Krajem februara, početkom marta u Beogradu su gostovala dva crnogorska pozorišta. U subotu 28. februara, na Velikoj sceni “Olivera i Rade Marković” gostovao je Centar za kulturu Tivat sa predstavom Contra Mundum. U nedelju 1. marta, na sceni “Raša Plaović” Narodnog pozorišta gostovalo je Nikšićko pozorište sa predstavom Otac
Ukoliko 15. marta budemo pratili prenos te bleštave kino fešte u Los Anđelesu, ne smemo smetnuti s uma da se umetnost međunarodnog kratkog animiranog filma i dalje čuva tamo gde je oduvek i klijala: na istorijskim koordinatama festivala u Zagrebu i Ansiju, kao i na mapama malih, izuzetno izbirljivih festivala diljem Evrope. Na tim se mestima neguje autentična antiteza američkom klišeu
Maja 1907, pisalo je u novinama, kralj Petar I učinio je najvišu milost jednog evropskog vladara prema svojim jevrejskim podanicima u hiljadugodišnjoj istoriji ovog naroda: “svojoj braći Srbima Mojsijevcima” položio je kamen temeljac nove sinagoge
Od bečkih salona s početka 20. veka do umetničkih krugova u egzilu, život Alme Maler bio je neraskidivo vezan za najistaknutije stvaraoce svog vremena. Muza, supruga i ljubavnica kompozitora, slikara i arhitekata, ostala je upamćena kao figura koja je istovremeno inspirisala i izazivala, ostavljajući za sobom pitanje koje i danas intrigira: šta je to u njoj osvajalo genije?
Tramp i Netanjahu očekuju odlučujući pobedu kako bi pokazali da su posle 47 godina neutralisali svog najvećeg neprijatelja na Bliskom istoku. Na drugoj strani, cilj vlasti u Teheranu je da prežive prvobitni šok, sačuvaju dovoljno vojne i političke kohezije i da nastave da uzvraćaju
Uvek postoji opcija da se režim na vlasti zadrži nasiljem, to jest da iz autokratije preraste u potpunu diktaturu pa čak i u fašizam. Ne mogu da procenim čemu smo bliži, ali je ključna determinanta daljeg razvoja – otpor većinske Srbije. Ne mislim samo na otpor na ulicama već na kolektivni napor i motivaciju da se demokratija vrati u Srbiju
Bezistan, nekadašnji simbol centra grada je kontrolisanim rušenjem ostao bez plafona jer nije bio bezbedan. Šut koji je tada pao na klupe i beton ostao je na istom mestu i u istom stanju do danas, a ceo prostor je ograđen zaštitnom ogradom koja je razvaljena i udubljena
Ponovljeno glasanje je rezultiralo time da struja “tužilaca koji hoće da rade” bude jača za još dva člana u Visokom savetu tužilaštva – jednog na nivou osnovnog i jednog na nivou viših tužilaštava. Kako?
Problem s patrijarhatom mora biti to što je pounutren, što deluje u nama i iz nas, a mi ga (više?) ne prepoznajemo kao strano telo. Kao da bi svaka žena morala da ruši ne samo kaveze koji je okružuju već i one unutrašnje, zbog kojih ni sama ne uspeva da u potpunosti poveruje da je vredna slobode, poštovanja, ravnopravnosti...
