Više transrodnih osoba tvrdi da je, pre i tokom hormonske terapije pri Kliničkom centru, bez pristanka bilo podvrgnuto nepotrebnim pregledima. Sumnjaju da je doktorka Svetlana Vujović, kao načelnica endokrinologije, to koristila za svoja istraživanja. I da joj nije prvi put
Sa Aleksandrom Đorđevićem sam, po scenariju Duška Radovića, 1971. snimio film Kako su se volele dve budale, sa Draganom Nikolićem i Milenom Dravić. Igrali su zaljubljeni par koji treći – Gidra Bojanić, stalno ometa. Jednu scenu smo snimali noću, na Opservatoriji na Zvezdari. Milena i Dragan su došli na snimanje i objavili da su se tog dana u podne venčali u Opštini Vračar. Uradili smo scenu, pa slavili do duboko u noć
Organizacije koje funkcionišu po principu mafije zaključuju da se sam počinilac mora obavezati na ćutanje. Bolje je ne ubiti ga, pošto bi mogao biti i dalje potreban, a umesto toga ga obavezati na saučesništvo. Tek kada i sam ubije nekoga, mora biti svestan da ostali znaju za njegovu odanost. I njegovoj odanosti se može verovati. Kao svedok, on ne bi bacio sumnju samo na druge već uvek i na sebe. Najvažniji zadatak tada postaje ućutkati sebe
Vrhunac misije Artemis 2 dogodio se u noći između 6. i 7. aprila kad su astronauti “preleteli” iznad Meseca i zašli za njegovu “tamnu stranu”. Iste večeri su stigli do najdalje tačke, a potom obišli oko Meseca najavljujući da se sa misijom Artemis 2 nastavlja doba svemirskih heroja
Negativni efekti sukoba u Iranu su vezani za rast cena nafte i prirodnog gasa na globalnom nivou. Posledice već osećaju i krajnji potrošači – u pojedinim azijskim zemljama su već ograničene cene benzina, akcize na gorivo smanjene, zaposleni prelaze na rad od kuće, škole se zatvaraju...
Postoje trenuci u istoriji kada stvarnost toliko zaliči na književnost da postaje teško napraviti jasnu razliku između sveta koji nas okružuje i fantazmagorija zatvorenih među korice knjiga. U romanu-distopiji Atlantida, kroz priču o propasti ljudske civilizacije – poistovećene sa istoimenim mitskim ostrvom, Borislav Pekić nudi kompleksnu i nadasve pesimističnu filozofsku elaboraciju ključnih obeležja savremenog društva, koja ni skoro četiri decenije nakon objavljivanja ove knjige ne gubi na snazi. Naprotiv, haos u kome se svet danas nalazi dodatno aktuelizuje Pekićeve uvide i nudi nam ključ za bolje razumevanje sve manje razumljivih – i još manje razumnih dešavanja koja krajnje eufemistički nazivamo geopolitikom
Drama, režija Kristofer Borgli; Zvuk pada, režija Maša Šilinski; Oprosti, ljubavi, režija Iva Viktor - na bioskopski repertoar stigla su tri uzajamno različita filma koja spaja zajednički sadržatelj: motiv traume kao transformativnog iskustva
Dok Tramp svojim likom i imenom brendira sve “od nebodera do golf palica i odrezaka” i pokušava da svoje ime stavi na američki dolar, aktuelni živi vladari, pa čak i monarsi, nisu tako česta pojava na novčanicama osim možda u Siriji, Ugandi i Demokratskoj Republici Kongo
“Koko Šanel je feministička ikona, pionir u oslobađanju tela žene i učesnik u ženskoj emancipaciji. Ona je nezavisna žena koja je kreirala modnu kuću sopstvenom snagom, nikome ništa nije dugovala. Poticala je iz siromašnog miljea, doživela je napuštanje i izdaje, bila je često u žalosti i ponižena. Zbog svih ovih razloga ona ostaje važna figura za sve žene”
Pravna država sa strogom vladavinom institucija učinila je da Rimska država traje hiljadu godina. Bavljenje bilo kojom političkom funkcijom bilo je besplatno, a poverenje između građana i institucija bilo je potpuno
Kad kažemo “rogonjstvo”, većina pomisli na sramotu, smeh, parodiju. Ali istorija ovog fenomena je neujednačena i često neočekivana. Dobrodošli u jednu od najvećih tajni moderne seksualnosti
Đacima će biti zabranjeno i da pozajmljuju telefone, a kazne će plaćati i roditelji i škole. Za one koji se direktno staraju o detetu predviđena je kazna od 100.000 dinara, dok će obrazovna ustanova plaćati i do milion dinara ukoliko prekrši zakon
Studentski protesti će se ispostaviti kao jedan odlučujući sloj materijala ugrađenog u veličanstvenu tvorevinu budućeg demokratskog oslobađanja. Nezavisno od toga kad će se ono dogoditi i ko će od nas biti u prilici da ga doživi
Kad seansa otpočne, ona vama može delovati poput razgovora, mada vam je očigledno da vi govorite više nego terapeut. Za to vreme, međutim, dobar psihoterapeut sluša tako i toliko da je jedino poređenje koje meni pada na pamet crno-beli snimak Mravinskog kako proba Nezavršenu i reaguje na finese koje ja nikad neću uspeti da razaznam. Baš me briga i ako svako daje bolje savete, terapeut je olimpijski pobednik u prepoznavanju toga da vam glas drhti zato što skrivate suze, da su vam pauze duže nego inače i oklevate s nekim temama, da se često vraćate na neka iskustva dok druga nikad ne pominjete...
