Šta, zapravo, u procesu pridruživanja EU hoće, a šta neće od Srbije i obratno? Gde je danas Srbija u onome što hoće i neće od EU, te šta je suština fingiranja ovdašnjeg režima – za nedeljnik “Vreme” govori dr Vladimir Međak, potpredsednik Evropskog pokreta u Srbiji i bivši glavni pravnik u pregovaračkom timu Vlade za pregovore o pristupanju EU
Na deklarativnoj razini i domaći i međunarodni politički akteri zaklinju se u cjelovitu BiH, ali, istodobno, Hrvati gledajući u Zagreb, a Srbi u Beograd, rade na njezinoj razgradnji. Jedino Bošnjaci, iako ni oni nisu posvema nevini u ovim pričama, nemaju kuda i kome se obratiti za potporu
Mi smo ustali protiv. U prethodnih deset godina mnogo puta sam upozorila kuda vodi govor mržnje i imam za to pisane dokaze. Međutim, ovde se ništa ne čuje od zaglušujuće buke proizvođene kako bi se mase držale u stanju ludila dobro proučenim metodama za držanje vlasti
Najnoviji podaci o broju i položaju izbeglica, objavljeni uoči 20. juna, Svetskog dana izbeglica, ujedno su i podsetnik i poziv na razmišljanje. Svake godine ovaj dan je povod da se oda priznanje snazi i dostignućima izbeglica, uz uvažavanje teškoća kroz koje su prošle i izazova sa kojima se i dalje suočavaju. Sada je vreme da obnovimo našu posvećenost solidarnosti. Pravo na traženje sigurnosti bilo je stvoreno upravo za ovakve trenutke
Plašim se da će nas ideja o razgovaranju s mašinama – komadićima plastike koji po definiciji ne mogu imati nikakvo životno iskustvo, osećanja, moralnost ili osećati povezanost – ili o zaljubljivanju u njih i seksu te psihoterapiji s njima, izvući izvan nas samih, umrtviti nas, otuđiti od ljudi u tolikoj meri da ne znam kako ćemo sebe prepoznati, da li ćemo i dalje biti ličnosti
Analitičari procenjuju da britanskoj vojsci od oružja najviše nedostaju mornarička i sredstva protivvazduhoplovne odbrane, ali i savremeni tenkovi, dok zalihe municije ne omogućavaju dugotrajno ratovanje punog intenziteta. Tim pre što su nekadašnje rezerve odavno potrošene na ratištima Ukrajine
Ono što je do juče bilo javno, opšte i neposredno, danas postaje posredovano, a to posredovanje počinje debelo da se naplaćuje, ali i boji neočekivanim bojama. Vrhunac ove tehnologije ne nalazi se samo u rukama nekolicine privatnih kompanija, već pod direktnom kontrolom jedne jedine države koja jednim jedinim dekretom može od nje da odseče ostatak planete
Jedne večeri su nemački avioni sravnili ulice Bredforda, ali je, začudo, kuća porodice Hokni ostala netaknuta. Pod stepenicama se skrivao i dečačić po imenu Dejvid, koji se naredne osamdeset četiri godine prema životu odnosio sa dubokom i neodoljivom radošću. U međuvremenu je postao karijatida umetnosti dvadesetog veka i verovatno poslednji vizuelni umetnik čiji će odlazak biti zabeležen širom sveta
Mišljenje nije samo kognitivna operacija. Ono zahteva ritam. Zahteva pauzu, odlaganje, unutrašnji razgovor. Zahteva noć, u doslovnom i metaforičkom smislu. Zahteva pravo da se afekt ne pretvori odmah u reakciju. Jer tamo gde nema vremena između povrede i odgovora, povreda lako postaje osveta. Tamo gde nema vremena između straha i suda, strah lako postaje mržnja. Tamo gde nema vremena između informacije i razumevanja, informacija lako postaje oružje
Godine 2006. izvedeno je 69 pozorišnih premijera i 2889 predstava, 473 koncerta, 366 izložbi, 1195 programa u kulturno obrazovnim ustanovama, 1600 programa amaterskog stvaralaštva... održano je 12.290 programa koje je videlo preko 4 miliona gledalaca. A danas?
Sećanje na zemlju fiće, kiki bombona, borosana, Hajdučke česme, Mate Parlova, Silvane Armenulić, ali i Golog otoka i još 300 pojmova koji su obeležili Drugu Jugoslaviju u knjizi Časna pionirska
Predsednik Srbije očigledno veoma teško podnosi napredak Crne Gore na putu ka punopravnom članstvu u EU, čak i više nego nazadovanje Srbije u EU integracijama. Zato se svim silama trudi da, pre svega pred domaćom javnošću, prikrije tu poraznu činjenicu. Ne bira sredstva, pri tome rizikujući i ozbiljnu blamažu pred evropskom javnošću potezima poput čarter leta u Tivat, koji očigledno nije bio ni spontan ni neočekivan
Sastanak u Tivtu bio je osmi ovakav Samit EU i Zapadnog Balkana otkako je doneta odluka da se održava jednom godišnje. Ako se uporedi šta se dosad čulo i kakve su poruke upućene Srbiji samo u poslednjih osam godina, videće se da je danas u Srbiji najteže biti proevropski nastrojen građanin ili političar. Prosto je postalo preteško objasniti čime su tačno evropski zvaničnici bili zadovoljni početkom juna 2026.