Prva vožnja kroz Čikago bila je vatreno krštenje. Ruke su mi se tresle dok sam pokušavao da skrenem u usku ulicu, svestan da iza sebe vučem “sto” tona tereta. Znoj mi se slivao niz leđa, a srce je udaralo u ritmu motora. Ali čim bih izašao na otvoreni put, na čuveni Interstate, osetio bih neopisivu moć. Moja kabina postala je moj novi dom, moj jedini sigurni prostor u celoj Americi
O iskustvima izbornog procesa govore za “Vreme” Vukosava Crnjanski, direktorka CRTE, Slobodan Orlović, profesor ustavnog prava Pravnog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, i Zoran Gavrilović, izvršni direktor Biroa za društvena istraživanja (BIRODI)
Pravnik Milan Tasić je na skupu 14. februara tražio da se “najbliža familija ubice Rastka Jovića trajno iseli iz opštine Surdulica, jer sumnja da će posle teškog ubistva sa predumišljajem bilo koji sud moći da im ikada više omogući bezbednost”. Dakle, da se iseli albanska porodica koja nema nikave veze sa smrću u saobraćajnoj nesreći za koju je osumnjičen rođak vlasnika pekare. Novi protest – verovatno sa istim zahtevom – najavljen je za 26. februar
U javnom prostoru često se, iz nepažnje ili pojednostavljivanja, akvarijum poistovećuje sa delfinarijumom ili komercijalnim zabavnim sadržajem. Takvo tumačenje promašuje suštinu projekta. Akvarijum je deo naučne infrastrukture, sa jasno definisanim istraživačkim i edukativnim programom, usklađenim sa radom Prirodnjačkog muzeja. Njegova svrha nije spektakl već razumevanje – razumevanje biodiverziteta, ekosistema i odgovornosti prema prirodnim resursima
“Borba za opstanak” više ne predstavlja puku retoričku figuru, već sve izraženije postaje društvena realnost. Ono što su u ranijem periodu iskusile samo neke lokalne zajednice danas pogađa znatno širi krug građana, pri čemu se broj temeljno ugroženih kontinuirano uvećava
Zagađenje nije samo dim iz dimnjaka ili smeće pored puta. Najopasniji oblici često su oni koje ne možemo da vidimo, osetimo niti pomirišemo – sitne čestice u vazduhu, zagađena voda ili stalna buka koji tiho utiču na zdravlje ljudi i prirodu
Taksista predstavlja ne samo odličan portret unutrašnjeg sveta jednog usamljenika već i rečito upozorenje da hronična usamljenost vodi slomu, neobičnim idejama i nekom obliku destruktivnosti. Ipak, ništa od toga ne bi bilo bitno da mu estetska dimenzija nije tako dobra da imate utisak da ne trepćete i kad jedva da se išta događa
Kao priprema za let prve žene koja će sleteti na Zemljin satelit, u programu Artemis povratka na Mesec, sledi misija u kojoj će četiri astronauta leteti ukrug, tamo i nazad. Ali, nikako da polete
Kongres je u istoriji samo pet puta usvojio odluku o objavi rata, a vojno angažovanje izvan granica SAD prevazilazi broj 200. No, moja namera ne leži u istraživanju pravno-političkih tehnika prilagođavanja i upodobljavanja ustavnog okvira, već u predočavanju neizbežnog ishoda do koga priroda Ustava dovodi: neprekidne borbe za preimućstvo koju vode zakonodavna i izvršna vlast
Ozren Grabarić je u ovoj predstavi dokazao da je vanserijski izvođač. Od fizičkog izgleda Dalija on je preuzeo samo prepoznatljive brkove, ali i ti brkovi su samo scenski znak jer su nacrtani tu pred nama na sceni. Glumac ne pokušava da rekreira Dalijev život, već je slikar inspiracija za stvaranje pozorišne igre o slobodi i umetničkoj virtuoznosti. Grabarić nam je na sceni demonstrirao glumačku, pevačku i zabavljačku virtuoznost. Iako je jedini glumac u ovoj predstavi, on na sceni nije sam. Pomoćnici, saradnici i partneri su članovi muzičkog benda (Aljoša Zakić, truba; Đorđe Kujundžić, saksofon; Kosta Kukašinović, trombon; Anja Riđešić, klavir; Marko Ćurčić, kontrabas; Nemanja Tasić, bubanj). Glumac i orkestar zajedno kreiraju predstavu. Muzičari ga prate i igraju s njim. Očigledno je da se svi zajedno dobro zabavljaju. Radost igre prelazi lako na nas u publici, pa se i mi zabavljamo slušajući o tome kako je Dali imao hrabrosti da uzme ono što želi, kako je imao bezobrazluka da učini ono što niko drugi ne bi smeo i kako je svojim životom i radom promenio pojam umetnosti u 20. veku. No, iako nam to što gledamo deluje kao improvizacija na zadatu temu, preciznost i “ušniranost” postupaka ne bi bili mogući bez čvrste strukture. Možemo da pretpostavimo da je tokom procesa proba predstava vrlo verovatno nastajala iz improvizacija, pomoću kojih su i muzičari i glumac dali značajan doprinos obogaćivanju osnovne linije radnje različitim postupcima. Iako je režija Veljka Mićunovića naizgled nevidljiva, razumno je pretpostaviti da je on bio taj koji je muzičare i glumca “zaigrao”, a zatim pažljivo i delikatno sastavljao celinu od onoga što je korisno i efektno. Najlepši momenat predstave je kada nas Ozren Grabarić kao Salvador Dali poziva da budemo hrabri i živimo život po svome. Za to su potrebni odlučnost, vera u sebe i dobra mera bezobrazluka i zdravog, kreativnog ludila. Polazeći od Obradovićevog teksta, reditelj Veljko Mićunović i glumac Ozren Grabarić napravili su predstavu dostojnu njenog naziva i imena slavnog slikara.
