji pri ishrani se veoma razlikuju od običaja zapadnog sveta. Poseban način sedenja, postavke stola i striktno definisana komunikacija za stolom razlikuju se čak i od susednih zemalja, Kine i Koreje. Osnovu ishrane čine pirinač, plodovi mora (alge i riba, često sirova) i začini. Japanci imaju i razvijenu kulturu pijenja čaja, koja se od sličnih razlikuje, opet, po jasno definisanim ritualima. Osim čaja, nacionalno piće Japana je sake, pirinčana rakija. Može da se pije vruća ili hladna a čuva se u hladnim prostorijama, ne više od nekoliko meseci.

Čavan (široka šolja bez drške), Kjusu (čajnik), Vagaši (tradicionalni jpanski slatkiši)

Čaj se kuva tako što se lišće čaja stavi u čajnik, a potom prelije vrućom vodom koja se prethodno malo prohladila; lišće stoji u vodi oko jedan minut.