Mi se ne takmičimo kada je to nužno, već smo zbog te potrebe svoje društvene živote doveli do apsurda. Hijerarhije, činovi, zvanja, titule, raskoš – sve služi samo tome da neko pokaže da je uspešniji i moćniji, da je pobedio, da bi ostali trebalo da mu se dive, da ga se boje i da mu zavide. Psihologija je davno pokazala da je najbolje kompetitivnost pretvoriti u takmičenje sa samim sobom. Ali šta to zapravo znači
Svakog popodneva na ulicama Tirane demonstranti skandiraju i protiv Ramine vlade i protiv lidera opozicije Saljija Beriše. Po albanskim standardima ovi protesti su neobični. Ne vode ih političke stranke i ne postoji jedinstven zahtev, već su postali platforma za širok spektar žalbi. Konačno, mnogi ih vide kao priliku da kažu “dosta” vladi koju doživljavaju kao sve arogantniju
Nisam ni lijevo ni desno, nego iznad, pa makar ko neki majmun na drvetu, a odatle dobro vidim kako živimo u stanju loše beskonačnosti, u sakatom društvu bez empatije, ljudi su ispunjeni unutarnjom prazninom, truli od politike, u očima im se vidi svaka nepročitana knjiga
Moja generacija nosi pretežak roditeljski teret. Svi hoćemo da se prema deci ponesemo najbolje, često preterujemo, iscrpljujemo se... Šarlenini saveti – koji se otprilike svode na ovo: pusti ga da sam radi domaće zadatke, pusti ga nakratko da gleda seriju – uspevaju da olabave atmosferu upravo time što su neumesni
Uticaj Rusije na politiku Srbije od Karađorđa do sad, ili: kako smo ginuli da bi Rusija ostvarila svoju interesnu zonu u Evropi i kako smo sami sebi minirali put ka Evropi
Od 2001. do 2007. na Beogradskoj tvrđavi obnovljeno je oko 40 objekata i delova utvrđenja, što je oko 30 000m2 bedema, zidova kapija, mostova... Sad je drveni most ispred Kralj kapije zabetoniran, a deluje da su “Beli orlovi” glavno znamenje ovog kulturnog dobra od izuzetnog značaja
Kafana „Čeh“ u Berlinu nije samo mesto za piće, već prostor u kojem se lične biografije, istorijske traume i svakodnevni život mešaju u neprekidni tok priča i ćutanja
“VREME”: Gde je Srbija danas?
VLADIMIR MEĐAK: Posle 12 godina, otvorili smo 22 od 35 poglavlja, a zatvorili samo dva (25 Nauka i istraživanje i 26 Obrazovanje i kultura). U ključnim poglavljima, 23 Pravosuđe (borba protiv korupcije) i osnovna prava i 24 Pravda, sloboda i bezbednost, 2016. smo dobili takozvana prelazna merila koja do danas nismo ispunili. Ispunjavanje ovih merila je formalni uslov za zatvaranje svih drugih poglavlja, a nedostatak napretka u njima može dovesti do zaustavljanja celokupnih pregovora. Upravo zbog tog manjka Srbija se od 2021. nije pomerila u pregovorima, odnosno nije otvorila nijedno drugo poglavlje/klaster.
Srbija se i 2024. godine obavezala da će biti spremna za članstvo.
U svom non-paperu Republika Srbija se 2024. opet obavezala da će biti spremna za članstvo, ovoga puta do kraja 2027, da bi samo tri meseca kasnije skratila rok na decembar 2026. Danas, juna 2026, zbog manjka napretka, Srbija rizikuje gubitak oko 350 miliona evra koje joj je EU stavila na raspolaganje iz Plana rasta, a Evropski parlament postavlja pitanje da li već zatvorena poglavlja 25 i 26 treba ponovo otvoriti zbog pritiska vlasti na univerzitete.
Ono što moramo znati jeste da je uslov svih uslova za integraciju, po rečima Endrjua Moravčika, “kompatibilnost političkih elita i njihovih interesa”. Da bismo razumeli zašto je situacija u našem procesu integracije takva, moramo videti gde je sadašnja politička elita dovela Srbiju po ključnim kriterijumima za ocenjivanje spremnosti za članstvo – stanje demokratije, borba protiv korupcije, organizovani kriminal i sloboda govora.
Freedom house nema visoko mišljenje o stanju demokratije u Srbiji?