[caption id="attachment_4979332" align="aligncenter" width="1200"]Otac[/caption]
Drama Otac je deo porodične trilogije pisca Florijana Zelera. Po drami Otac snimljen je film sa Entonijem Hopkinsom u glavnoj ulozi, a u Ateljeu 212 već dve sezone uspešno se igra postavka ovog komada sa Vojom Brajovićem u ulozi oca. Otac je drama o sve važnijoj temi – demencij, koja pogađa sve veći broj ljudi. Specifičnost drame je u tome što se demencija predstavlja iz ugla bolesne osobe, kojoj se čini da je sa njom sve u redu ali da se svet oko nje raspada. Na taj način publika ima prilike da iskusi užas u kome živi bolesna osoba, a to nas tera da razmišljamo o tome da li smo i kao društvo i kao pojedinci dovoljno učinili da pomognemo bolesnicima i njihovim porodicama.
Makedonska rediteljka Nataša Poplavska nije se opterećivala prethodnim postavkama ovog dela, već se potrudila da pronađe svoj pristup. Glavni izazov komada je kako prikazati svest osobe koja tone u demenciju i kakav je odnos između doživljaja sveta bolesne osobe i realnosti koju bolesni otac deli sa svojom kćerkom. Rediteljka i njeni umetnički saradnici (scenografija Vesna Sušić, dizajn, fotografija i video Emil Petrov, dizajn svetla Bojan Bojanić) odlučili su da kroz dramaturgiju scenskog prostora daju osnov za razrešenje ove dileme. Oni su stvorili sveden prostor sa realističkim elementima (nameštaj) u kome se putem igre svetlosti stvaraju i uništavaju virtuelni prostori. Igre svetlom su jasni pozorišni znakovi koji glumcima umnogome olakšavaju zadatak jer ih oslobađaju obaveze da nalaze različite načine igre u scenama iz realnosti i scenama očeve fantazije, što je em teško, em najčešće neuverljivo.
Zato glumac Vladan Gajović koji igra Oca nema potrebe da posebno boji različita duševna stanja i da dođe u opasnost da preteruje i/ili bude neuverljiv ili nedovoljno jasan. On Oca igra jednostavno i tačno, onako kako bi trebalo igrati lik iz realističkog komada. Otac je do kraja, dok ne podetinji, sasvim ubeđen da je sa njim sve u najboljem redu, a ostali likovi moraju da pate zbog njegove teške životne situacije. Tek na samom kraju Vladan Gajović kreće da igra ekspresivnije. Situacija u kojoj se nalazi otac je jasna. On se pretvara u izgubljenog dečaka. Ana Drljević igra kći Anu kao osobu koja svesno pokušava da “spusti” situaciju, da zadrži pribranost kada je Otac iznervira, da balansira između suprotstavljenih zahteva koje pred nju postavljaju otac i partner Pjer (Nikola Vasiljević) i da se ponaša kao da je nenormalna situacija u kojoj svi zajedno žive – normalna. Zaumnost čitave situacije mogla bi lako otvoriti prostor za nadgornjavanje glumaca, ali rediteljka ih vodi sigurno, time postižući da mi u publici steknemo utisak da ih tekst jednostavno “nosi” kroz predstavu i da je sve lepo, lako i logično. Utisak je kvarilo jedino to što glumce (naročito Anu Drljević) povremeno nismo uopšte čuli. Verovatno je stvar u tome da je sala “Raša Plaović” drugačija od njihove matične, a moguće je i da je nečujnosti doprinela i trema zbog igranja pred beogradskom publikom. Za tim nije bilo potrebe – Nikšićko pozorište u Ocu ima veoma dobar pozorišni produkt, koji se bez ustezanja može prikazati na svakoj sceni. Dobro pozorište ne živi samo u velikim gradovima i na velikim scenama. Ono nastaje tamo gde glumci igraju tako da nas u publici uvere da je njima pozorište važno. Ono što je istinski važno glumcima gotovo uvek postane važno i publici bez obzira na to da li je u pitanju predstava jednog glumca ili čitavog ansambla. To je ono što možemo zaključiti nakon ova dva gostovanja.
