Treba da sačuvamo „naše bake i deke“, ponavljao je predsednik Srbije Aleksandar Vučić; u drugom obraćanju pretio je građanima starijim od 65 godina da ako izađu sat vremena da prošetaju sva groblja u Beogradu će im biti mala; „ne moram da govorim koliko vas volim, ne idite nikuda“, molio je; „dragi penzioneri, vi ste meta ovog napada“, tvrdio je.
Način obraćanja bio je, u najmanju ruku, paternalistički, a potpuna zabrana izlaska, kako je vreme kasnije pokazalo, preterana, pa verovatno za mnoge i štetna.
O uvredljivom odlasku u prodavnicu pred svitanje, o uticaju potpune izolacije na psihu i odsustvu šetnje na zdravlje tek bi trebalo da se govori.
„Ne bih pisao ovaj tekst da nemam previše stresno razmišljanje, ili već pomenutu srditu nemoć. Izolovan sam, srećom nisam još i uzemljen. Zašto? Pa ne veruju mi da sam u stanju da slušam uputstvo da treba da vodim računa o svom zdravlju i da smanjim verovatnoću prenosa virusa, koristim masku, rukavice i minimiziram kontakte sa dragim i nedragim“, pisao je krajem aprila u „Vremenu“ akademik Dejan Popović.
Iako je kod nas sve dobilo i svoju karikaturalnu dimenziju, daleko od toga da su izolacija starijih, loše posledice i rastuća diskriminacija samo ovdašnji problemi.
SVE JE STALO SEM PREDRASUDA
Stručnjaci u mnogim zemljama upozoravaju da se diskriminacija na osnovu životnog doba, takozvani ejdžizam, pojačava prethodnih meseci.
Sam termin, potekao od engleski reči age, skovan je još 1969. godine, kako bi se definisale predrasude prema pojedincima na osnovu godina.
Jasmin Amini (Yasmin Amini) i Nikol Levi (Nicole Levy) istraživale su predrasude prema starijima za vreme pandemije. Ove predrasude svakako utiču na fizičku i mentalnu dobrobit starijih, umanjujući ono što oni znaju i umeju, ono što jesu i iskustvo kojim mogu doprineti društvu.
One pišu o tri vrste ejdžizma. Neprijateljski ejdžizam, kao najotvoreniji, manifestuje se u formi fizičkog, ekonomskog i verbalnog nasilja. Stariji se predstavljaju kao teret društva. Verovatno bi se ovde dao smestiti narativ o starijima kao krivcima, o onima koji su skoro pa dužni da se žrtvuju za potomstvo i zajednicu uopšte.
Zatim, kao druga vrsta navodi se diskriminacija starijih u čijem je središtu njihovo zanemarivanje. Ovde je u centru pažnje nebriga mlađih koji jednostavno ignorišu preporuke, ne shvatajući da su, iako ne mogu da znaju ni kako bi njihov organizam reagovao, najpre pretnja za druge i da nepoštovanje zdravstvenih preporuka nije stvar hrabrosti, već sebičnosti i nebrige.
Konačno, benevolentni ejdžizam se odlikuje saosećajnim ali paternalističkim stavom, stavljajući sve starije u jednu grupu, kao jednako osetljiv, najranjiviji deo društva kojem je potrebna zaštita. Onda se odluke donose umesto starijih, kao da većina nije u stanju da poštuje preporuke i da donosi odluke za sebe.
A ophođenje prema njima zvuči kao ophođenje prema deci koju moraš da zaključaš da ne bi naškodila sebi.
Za ovo poslednje verovatno je Srbija bila knjiški primer i čulo se mnogo puta kako se sugrađani stariji od 65 godina zaista osećaju kao da im se oduzima pravo na dostojanstvo.
PREOSMIŠLJAVANJE DRUŠTVA
U svojoj novoj knjizi dr Pragija Agarval (Pragya Agarwal), britanska autorka koja se inače bavi različitim predrasudama, načinima na koje nastaju i našom nesvesnosti da ih imamo i gajimo, te važnosti da ih osvetlimo, polazi upravo od toga – virus korona će znatno promeniti način na koji ćemo živeti u godinama koje dolaze, možda neke od tih promena mogu da budu i dobre, poput toga kako posmatramo starenje. Ona zapaža kako je kriza produbila čak i digitalni jaz između generacija, i to zbog načina na koji su informacije dobijane i deljene, te je i to učinilo da se oni koji su već bili izolovani osećaju još otuđenije (uz ogradu da ima starijih koji su veoma digitalno pismeni).
Pandemija je pružila mogućnost da se kao društva preispitujemo gde smo, kakvi smo prema planeti, a kakvi jedni prema drugima, da se podsetimo šta je u životu važno, a šta sporedno iako se nameće kao glavno. Ta refleksija bi svakako morala da obuhvati i odnos prema starosti kao takvoj i prema starijim sugrađanima.
Američko udruženje psihologa izdalo je nekoliko smernica kako bi se prvenstveno pomoglo starijima i onima koji rade u zdravstvu. Govori se o potrebi da se osveste sopstveni stavovi, jezik i ponašanja kada je reč o diskriminaciji starijih.
Naime, diskriminacija je toliko duboko ukorenjena u društvima da je vrlo teško primetiti je jer je uklopljena u horizont normalnog.
Važno je, zatim, kada se u javnom diskursu, u jeziku medija ili političkih predstavnika, primeti ovakvo negativno portretisanje starijih, da se na to utiče i da se to kritikuje.
Ono što treba izbegavati kada se piše i govori o starima jeste da se predstavljaju kao homogena grupa, što oni svakako nisu.
„Obratite pažnju na nijanse u podacima“, stoji takođe u smernicama. Na primer, smrtnost među populacijom 65–75 godina dosta je niža nego među populacijom starijom od 75 godina.
I konačno, što je valjda i poziv koji treba ponavljati o čemu god da se radi, širite činjenice i proverene informacije.