I ne samo ta organizacija, koja Srbiju ne smatra demokratskom državom od 2019. godine. Prema indeksu percepcije korupcije Transparency international-a, Srbija je danas 116. od 183 posmatrane države, u društvu Paname i Tajlanda (2013. Srbija je bila 72. na istoj lestvici). Najslabije plasirane članice EU Mađarska i Bugarska nalaze se na 84. mestu. Možemo to uporediti sa drugom državom kandidatom, Moldavijom, koja se uključila u proces kasnije, ali ima jasan proevroposki pravac, i ona je danas 80. na toj lestvici, a 2016. bila je 123. Prema izveštaju Reportera bez granica koji ocenjuju Media Freedom Index, Srbija je 2014. bila na 54. mestu od 180 država, u grupi sa većinom država centralne i istočne Evrope. Godine 2026. Srbija je na 104. mestu (ocena “teška situacija”) u društvu država centralne Afrike. Na lestvici Rule of Law Index-a, Srbija je 2026. na 96. mestu (između Kolumbije i Filipina) od 143 posmatrane države. Najslabije plasirana članica EU, Mađarska, nalazi se na 75. mestu, dok je Crna Gora na 55. mestu. Prema Global Organised Crime Index-u, Srbija je 2025. imala četvrti najorganizovaniji organizovani kriminal u Evropi, od 44 posmatrane države. To je, zapravo, napredak jer je 2021. imala drugi najorganizovaniji organizovani kriminal u Evropi.
Naveo sam ova četiri pokazatelja jer upravo za ove četiri oblasti Evropska komisija svake godine daje ocenu spremnosti Srbije u Političkom kriterijumu za članstvo u EU (koji je ujedno i ključni za aktuelni talas proširenja). Prosečna ocena Srbije u četiri parametra koja Komisija ocenjuje je 2,2 na skali 1-5. Parametri su nezavisnost pravosuđa, borba protiv korupcije, borba protiv organizovanog kriminala i sloboda izražavanja. Država je spremna za članstvo kad dostigne ocenu 4.
Prema tim ocenama, pitanje je da li režim uopšte želi da uđe u Evropsku uniju?
Dodatni problem jeste pitanje “strateške orijentacije Srbije”. To znači opredeljivanje za stranu EU u globalnim previranjima, što se pokazuje uvođenjem sankcija Rusiji i potpunim usklađivanjem sa spoljnopolitičkim pozicijama EU (poglavlje 31).
Pokazatelji po ovim parametrima jasno ukazuju sa kim je politička elita u Srbiji kompatibilna i da to uopšte nije EU, već uglavnom države centralne Azije i Afrike. Iz toga proizlaze svi problemi ispunjavanja kriterijuma za članstvo i odgovori na pitanja “da li može” i “kada će” Srbija ući u EU. Iz toga proističe i odgovor na stalno pitanje (koje muči neke posmatrače) “da li je Srbija na raskrsnici i da li će se odlučiti za EU?”. Odgovor je jasan, sa SNS-om Srbija nikad ne može u EU. Srbija nije na raskrsnici, jer je “elita” u Srbiji odavno odlučila da ne želi u EU. Politička elita je svesna da i kada bi to želela – ne bi mogla jer je potrebno potpuno promeniti, a suštinski razmontirati sistem koji je sama izgradila. Za sadašnju političku elitu u Srbiji, suštinsko (ne papirološko) ispunjavanje kriterijuma za članstvo i njihova implementacija, to jest ponašanje u skladu sa njima, znači siguran gubitak vlasti. Gubitak vlasti bi značio početak prave državne borbe protiv korupcije u kojoj bi stečene privilegije bile ugrožene.
U Tivtu smo, nedavno, ponovo čuli uslove za ulazak u EU.
U Tivtu smo čuli četiri uslova za nastavak pregovora sa Srbijom: 1) vraćanje pravosuđa u stanje pre “Mrdićevih zakona” (iz januara 2026) donetih da spreče borbu protiv visoke korupcije, 2) održavanje slobodnih izbora usvajanjem svih ODIHR-ovih preporuka (najvećim delom iz 2023/2024), 3) formiranje Saveta REM-a (ne radi od novembra 2024) i 4) prestanak balansiranja između EU i Rusije i Kine (problem od 2022). Poslednji uslov suštinski znači uvođenje sankcija Rusiji i snižavanje nivoa odnosa sa Kinom, pošto se EU jasno drugačije odnosi prema ovim dvema državama. Srbija se snažno okrenula Kini potpisivanjem različitih političkih deklaracija, prema kojima Srbija i Kina dele istu viziju sveta. Ta vizija sveta nije vizija EU, a vrednosti KP Kine su još manje kompatibilne sa članstvom u EU, za koje je Miloš Vučević izjavio da ih SNS deli. Srbija je podnela zahtev za članstvo u EU tako što je izjavila da deli vrednosti EU. Ne možete istovremeno deliti vrednosti EU i KP Kine.
