Film donosi priču o burnom periodu u životu mališana stasavajućeg u porodici koja živi na obodu rudarskog basena u borskom kraju, sa stalnom pretnjom preseljenja, odnosno možda i nužne prodaje kuće i domaćinstva investitoru što bi, po prirodi svoje biti, da se širi i napreduje
Partenopa, kako je Sorentino predstavlja i usmerava, u biti je nedopadljiv lik koji je esencijalno papirnati konstrukt i ne mnogo više i šire od toga
Naturalizam je prisutan kao zajednički sadržatelj u svih pet filmova o kojima će ovde biti reči
Ovaj film nosi potencijal da pokrene prekopotrebni preporod u srpskom filmu naših dana, u smislu da se autori drznu da upornije sanjaju i da izmaštavaju svetove, pa bili oni upadljivo daleko od tipskog i oprobanog
Mjuzikl, kao uvek u izvesnoj meri isforsirana i teatrolika forma, zahteva popriličnu suspenziju neverice i krajnju benevolentnost gledalaca, što zahteva da se zaplet bavi tipskim, oprobanim, opštemestaškim i svedenijim temama, a Odijaru ovde polazi za rukom da stvori zamah operetskog raspona, gde je sve nekako veće od života, a s druge strane, i silno i temeljno prožeto životom i zbiljom
Anora je sočna realistička komedija o suštinskoj nemogućnosti prevazilaženja jaza između ekonomskih i društvenih klasa čak i kada kismet namigne i sugeriše da je takvo nešto tamo negde ispod duge ipak izvodljivo
Ovaj Abasijev film je, čini se, dovoljno iskren i promišljen pokušaj da ukloni Trampove šake sa lica, i onda što uverljivije prikaže portret čoveka koji i kada sam pati, ne odustaje od mogućnosti (a koja nije tek odraz alfamužjačkih i kompetitivnih poriva) da patnju nanese i drugima, makar oni spadali i u krug njegovih najbližih “satelita”
Mogli bismo da kao motiv uvedemo i “džentrifikaciju duše”, a što nas onda dovodi do kopče sa dva “egzotičnija” arthaus filmska ostvarenja koja su se tiho ušunjala na repertoare ono malo bioskopa i dalje voljnih da se bave filmovima tog soja
Nejasno je zašto Grlić, čiji su se raniji filmovi, tj. oni iz krunskog dela karijere, odlikovali i lako uočljivom suptilnošću i brižljivo plasiranim i inkorporiranim finesama na planu tema, motiva, ideja (pa onda, zašto da ne, i ideologije i barem njenih jasnih i rečitih odblesaka), u Svemu dođe kraj od samog početka kreće rafalnom paljbom
Jednostavan zaplet o dečaku Savi, tananoj duši oslonjenoj na bogat unutašnji život a omeđenoj i sputanoj realnošću i stvarnim svetom sa kojim je čeka neizbežan čeoni sudar, predstavljao je kanda i jedino moguće polazište za film koji želi da gledaocima ubedljivo predoči jedno u biti veoma apstraktno duševno stanje kao što je Savino
Supstanca je na prvom mestu i u idejnom smislu vrhunski prikaz košmara dismorfije, odnosno ozbiljnog mentalnog poremećaja i endemski rasprostranjene nemogućnosti realne slike o vlastitom izgledu (i obliku)
Najsnažniji utisak Daj, babo, glavu! ostavlja upravo sveobuhvatnošću, odnosno celovitošću i elegantnim hodom na samoj razmeđi (uvek dobrodošlog, iskrenog i srčanog) preterivanja i artikulisanosti kao odraza jasnog šireg koncepta
Možda je opseg tema koje treba staviti pod “krov” razgovorno-tematskog filma od 90 minuta preširok, ali gledalac teško da će ijednog trenutka primetiti i stvarno osetiti i najslabašniji dašak kalkulantstva (tako svojstvenog i takozvanoj projektnoj levici) u ovom vrlo dobrom dokumentarističkom delu
Živeti se mora pod senkom, a neretko i pod tim vidno dronjavim “kišobranom” reči koje, eto, nisu kadre da u potpunosti i precizno odraze ni ono što um lako pojmi i sa čim duša hitro saoseća. Rajmanova je briljirala upravo na tom planu – na polju neizrečenog priznanja slabosti
