Osnovano se sumnja da su muškarci ubili više žena nego što pokazuju podaci organizacija za prava žena: ne zna se koliko ih premine kasnije od posledica povreda, niti koliko njih počine suicid jer ne znaju kako drugačije da pobegnu od nasilnika
Sve što se dešavalo na Arhitektonskom fakultetu zvuči mnogo puta (već) viđeno. Prvo informacije stižu nezvanično i u zao čas, kada se malo toga može uraditi. Nakon što nezadovoljni poveruju da je ipak sve kako treba, stiže zvanična informacija da je situacija još gora nego što se mislilo. Solidarnost pada na ispitu. Neki neće da ugrožavaju svoju poziciju, drugima je svejedno… Umesto jednog, zahtevi su razuđeni, kao i oni koji se bune. Situacija se smiruje kusurom. Vođstvo protesta se dogovara sa upravom. Razočarani osnivaju novo telo. A školarina ostaje – 300.000 dinara
Džajić je četvrti izabrani predsednik Fudbalskog saveza Srbije nakon razlaza sa Crnom Gorom pre 17 godina, uz dvojicu vršilaca dužnosti u poslednje dve godine, a nije teško primetiti da je na početku, a i danas, u prvom planu bio Zvezdan Terzić – 2006. godine kao prvi predsednik samostalnog FSS-a, a od utorka, nakon izbora Džajića, kao neformalni šef srpskog fudbala. Možda će sa završetkom ovog mandata biti zatvoren taj krug i otvoriti se novi, u kojem će šansu dobiti Nemanja Vidić i ljudi koji dele njegove poglede i vizije
Da li je osnovano stavljati i sposobne i one malo manje sposobne u isti koš? Da li se zaista zapošljavanjem penzionera utiče na veću nezaposlenost mladih ljudi? Da li penzioneri moraju živeti u klišeima – igrati šah, šetati, ne raditi ništa do sudnjega dana (i uglavnom finansirati svoje potomke – u skladu sa mogućnostima)? Ne otpisujmo starije da nas ne otpišu naša deca
Zum je objavio da otpušta 15 odsto zaposlenih, odnosno 1300 ljudi. Kao razlog navode nepredvidivost globalne ekonomije. Nisu jedini, većina IT kompanija u svetu, pa i u Srbiji, od početka ove godine ozbiljno seče broj zaposlenih. Više je objašnjenja za ovu pojavu, mora se reći, ne baš očekivanu
Neverovatno je da se 2023. godine razgovara o Miloševiću i Đinđiću kao žrtvama, pa se onda meri čija je žrtva veća, čije nasleđe značajnije i čija uloga važnija “iz današnjeg ugla”
Novi politički blok će pokušati da potpuno okupira nekakav državotvorni, patriotski, najširi centar, a svi oni koji budu izvan njega biće predstavljeni, manje ili više, kao ekstremisti koji rade po stranim nalozima, bilo da su im šefovi, kako se to obično kaže, u Briselu, Vašingtonu, Moskvi, Pekingu ili Kinšasi. Dakle, oni koji nisu u njemu po definiciji će biti antidržavni elementi i izdajnici, uz izvesnu gradaciju
Centar Beograda krase obeležja Crvenih beretki i njihovog komandanta Milorada Ulemeka Legije. Danas, kada se navršila dvadeseta godišnjica od mučkog ubistva prvog demokratski izabranog premijera Srbije Zorana Đinđića, Beograd i Srbija su preplavljeni simbolima njegovih ubica i sličnim obeležjima, dijametralno suprotnim od svih onih vrednosti za koje se Đinđić borio i za koje je naposletku i život izgubio
“Ovo je zamena za neke formalne institucije, koje su potpuno marginalizovane, koje ne služe ničemu, ali u društvu postoji potreba za njima. Postoji potreba za kritikom vlasti, na primer, za ukazivanjem šta ne funkcioniše. Taj pokret će služiti kao zamena za civilno društvo: imamo postojeće civilno društvo, koje je projektno finansirano, zapadno orijentisano, ‘nedovoljno patriotsko’, to su ovi ‘antidržavni’, a ovo će da bude državno civilno društvo”
“Svi ljudi koji iz raznih razloga pričaju kako treba da se ratuje i kako ratova mora biti, trebalo bi da se savetuju s nama koji smo rat živeli. Jer rat je strašan, i to ne samo u pogledu toga da možeš da izgubiš glavu ili da možeš da izgubiš nekog bližnjeg, kao što sam ja izgubio nekolicinu ljudi koje sam mnogo voleo... Ali zamislite trenutak: moj brat ide sa svojim tastom na razmenu leševa. A taj je njegov tast izgubio sina od 23 godine, i kaže mom bratu: ‘Da mi je neko pričao da ću se obradovati mrtvom sinu...’”
Ekstremne su okolnosti u koje je primalac pretnji bez svoje volje stavljen, a ne njegov odgovor na njih. A svako ko misli da time neko pravi sebi reklamu, neka je slobodno isproba na vlastitoj koži
Dragoslav Mihailović se u svojoj – recimo to tako – apartnosti čitavog života nosio sa sablastima prošlosti bez ikakvog kompromisa, ali Mihailovićeva beskompromisnost počiva na supstanciji pravednosti, a s pravedničkom beskompromisnošću nemoguće je nositi se ukoliko ne postoji filter umetnosti