Kad se pogledaju ovi zahtevi, jasno se vidi da su svi oni posledica rada ove vlasti i to od 2022. naovamo. Čak i da promeni navedene zakone, vlast neće prestati da se ponaša suprotno od ideja koje ti zakoni nose. Dodatno, osim uvođenja sankcija Rusiji, rešavanje ostala tri pitanja samo bi nas vratilo na neko početno stanje iz 2023. u kome bi se neko naivan mogao nadati da ćemo možda imati slobodne izbore, medije i borbu protiv korupcije. Naivnost leži u očekivanju da problem reše oni koji su ga i napravili, što ukazuje da se planira fingiranje. Problemi sa vladavinom prava u Srbiji počeli su 2017/2018, mnogo pre “Mrdićevih zakona” ili parlamentarnih izbora 2023, tako da rešavanje “Mrdićevih zakona” neće rešiti izvor problema.
Šta, u ovom i ovakvom kontekstu, znači “nastavak pregovora sa Srbijom”?
Kad kažemo “nastavak pregovora” sa Srbijom, moramo imati u vidu da postoje dve opcije za to – jedna je suštinska, a druga kozmetička. Prva, suštinska, jeste ispunjavanje prelaznih merila za poglavlja 23 i 24. Ona su definisana 2016. i jedno od ključnih jeste da Srbija obezbedi nezavisnost pravosuđu. Zbog toga je izmenjen Ustav 2022. Međutim, to nije dovelo do ispunjavanja ovih merila jer se merilo smatra ispunjenim tek kad se pokaže da postoji delotvorna borba protiv visoke korupcije, što se dokazuje presudama i konfiskacijom imovine stečene korupcijom (od izmena Ustava, Srbija je pala 20 mesta na svetskoj lestvici korupcije). “Mrdićevi zakoni” su doneti upravo sa ciljem sprečavanja toga. Problem je što i pre “Mrdićevih zakona” Srbija nije imala čime da se pohvali. Pokretanje prave borbe protiv visoke korupcije bi dovelo do ispunjavanja ovih merila, Srbija bi dobila IBAR (izveštaj o ispunjenosti ovih merila), posle čega bi dobila Mapu puta za zatvaranje pregovora. Crna Gora je IBAR dobila juna 2024. a Mapu puta septembra 2024. Albanija je IBAR dobila maja 2026, a Mapu puta još nije dobila. Problem je što niko od predstavnika EU nije uopšte spomenuo da Srbija može dobiti IBAR, što znači da to nije na stolu.
Dodatno, ukoliko Srbija uvede sankcije Rusiji, dala bi do znanja svima u EU da je iskrena u svojoj odluci. Ovo, naravno, pod uslovom da Srbija ne zameni Rusiju za Kinu u svojim namerama da odustajanje od članstva u EU nadoknadi traženjem “sponzora” u redu država kojima vladavina prava nije na listi prioriteta, ali koje mogu pružiti finansijsku stabilnost nedemokratskom režimu. Ovaj cilj je jasno vidljiv u spoljnoj politici današnje Srbije i njenim odnosima sa Kinom i sve više SAD.
To bi, dakle, bio pokušaj suštinskog rešenja. Ali od toga, čini se, nema ništa?
Forsiranje ove suštinske opcije omogućilo bi Srbiji da zapravo iskoristi ponudu koju je EU iznela u Tivtu (Nemačko-francuski non-paper) u vidu dobijanja prednosti članstva pre formalnog ulaska u EU. Za korišćenje bilo kakve koristi iz ovog paketa, Srbija ili mora da ispuni prelazna merila u poglavljima 23 i 24 i/ili da zatvori poglavlje 31, to jest uvede sankcije Rusiji. Bez ova dva uslova za Srbiju nema ništa od tivatske ponude.
Druga opcija (koja je na stolu), koja bi pre 10 godina bila suštinska, a danas je samo kozmetička, bilo bi otvaranje klastera 3 – Konkurentnost i inkluzivni rast, u kome se nalaze neotvorena samo tri poglavlja (10, 16 i 19). Otvaranje ovih poglavlja Srbiju ne bi sistemski uopšte pomerilo ka članstvu u EU jer i dalje ne bismo bili u istoj kategoriji sa Crnom Gorom i Albanijom. Međutim, režimu bi ovo dalo mogućnost da kaže da proces nije mrtav i da ova Vlada ipak može (iako se ne zna kako) uvesti Srbiju u EU. Ovo takođe ne bi vodilo ka korišćenju pogodnosti iz tivatske ponude.
Zašto neki akteri u EU i dalje imaju “labav” pristup prema Srbiji?
Razlozi su različiti, od inercije rada po ranije utvrđenom modelu gde je Aleksandar Vučić “faktor stabilnosti u regionu” ili “jedina proevropska opcija u Srbiji” (pošto su, jel’ tako, širenje antievropske propagande i paljenje zastave Evropske unije čvrst dokaz proevropske politike?!), preko lojalnosti partijskom drugu iz Evropske narodne partije, do dobrih bilateralnih odnosa, što ekonomskih (investicije, kupovina opreme, koncesije) što političkih i ličnih. Problem je što nijedan od tih razloga suštinski nije opravdanje za takvo ponašanje koje osim što šteti Srbiji, šteti samoj EU, a naročito njenoj reputaciji u Srbiji i direktno utiče na stav građana Srbije o EU.