“Moramo da dejstvujemo brzo i punom silom da okupiramo teritoriju, odatle sve proteramo, sve uništimo i pretvorimo je u mrtvu zonu”, kaže penzionisani izraelski general Uzi Dajan. Zašto se veći broj Izraelaca tome ne suprotstavi? Zašto ista ta većina poziva Irance da u ime slobode i progresa izađu na ulice i sruše teokratsku vlast, a nemo posmatra kako Izrael gubi atribut “jedine demokratije Bliskog istoka”
Nevesta!, režija Megi Džilenhol, igraju Džesi Bakli i Kristijan Bejl; Nasledstvo s predumišljajem, režija Džon Paton Ford, igraju Glen Pauel, Margaret Kuali
Karmadona, scenario i režija Aleksandar Radivojević, je nesavršena, ali autorski dosledna. To je film koji neće želeti da vidi svako – ali oni koji pristanu na njegovu igru dobiće intenzivno, uznemirujuće i povremeno fascinantno iskustvo.
Članovi FB grupe “Bio jednom jedan Beograd” penju se u svoje i tuđe tavane prošlosti, i mogu da na osnovu jednog podatka otkriju nečiji život ili da isprave neki podatak. Kao to, na primer, da Ksenija Atanasijević nije bila prva Srpkinja sa doktorskom titulom
Status Kosova ostaje centralno pitanje za Srbiju. U takvom kontekstu, dinamika evropskih integracija susednih država dobija poseban značaj. Brza integracija Crne Gore značila bi dodatno razdvajanje političkih tokova u regionu i smanjenje manevarskog prostora Beograda u odnosima sa Evropskom unijom
U gradu pod Bukuljom zavladala je prava referendumska atmosfera: za i protiv vlasti, odnosno za i protiv studentske liste. Za razliku od ranijih godina, kada su išli samo kod “svojih” ljudi, u potrazi za “sigurnim glasovima” SNS kuca na vrata svakog građanina i svih privrednika
Petrova crkva je od 1979. upisana na Uneskovu Listu svetske baštine, pa zahtevi vlasnika Srpske pravoslavne crkve povodom gradnje parohijskog doma tik uz nju ne bi smeli biti tretirani kao podrazumevajući i obavezujući
Ako je univerzitet mesto gde se znanje proizvodi, a država mesto gde se ono institucionalizuje, kafana je mesto gde se ono rasipa – gde rečenice gube vlasnika, gde misao prestaje da pripada onome ko ju je izgovorio. U tom smislu, kafana nije biografski detalj. Ona je ključ. Jer ono što je Jovanović pokušao da misli u Impersonalijama – govor bez subjekta, iskustvo bez centra – u kafani postaje praksa. Tu se impersonalno ne misli, nego živi.
I upravo tu, između arhiva i njegove nemogućnosti, između onoga što se može dokazati i onoga što opstaje samo u pamćenju, pojavljuje se Deligradska kao prostor u kojem se svi ti slojevi prepliću. Tu restitucija nailazi na ono što ne može da obuhvati. Pravo može da vrati vlasništvo, ali ne može da vrati raspored odnosa. Može da prizna štetu, ali ne može da prizna promenu perspektive. Može da isplati nadoknadu, ali ne može da vrati ono što se nikada nije potpuno posedovalo. Sentimentalna vrednost nije dodatak vrednosti, već njen višak. I tu se zatvara krug.
Kafana “Kod Buce” ne postoji u arhivu. Kuća u Deligradskoj više ne postoji u prostoru. Impersonalije jedva postoje u dostupnim tekstovima. Ali sve to i dalje deluje. Ne kao uspomena. Ne kao vlasništvo. Već kao raspored života koji se ne može vratiti, ali se ne može ni izbrisati.
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!',
title: 'Kafana kod Buce',
pubdate: '2026-04-22 23:28:03',
authors: authors,
sections: "Vreme uživanja",
tags: "Gurmani,Kafana,vreme uživanja",
access_level: access_level,
article_type: "news",
reader_type: reader_type
};
(function (d, s) {
var sf = d.createElement(s);
sf.type = 'text/javascript';
sf.async = true;
sf.src = (('https:' == d.location.protocol)
? 'https://d7d3cf2e81d293050033-3dfc0615b0fd7b49143049256703bfce.ssl.cf1.rackcdn.com'
: 'http://t.contentinsights.com') + '/stf.js';
var t = d.getElementsByTagName(s)[0];
t.parentNode.insertBefore(sf, t);
})(document, 'script');
dataLayer.push({
'event': 'Pageview',
'pagePath': url,
'pageTitle': 'Kafana kod Buce',
'pageContent': 'Restitucija pokušava da vrati imovinu. Ali šta se dešava kada ono što je izgubljeno nikada nije bilo samo imovina? Kada se vraća kuća koja više ne postoji, a ono što je u njoj trajalo nikada nije ni moglo biti posedovano? Postoji trenutak u svakom postupku restitucije u kojem pravo mora da prizna sopstvenu granicu – trenutak u kojem se pitanje vrednosti više ne može prevesti u kvadrate, procene i tržišne kategorije, već ostaje kao višak koji izmiče obračunu.