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!',
title: 'Kada je glumcima pozorište važno',
pubdate: '2026-03-11 23:26:53',
authors: authors,
sections: "Kultura",
tags: "glumci,Pozorište,Salvador Dali",
access_level: access_level,
article_type: "news",
reader_type: reader_type
};
(function (d, s) {
var sf = d.createElement(s);
sf.type = 'text/javascript';
sf.async = true;
sf.src = (('https:' == d.location.protocol)
? 'https://d7d3cf2e81d293050033-3dfc0615b0fd7b49143049256703bfce.ssl.cf1.rackcdn.com'
: 'http://t.contentinsights.com') + '/stf.js';
var t = d.getElementsByTagName(s)[0];
t.parentNode.insertBefore(sf, t);
})(document, 'script');
dataLayer.push({
'event': 'Pageview',
'pagePath': url,
'pageTitle': 'Kada je glumcima pozorište važno',
'pageContent': 'Dramaturg Slobodan Obradović je Contra Mundum napisao inspirisan jednim od najuticajnijih slikara 20. veka – Salvadorom Dalijem. Životna i stvaralačka drama ovog umetnika inspiracija je za predstavu o pojedincu koji ima dovoljno snage, hrabrosti, mudrosti i talenta da se usprotivi javnom mnjenju – contra mundum na latinskom znači protiv sveta. Strogo gledano, Contra Mundum je monodrama glumca Ozrena Grabarića praćenog orkestrom, ali ova predstava umetničkim i profesionalnim ambicijama daleko prevazilazi okvire navedene pozorišne forme.
Ozren Grabarić je u ovoj predstavi dokazao da je vanserijski izvođač. Od fizičkog izgleda Dalija on je preuzeo samo prepoznatljive brkove, ali i ti brkovi su samo scenski znak jer su nacrtani tu pred nama na sceni. Glumac ne pokušava da rekreira Dalijev život, već je slikar inspiracija za stvaranje pozorišne igre o slobodi i umetničkoj virtuoznosti. Grabarić nam je na sceni demonstrirao glumačku, pevačku i zabavljačku virtuoznost. Iako je jedini glumac u ovoj predstavi, on na sceni nije sam. Pomoćnici, saradnici i partneri su članovi muzičkog benda (Aljoša Zakić, truba; Đorđe Kujundžić, saksofon; Kosta Kukašinović, trombon; Anja Riđešić, klavir; Marko Ćurčić, kontrabas; Nemanja Tasić, bubanj). Glumac i orkestar zajedno kreiraju predstavu. Muzičari ga prate i igraju s njim. Očigledno je da se svi zajedno dobro zabavljaju. Radost igre prelazi lako na nas u publici, pa se i mi zabavljamo slušajući o tome kako je Dali imao hrabrosti da uzme ono što želi, kako je imao bezobrazluka da učini ono što niko drugi ne bi smeo i kako je svojim životom i radom promenio pojam umetnosti u 20. veku. No, iako nam to što gledamo deluje kao improvizacija na zadatu temu, preciznost i “ušniranost” postupaka ne bi bili mogući bez čvrste strukture. Možemo da pretpostavimo da je tokom procesa proba predstava vrlo verovatno nastajala iz improvizacija, pomoću kojih su i muzičari i glumac dali značajan doprinos obogaćivanju osnovne linije radnje različitim postupcima. Iako je režija Veljka Mićunovića naizgled nevidljiva, razumno je pretpostaviti da je on bio taj koji je muzičare i glumca “zaigrao”, a zatim pažljivo i delikatno sastavljao celinu od onoga što je korisno i efektno. Najlepši momenat predstave je kada nas Ozren Grabarić kao Salvador Dali poziva da budemo hrabri i živimo život po svome. Za to su potrebni odlučnost, vera u sebe i dobra mera bezobrazluka i zdravog, kreativnog ludila. Polazeći od Obradovićevog teksta, reditelj Veljko Mićunović i glumac Ozren Grabarić napravili su predstavu dostojnu njenog naziva i imena slavnog slikara.