[caption id="attachment_5000728" align="aligncenter" width="1200"] ...[/caption]
Kada se neprestano ponavlja isti ogled, pod istim uslovima i sa istim rezultatom – zar to nije gubljenje vremena?
Proširenje EU pokazatelj je njene vitalnosti i sposobnosti da rešava probleme. Balkan je deo Evrope, na Balkanu su države koje žele da postanu članice EU. Problem je što ako EU želi da bude geopolitički igrač, a što mora postati zbog svoje bezbednosti i mesta u turbulentnom svetu, ona mora pokazati da je sposobna da integriše Balkan. EU ne može igrati globalnu ulogu, pa možda čak ni ulogu u širem regionu, ako ne pokaže da može da projektuje svoje vrednosti i svoj uticaj. Sad je to moguće samo na Balkanu, u Moldaviji i Ukrajini. Pozicija globalnog igrača donosi i cenu koja se mora platiti, jer noblesse oblige: ako hoćeš da igraš sa velikima, moraš se tako i ponašati. To znači da unutrašnji problemi, mogući referendumi, teškoće oko reformi funkcionisanja EU, ne mogu biti izgovor za bilo šta. Globalnu arenu to ne zanima. Takođe ne možeš popuštati na svojim ključnim vrednostima i ciljevima. Proširenje je za EU pitanje bezbednosti. Najveća država na Balkanu je Srbija i bez uključenja Srbije u proces ostaće “rupa na tepihu” Evrope koja će prilično boleti i samu EU. Politika Srbije pod SNS-om je na direktnom putu sudara sa politikom proširenja. Zbog toga, ako EU želi da bude shvaćena ozbiljno, vreme je da neki njeni akteri prihvate da su se kladili na pogrešnog igrača u Srbiji 14 godina i da otpišu taj gubitak investiranog vremena i političkog kapitala. EU neće i ne treba da prekine pregovore sa Srbijom. Ipak, mora se jasno postaviti prema vlasti u Srbiji koja je sve samo ne proevropska. Vreme je da počnu da zagovaraju članstvo u EU, ali “demokratske Srbije” što drugi akteri u EU rade već duže vreme. Taj otpis gubitka i traženje alternative u danas većinskom delu Srbije koja je protiv vlasti, omogućilo bi im da nađu sagovornika u narednoj vlasti u Srbiji posle SNS-a, da poboljšaju ugled (neki ga možda i povrate), a neki bi mogli naći nove članove za svoje panevropske partijske grupacije, da, poput Evropske narodne partije, zamene stare i potrošene.
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!',
title: 'Sa SNS-om Srbija nikada neće ući u EU',
pubdate: '2026-06-17 23:33:46',
authors: authors,
sections: "Vreme",
tags: "Evropska unija,Srbija,Vladimir Međak,Evrointegracije",
access_level: access_level,
article_type: "news",
reader_type: reader_type
};
(function (d, s) {
var sf = d.createElement(s);
sf.type = 'text/javascript';
sf.async = true;
sf.src = (('https:' == d.location.protocol)
? 'https://d7d3cf2e81d293050033-3dfc0615b0fd7b49143049256703bfce.ssl.cf1.rackcdn.com'
: 'http://t.contentinsights.com') + '/stf.js';
var t = d.getElementsByTagName(s)[0];
t.parentNode.insertBefore(sf, t);
})(document, 'script');
dataLayer.push({
'event': 'Pageview',
'pagePath': url,
'pageTitle': 'Sa SNS-om Srbija nikada neće ući u EU',
'pageContent': '“Srbija je na otvaranju pregovora o pristupanju EU, 21. 1. 2014. obećala da će biti spremna za članstvo do kraja 2018. To je značilo da bi do kraja 2018. sve unutrašnje reforme trebalo da budu završene, a pre svega poglavlja 23 i 24 koja se tiču vladavine prava, to jest nezavisnosti pravosuđa, borbe protiv korupcije, borbe protiv organizovanog kriminala, slobode govora, kao i pitanja ostalih osnovnih ljudskih sloboda i građanskih prava. Tada su, u ime Srbije, ovo obećanje dali premijer Ivica Dačić i prvi potpredsednik Aleksandar Vučić. Obećanje u tom trenutku nije bilo olako dato, a u prilog tome govori činjenica da je sama Evropska komisija u Mišljenju o zahtevu Srbije za prijem u članstvo, 2011. dala ocenu da Srbija, ako iskoristi sve svoje kapacitete, može biti spremna za članstvo u roku od pet godina. Od tog obećanja prošlo je punih 12 godina”, kaže Vladimir Međak.
“VREME”: Gde je Srbija danas?