Taj višak nazivamo sentimentalnom vrednošću, kao da je reč o nečemu dodatnom. A zapravo je obrnuto: sentimentalno je ono što ostaje kada sve drugo može biti izračunato (up. “Sentimental Value: Davati ono što nemamo”, “Vreme”, 3. 1. 2026). Zato restitucija nikada nije samo pravni postupak, već pokušaj da se vrati ono što nije moglo biti oduzeto na način na koji je oduzeto.
Kuća u Deligradskoj u kojoj je odrastala moja majka danas više ne postoji. Srušena je i zamenjena drugom građevinom koja ne nosi nikakav trag prethodnog života. Ipak, u dokumentima – katastarskim izvodima, starim vlasničkim listovima, arhivskim beleškama – ona i dalje postoji kao pravni predmet, kao da se njen identitet može svesti na parcelu i broj. U arhivu se uvek čuva ono što je merljivo; ono što je tu bilo življeno – ne ulazi u arhiv. U tim dokumentima pojavljuje se i ime Milivoja Jovanovića. Filozof školovan u Beogradu i Lajpcigu, autor disertacije Impersonalije iz 1896. godine – danas gotovo nedostupne – u kojoj pokušava da misli ono što tada još nema ime: iskustvo bez centra, govor bez autora, delovanje bez stabilnog subjekta. Istovremeno, drugi slojevi arhiva beleže njegov život drugačije: kao učesnika u bici na Mačkovom kamenu, u kojoj je izgubio oko; kao ministra u državnom aparatu; kao jednog od osnivača Filozofskog društva Srbije; kao zadužbinara koji svoju imovinu ostavlja Univerzitetu u Beogradu. Arhiv ga čuva u fragmentima: kao studenta, vojnika, ministra, osnivača, ali nijedan od tih zapisa ne zahvata ono što povezuje te slojeve.
Jer postoji i drugi početak ove priče koji ne dolazi iz arhiva, već iz porodičnog predanja. Priča da je Milivoje Jovanović imao kafanu. Zvali su je “Kod Buce”. Tu se njegova figura prvi put pojavljuje – ne kao filozof, ne kao ministar, ne kao ime u dokumentima, već kao kafedžija. I tek odatle počinje sve ostalo. Kafana “Kod Buce” ne postoji u arhivu. Ne pojavljuje se u knjigama, u popisima, u istorijama grada. Postoji samo u priči. Ali upravo ta priča otvara ono što arhiv ne može da zahvati: način na koji jedna figura opstaje. Jer ono što je zanimljivo nije to da li je kafana postojala već to što se u porodici pamti baš ona. Ne univerzitet. Ne disertacija. Ne ministarska funkcija. Već kafana. To pomeranje nije slučajno. Ono pokazuje da porodična istorija ne čuva ono što je institucionalno važno, već ono što je bilo življeno, deljeno, izgovarano.
Ako je univerzitet mesto gde se znanje proizvodi, a država mesto gde se ono institucionalizuje, kafana je mesto gde se ono rasipa – gde rečenice gube vlasnika, gde misao prestaje da pripada onome ko ju je izgovorio. U tom smislu, kafana nije biografski detalj. Ona je ključ. Jer ono što je Jovanović pokušao da misli u Impersonalijama – govor bez subjekta, iskustvo bez centra – u kafani postaje praksa. Tu se impersonalno ne misli, nego živi.
I upravo tu, između arhiva i njegove nemogućnosti, između onoga što se može dokazati i onoga što opstaje samo u pamćenju, pojavljuje se Deligradska kao prostor u kojem se svi ti slojevi prepliću. Tu restitucija nailazi na ono što ne može da obuhvati. Pravo može da vrati vlasništvo, ali ne može da vrati raspored odnosa. Može da prizna štetu, ali ne može da prizna promenu perspektive. Može da isplati nadoknadu, ali ne može da vrati ono što se nikada nije potpuno posedovalo. Sentimentalna vrednost nije dodatak vrednosti, već njen višak. I tu se zatvara krug.
Kafana “Kod Buce” ne postoji u arhivu. Kuća u Deligradskoj više ne postoji u prostoru. Impersonalije jedva postoje u dostupnim tekstovima. Ali sve to i dalje deluje. Ne kao uspomena. Ne kao vlasništvo. Već kao raspored života koji se ne može vratiti, ali se ne može ni izbrisati.
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!',
'pageDate': '2026-04-22 23:28:03',
'pageAuthor': authors,
'visitorType': visitor_type,
});
console.log(post_id);
console.log('Pushed');
});