Autorka 78 dana odvažno se odlučila da čitav film, i to krajnje konsekventno i nadasve artikulisano, sprovede u delo u formi obrasca zvanog found footage, odnosno u maniru VHS tehnike, koja je i dalje bila najdostupnija i najdominantnija forma u “epohi” u kojoj se zbiva radnja ovog filma. Ovde je neophodno precizirati da se, izuzmemo li Vešticu iz Blera i tek nešto hitrih “epigona”, found footage retko javlja kao sveobuhvatan pristup celim tokom filma, nego je mahom povremeni ukras ili eksces
Delonova pojava bila je u potpunosti porinuta u francuski kontekst i tamošnji tek povremeno izmaštani osećaj za stil i eleganciju, finesu i makar jasan nagoveštaj osobenosti. Anglosaksonci bi to označili kratko sa cool/coolness, a Delon je u sve to uveo i francuski šik, ali u izrazito maskulinom varijetetu, uvek u čvrstom i neusiljenom sadejstvu sa prirodom i biti filmova u kojima je igrao
Sakupljač duša je funkcionalan žanrovski i repertoarski uradak, ali, nažalost, i ne mnogo više od toga
Runarson dovoljno hrabro pod onu poslovičnu lupu stavlja tu kanda neprekidnu javno izražavanu potrebu mladih da što opsežnije i što pomnije osete ono što smatraju pravim životom u najstvarnijoj od svih njegovih stvarnosnih dimenzija, ali u trenu bivaju sluđeni i pometeni kada im se baš taj istinski život zbilja i dogodi
Iznenađuje to što, sasvim oprečno od onoga što se na istom mestu, na Letnjoj pozornici u palićkom parku, moglo videti prethodnih leta, predstavljene filmove odlikuje i u isti kontekst smešta upadljivo odsustvo očiglednije političnosti, dok je polifonija, kulturološka i svetonazorska, na sreću i dalje tu, kao efektna i prikladna “uteha”
Suspenzija neverice stavka je koja se kao nužnost javlja čim se neki film označi kao romantična komedija, što, mimo desetina i desetina, ako ne i stotina odličnih filmova u svakoj od decenija, ipak jeste okoštali konstrukt sa kojim se ne može tek tako lako izaći na kraj
Ovaj film opterećuju i ruže brojne opštemestaške prečice, koje pred gledaoce nisu iznete u vidu proživljenog, osmišljenog i opravdanog omaža ili pastiša klasicima i zaslužnim autorima i imenima žanra. Takođe i sumanuto dugačak niz banalnosti i ostalih truizama koji naprosto vape za štrihovanjem i ukazuju na raspričanost neretko povezivanu sa starošću, koja za sebe samu najviše mari
I ovog puta se konzumerizam, kome bioskopski/studijski film nepobitno svim svojim bićem teži, našao na putu detaljističkog i proživljenijeg (dakle, iskrenijeg) prikaza onoga što potvrđeno pripada dimenziji supkulture
Mekarti se u filmu Brats dosta sramežljivo bavi temom narcisizma, kao da se pribojava da bi eksplicitnije hvatanje u koštac sa tom pošasti razorilo “kičmu” ove njegove potrage za ionako odocnelim odgovorima
Marten Provo uspeo je da ostvari samozacrtano i stvori vibrantan, a opet i dovoljno informativan “portret” evolucije kako jednog vanserijskog slikarskog dara, tako i jedne dugovečne i, recimo to i tako, korenske ljubavi, koja u sebi nosi i snažnu bliskost i privlačnost, ali, u svetlu opšteprihvaćenog građanskog poimanja morala i odanosti posve atipičnog podsoja
Nonetheless je, pomenimo i to, petnaesti album za Pet Shop Boys, vrlo dobar i sasvim zreo i samoosvešćen rad, te kao takav s punim pravom ima poneti i epitet izdanja sa jasnim i ubedljivim rezonom postojanja, a može se reći i da je dostojanstveno delo zaslužnih (za zaslužne)
Ljubav i krvoproliće Rouz Glas predstavlja i smislen i snažan doprinos savremenom kvir filmu razmahanijih prikazivačkih i autorskih ambicija
Sem Tejlor-Džonson, rediteljka biopika o Ejmi Vajnhaus, kojoj je, kako sama tvrdi, bila bliska prijateljica, pruža kruto standardizovan i nepobitno konvencionalan rad na temu muzičkog biografskog filma u čijem je fokusu pomenuta pop-zvezda