VLADIMIR MEĐAK: Posle 12 godina, otvorili smo 22 od 35 poglavlja, a zatvorili samo dva (25 Nauka i istraživanje i 26 Obrazovanje i kultura). U ključnim poglavljima, 23 Pravosuđe (borba protiv korupcije) i osnovna prava i 24 Pravda, sloboda i bezbednost, 2016. smo dobili takozvana prelazna merila koja do danas nismo ispunili. Ispunjavanje ovih merila je formalni uslov za zatvaranje svih drugih poglavlja, a nedostatak napretka u njima može dovesti do zaustavljanja celokupnih pregovora. Upravo zbog tog manjka Srbija se od 2021. nije pomerila u pregovorima, odnosno nije otvorila nijedno drugo poglavlje/klaster.
Srbija se i 2024. godine obavezala da će biti spremna za članstvo.
U svom non-paperu Republika Srbija se 2024. opet obavezala da će biti spremna za članstvo, ovoga puta do kraja 2027, da bi samo tri meseca kasnije skratila rok na decembar 2026. Danas, juna 2026, zbog manjka napretka, Srbija rizikuje gubitak oko 350 miliona evra koje joj je EU stavila na raspolaganje iz Plana rasta, a Evropski parlament postavlja pitanje da li već zatvorena poglavlja 25 i 26 treba ponovo otvoriti zbog pritiska vlasti na univerzitete.
Ono što moramo znati jeste da je uslov svih uslova za integraciju, po rečima Endrjua Moravčika, “kompatibilnost političkih elita i njihovih interesa”. Da bismo razumeli zašto je situacija u našem procesu integracije takva, moramo videti gde je sadašnja politička elita dovela Srbiju po ključnim kriterijumima za ocenjivanje spremnosti za članstvo – stanje demokratije, borba protiv korupcije, organizovani kriminal i sloboda govora.
Freedom house nema visoko mišljenje o stanju demokratije u Srbiji?
I ne samo ta organizacija, koja Srbiju ne smatra demokratskom državom od 2019. godine. Prema indeksu percepcije korupcije Transparency international-a, Srbija je danas 116. od 183 posmatrane države, u društvu Paname i Tajlanda (2013. Srbija je bila 72. na istoj lestvici). Najslabije plasirane članice EU Mađarska i Bugarska nalaze se na 84. mestu. Možemo to uporediti sa drugom državom kandidatom, Moldavijom, koja se uključila u proces kasnije, ali ima jasan proevroposki pravac, i ona je danas 80. na toj lestvici, a 2016. bila je 123. Prema izveštaju Reportera bez granica koji ocenjuju Media Freedom Index, Srbija je 2014. bila na 54. mestu od 180 država, u grupi sa većinom država centralne i istočne Evrope. Godine 2026. Srbija je na 104. mestu (ocena “teška situacija”) u društvu država centralne Afrike. Na lestvici Rule of Law Index-a, Srbija je 2026. na 96. mestu (između Kolumbije i Filipina) od 143 posmatrane države. Najslabije plasirana članica EU, Mađarska, nalazi se na 75. mestu, dok je Crna Gora na 55. mestu. Prema Global Organised Crime Index-u, Srbija je 2025. imala četvrti najorganizovaniji organizovani kriminal u Evropi, od 44 posmatrane države. To je, zapravo, napredak jer je 2021. imala drugi najorganizovaniji organizovani kriminal u Evropi.
Naveo sam ova četiri pokazatelja jer upravo za ove četiri oblasti Evropska komisija svake godine daje ocenu spremnosti Srbije u Političkom kriterijumu za članstvo u EU (koji je ujedno i ključni za aktuelni talas proširenja). Prosečna ocena Srbije u četiri parametra koja Komisija ocenjuje je 2,2 na skali 1-5. Parametri su nezavisnost pravosuđa, borba protiv korupcije, borba protiv organizovanog kriminala i sloboda izražavanja. Država je spremna za članstvo kad dostigne ocenu 4.
Prema tim ocenama, pitanje je da li režim uopšte želi da uđe u Evropsku uniju?
Dodatni problem jeste pitanje “strateške orijentacije Srbije”. To znači opredeljivanje za stranu EU u globalnim previranjima, što se pokazuje uvođenjem sankcija Rusiji i potpunim usklađivanjem sa spoljnopolitičkim pozicijama EU (poglavlje 31).
Pokazatelji po ovim parametrima jasno ukazuju sa kim je politička elita u Srbiji kompatibilna i da to uopšte nije EU, već uglavnom države centralne Azije i Afrike. Iz toga proizlaze svi problemi ispunjavanja kriterijuma za članstvo i odgovori na pitanja “da li može” i “kada će” Srbija ući u EU. Iz toga proističe i odgovor na stalno pitanje (koje muči neke posmatrače) “da li je Srbija na raskrsnici i da li će se odlučiti za EU?”. Odgovor je jasan, sa SNS-om Srbija nikad ne može u EU. Srbija nije na raskrsnici, jer je “elita” u Srbiji odavno odlučila da ne želi u EU. Politička elita je svesna da i kada bi to želela – ne bi mogla jer je potrebno potpuno promeniti, a suštinski razmontirati sistem koji je sama izgradila. Za sadašnju političku elitu u Srbiji, suštinsko (ne papirološko) ispunjavanje kriterijuma za članstvo i njihova implementacija, to jest ponašanje u skladu sa njima, znači siguran gubitak vlasti. Gubitak vlasti bi značio početak prave državne borbe protiv korupcije u kojoj bi stečene privilegije bile ugrožene.