[caption id="attachment_4979332" align="aligncenter" width="1200"]Otac[/caption]
Drama Otac je deo porodične trilogije pisca Florijana Zelera. Po drami Otac snimljen je film sa Entonijem Hopkinsom u glavnoj ulozi, a u Ateljeu 212 već dve sezone uspešno se igra postavka ovog komada sa Vojom Brajovićem u ulozi oca. Otac je drama o sve važnijoj temi – demencij, koja pogađa sve veći broj ljudi. Specifičnost drame je u tome što se demencija predstavlja iz ugla bolesne osobe, kojoj se čini da je sa njom sve u redu ali da se svet oko nje raspada. Na taj način publika ima prilike da iskusi užas u kome živi bolesna osoba, a to nas tera da razmišljamo o tome da li smo i kao društvo i kao pojedinci dovoljno učinili da pomognemo bolesnicima i njihovim porodicama.
Makedonska rediteljka Nataša Poplavska nije se opterećivala prethodnim postavkama ovog dela, već se potrudila da pronađe svoj pristup. Glavni izazov komada je kako prikazati svest osobe koja tone u demenciju i kakav je odnos između doživljaja sveta bolesne osobe i realnosti koju bolesni otac deli sa svojom kćerkom. Rediteljka i njeni umetnički saradnici (scenografija Vesna Sušić, dizajn, fotografija i video Emil Petrov, dizajn svetla Bojan Bojanić) odlučili su da kroz dramaturgiju scenskog prostora daju osnov za razrešenje ove dileme. Oni su stvorili sveden prostor sa realističkim elementima (nameštaj) u kome se putem igre svetlosti stvaraju i uništavaju virtuelni prostori. Igre svetlom su jasni pozorišni znakovi koji glumcima umnogome olakšavaju zadatak jer ih oslobađaju obaveze da nalaze različite načine igre u scenama iz realnosti i scenama očeve fantazije, što je em teško, em najčešće neuverljivo.
Zato glumac Vladan Gajović koji igra Oca nema potrebe da posebno boji različita duševna stanja i da dođe u opasnost da preteruje i/ili bude neuverljiv ili nedovoljno jasan. On Oca igra jednostavno i tačno, onako kako bi trebalo igrati lik iz realističkog komada. Otac je do kraja, dok ne podetinji, sasvim ubeđen da je sa njim sve u najboljem redu, a ostali likovi moraju da pate zbog njegove teške životne situacije. Tek na samom kraju Vladan Gajović kreće da igra ekspresivnije. Situacija u kojoj se nalazi otac je jasna. On se pretvara u izgubljenog dečaka. Ana Drljević igra kći Anu kao osobu koja svesno pokušava da “spusti” situaciju, da zadrži pribranost kada je Otac iznervira, da balansira između suprotstavljenih zahteva koje pred nju postavljaju otac i partner Pjer (Nikola Vasiljević) i da se ponaša kao da je nenormalna situacija u kojoj svi zajedno žive – normalna. Zaumnost čitave situacije mogla bi lako otvoriti prostor za nadgornjavanje glumaca, ali rediteljka ih vodi sigurno, time postižući da mi u publici steknemo utisak da ih tekst jednostavno “nosi” kroz predstavu i da je sve lepo, lako i logično. Utisak je kvarilo jedino to što glumce (naročito Anu Drljević) povremeno nismo uopšte čuli. Verovatno je stvar u tome da je sala “Raša Plaović” drugačija od njihove matične, a moguće je i da je nečujnosti doprinela i trema zbog igranja pred beogradskom publikom. Za tim nije bilo potrebe – Nikšićko pozorište u Ocu ima veoma dobar pozorišni produkt, koji se bez ustezanja može prikazati na svakoj sceni. Dobro pozorište ne živi samo u velikim gradovima i na velikim scenama. Ono nastaje tamo gde glumci igraju tako da nas u publici uvere da je njima pozorište važno. Ono što je istinski važno glumcima gotovo uvek postane važno i publici bez obzira na to da li je u pitanju predstava jednog glumca ili čitavog ansambla. To je ono što možemo zaključiti nakon ova dva gostovanja.
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!',
'pageDate': '2026-03-11 23:26:53',
'pageAuthor': authors,
'visitorType': visitor_type,
});
console.log(post_id);
console.log('Pushed');
});