U Tivtu smo, nedavno, ponovo čuli uslove za ulazak u EU.
U Tivtu smo čuli četiri uslova za nastavak pregovora sa Srbijom: 1) vraćanje pravosuđa u stanje pre “Mrdićevih zakona” (iz januara 2026) donetih da spreče borbu protiv visoke korupcije, 2) održavanje slobodnih izbora usvajanjem svih ODIHR-ovih preporuka (najvećim delom iz 2023/2024), 3) formiranje Saveta REM-a (ne radi od novembra 2024) i 4) prestanak balansiranja između EU i Rusije i Kine (problem od 2022). Poslednji uslov suštinski znači uvođenje sankcija Rusiji i snižavanje nivoa odnosa sa Kinom, pošto se EU jasno drugačije odnosi prema ovim dvema državama. Srbija se snažno okrenula Kini potpisivanjem različitih političkih deklaracija, prema kojima Srbija i Kina dele istu viziju sveta. Ta vizija sveta nije vizija EU, a vrednosti KP Kine su još manje kompatibilne sa članstvom u EU, za koje je Miloš Vučević izjavio da ih SNS deli. Srbija je podnela zahtev za članstvo u EU tako što je izjavila da deli vrednosti EU. Ne možete istovremeno deliti vrednosti EU i KP Kine.
Kad se pogledaju ovi zahtevi, jasno se vidi da su svi oni posledica rada ove vlasti i to od 2022. naovamo. Čak i da promeni navedene zakone, vlast neće prestati da se ponaša suprotno od ideja koje ti zakoni nose. Dodatno, osim uvođenja sankcija Rusiji, rešavanje ostala tri pitanja samo bi nas vratilo na neko početno stanje iz 2023. u kome bi se neko naivan mogao nadati da ćemo možda imati slobodne izbore, medije i borbu protiv korupcije. Naivnost leži u očekivanju da problem reše oni koji su ga i napravili, što ukazuje da se planira fingiranje. Problemi sa vladavinom prava u Srbiji počeli su 2017/2018, mnogo pre “Mrdićevih zakona” ili parlamentarnih izbora 2023, tako da rešavanje “Mrdićevih zakona” neće rešiti izvor problema.
Šta, u ovom i ovakvom kontekstu, znači “nastavak pregovora sa Srbijom”?
Kad kažemo “nastavak pregovora” sa Srbijom, moramo imati u vidu da postoje dve opcije za to – jedna je suštinska, a druga kozmetička. Prva, suštinska, jeste ispunjavanje prelaznih merila za poglavlja 23 i 24. Ona su definisana 2016. i jedno od ključnih jeste da Srbija obezbedi nezavisnost pravosuđu. Zbog toga je izmenjen Ustav 2022. Međutim, to nije dovelo do ispunjavanja ovih merila jer se merilo smatra ispunjenim tek kad se pokaže da postoji delotvorna borba protiv visoke korupcije, što se dokazuje presudama i konfiskacijom imovine stečene korupcijom (od izmena Ustava, Srbija je pala 20 mesta na svetskoj lestvici korupcije). “Mrdićevi zakoni” su doneti upravo sa ciljem sprečavanja toga. Problem je što i pre “Mrdićevih zakona” Srbija nije imala čime da se pohvali. Pokretanje prave borbe protiv visoke korupcije bi dovelo do ispunjavanja ovih merila, Srbija bi dobila IBAR (izveštaj o ispunjenosti ovih merila), posle čega bi dobila Mapu puta za zatvaranje pregovora. Crna Gora je IBAR dobila juna 2024. a Mapu puta septembra 2024. Albanija je IBAR dobila maja 2026, a Mapu puta još nije dobila. Problem je što niko od predstavnika EU nije uopšte spomenuo da Srbija može dobiti IBAR, što znači da to nije na stolu.
Dodatno, ukoliko Srbija uvede sankcije Rusiji, dala bi do znanja svima u EU da je iskrena u svojoj odluci. Ovo, naravno, pod uslovom da Srbija ne zameni Rusiju za Kinu u svojim namerama da odustajanje od članstva u EU nadoknadi traženjem “sponzora” u redu država kojima vladavina prava nije na listi prioriteta, ali koje mogu pružiti finansijsku stabilnost nedemokratskom režimu. Ovaj cilj je jasno vidljiv u spoljnoj politici današnje Srbije i njenim odnosima sa Kinom i sve više SAD.
To bi, dakle, bio pokušaj suštinskog rešenja. Ali od toga, čini se, nema ništa?
Forsiranje ove suštinske opcije omogućilo bi Srbiji da zapravo iskoristi ponudu koju je EU iznela u Tivtu (Nemačko-francuski non-paper) u vidu dobijanja prednosti članstva pre formalnog ulaska u EU. Za korišćenje bilo kakve koristi iz ovog paketa, Srbija ili mora da ispuni prelazna merila u poglavljima 23 i 24 i/ili da zatvori poglavlje 31, to jest uvede sankcije Rusiji. Bez ova dva uslova za Srbiju nema ništa od tivatske ponude.
Druga opcija (koja je na stolu), koja bi pre 10 godina bila suštinska, a danas je samo kozmetička, bilo bi otvaranje klastera 3 – Konkurentnost i inkluzivni rast, u kome se nalaze neotvorena samo tri poglavlja (10, 16 i 19). Otvaranje ovih poglavlja Srbiju ne bi sistemski uopšte pomerilo ka članstvu u EU jer i dalje ne bismo bili u istoj kategoriji sa Crnom Gorom i Albanijom. Međutim, režimu bi ovo dalo mogućnost da kaže da proces nije mrtav i da ova Vlada ipak može (iako se ne zna kako) uvesti Srbiju u EU. Ovo takođe ne bi vodilo ka korišćenju pogodnosti iz tivatske ponude.
Zašto neki akteri u EU i dalje imaju “labav” pristup prema Srbiji?
Razlozi su različiti, od inercije rada po ranije utvrđenom modelu gde je Aleksandar Vučić “faktor stabilnosti u regionu” ili “jedina proevropska opcija u Srbiji” (pošto su, jel’ tako, širenje antievropske propagande i paljenje zastave Evropske unije čvrst dokaz proevropske politike?!), preko lojalnosti partijskom drugu iz Evropske narodne partije, do dobrih bilateralnih odnosa, što ekonomskih (investicije, kupovina opreme, koncesije) što političkih i ličnih. Problem je što nijedan od tih razloga suštinski nije opravdanje za takvo ponašanje koje osim što šteti Srbiji, šteti samoj EU, a naročito njenoj reputaciji u Srbiji i direktno utiče na stav građana Srbije o EU.
[caption id="attachment_5000728" align="aligncenter" width="1200"] ...[/caption]
Kada se neprestano ponavlja isti ogled, pod istim uslovima i sa istim rezultatom – zar to nije gubljenje vremena?
Proširenje EU pokazatelj je njene vitalnosti i sposobnosti da rešava probleme. Balkan je deo Evrope, na Balkanu su države koje žele da postanu članice EU. Problem je što ako EU želi da bude geopolitički igrač, a što mora postati zbog svoje bezbednosti i mesta u turbulentnom svetu, ona mora pokazati da je sposobna da integriše Balkan. EU ne može igrati globalnu ulogu, pa možda čak ni ulogu u širem regionu, ako ne pokaže da može da projektuje svoje vrednosti i svoj uticaj. Sad je to moguće samo na Balkanu, u Moldaviji i Ukrajini. Pozicija globalnog igrača donosi i cenu koja se mora platiti, jer noblesse oblige: ako hoćeš da igraš sa velikima, moraš se tako i ponašati. To znači da unutrašnji problemi, mogući referendumi, teškoće oko reformi funkcionisanja EU, ne mogu biti izgovor za bilo šta. Globalnu arenu to ne zanima. Takođe ne možeš popuštati na svojim ključnim vrednostima i ciljevima. Proširenje je za EU pitanje bezbednosti. Najveća država na Balkanu je Srbija i bez uključenja Srbije u proces ostaće “rupa na tepihu” Evrope koja će prilično boleti i samu EU. Politika Srbije pod SNS-om je na direktnom putu sudara sa politikom proširenja. Zbog toga, ako EU želi da bude shvaćena ozbiljno, vreme je da neki njeni akteri prihvate da su se kladili na pogrešnog igrača u Srbiji 14 godina i da otpišu taj gubitak investiranog vremena i političkog kapitala. EU neće i ne treba da prekine pregovore sa Srbijom. Ipak, mora se jasno postaviti prema vlasti u Srbiji koja je sve samo ne proevropska. Vreme je da počnu da zagovaraju članstvo u EU, ali “demokratske Srbije” što drugi akteri u EU rade već duže vreme. Taj otpis gubitka i traženje alternative u danas većinskom delu Srbije koja je protiv vlasti, omogućilo bi im da nađu sagovornika u narednoj vlasti u Srbiji posle SNS-a, da poboljšaju ugled (neki ga možda i povrate), a neki bi mogli naći nove članove za svoje panevropske partijske grupacije, da, poput Evropske narodne partije, zamene stare i potrošene.
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!',
'pageDate': '2026-06-17 23:33:46',
'pageAuthor': authors,
'visitorType': visitor_type,
});
console.log(post_id);
console.log('Pushed');
});
