O internetu i digitalizaciji često mislimo kao o civilizacijskoj tekovini, progresu, poboljšanju života i društva uopšte. Internet nekako ide uz oslobođeni um i slobodu uopšte. Pioniri interneta, oni koji su ga stvarali krajem osamdesetih i tokom devedesetih, posvedočiće vam da je baš tako bilo i da su im takva bila i dalja očekivanja. Ali, kada je digitalizacija prešla granice elite i ušla “u narod”, i sama je počela da poprima osobine te uprosečenosti. Tu je pojam slobode bitno drugačiji, a te ranije stečene slobode moraju se grčevito braniti, ako je to uopšte moguće.
Ali, da najpre postavimo stvari na svoje mesto. Jeste li za to da policija u potrazi za podmuklim i brutalnim ubicom, recimo malog deteta, ima pravo da pretresa stanove sumnjivih osoba, pa i da im otključava kompjutere i telefone ako, možda, kriju ključne dokaze? Jeste li za to da se na isti način obračunava sa mrežama pedofila? Pretpostavka je da se među čitaocima ne nalazi mnogo onih koji bi bili spremni da štite privatnost ubica i pedofila, pa neka nam to bude polazište.
Već sledeći korak je kritičan. Američki Vrhovni sud ukinuo je pravo na abortus na saveznom nivou u SAD, ostavivši svakoj državi da po sopstvenoj volji reguliše tu oblast. Nije malo država u kojima je abortus i do sada bio ilegalan posle određene nedelje trudnoće, negde već posle šeste, a sada ta granica više i ne mora da postoji. Abortus je u nekim državama izjednačen sa ubistvom i to nas sada vraća na pitanja iz prethodnog pasusa – šta sve policija sme da radi kako bi otkrila ubicu i njegove saučesnike.
Recimo, policija sme da “pretresa” računare, ali i da potražuje podatke iz internet pretraga i onlajn komunikacija, kako bi saznala da li se neka osoba (uglavnom ženskog pola) interesuje za prekid trudnoće, da li sa nekim o toj temi razgovara, da li pokušava da organizuje abortus za sebe ili nekog svog. Sve ovo se smatra pripremom ubistva i pod udarom je zakona. Isto važi i za žene koje su pobacile, naročito ako se u istoriji njihovog korišćenja mreže otkrije da su se skorije interesovale za lekove za prekid trudnoće, koji se legalno prodaju. Ne samo to, već policija (u Oklahomi i Teksasu, gde takvi zakoni postoje) može da ponudi nagradu od deset hiljada dolara pa naviše za svakoga ko im dostavi takve informacije, a to može biti sistem administrator u firmi ili neki haker željan malo “čistog” novca.
Umesto da se barem na mreži osete bezbedno, žene u pomenutim, američkim državama izložene su opasnostima i zatvorskim kaznama, baš kao i u “nedemokratskim” društvima gde se na internetu traže zraci slobode. Sajt Cnet piše o brojnim, neverovatnim slučajevima kažnjavanja žena koje su se interesovale za abortus, ali i onih koje su se obratile lekaru posle pobačaja, a u istoriji internet pretraga su im pronađena “sumnjiva” interesovanja.
Zato nije neinteresantna vest da je sud u Britaniji odlučio da tamošnje službe bezbednosti ne mogu od Telekom operatera i internet provajdera da traže podatke o ponašanju korisnika bez prethodnog odobrenja nadležne institucije, a obično je to sud. To ne bi mnogo promenilo situaciju u SAD, pre svega tamo gde je abortus postao protivzakonit, ali bi barem sprečilo da policija podstiče i nagrađuje doušnike, ili da se jednostavno priključi na server i pusti softver da pronalazi “grešnice”.
Jedina civilizacijska tekovina je što ih više ne spaljuju na lomači već ih šalju u zatvor, ali treba biti oprezan. To podrazumeva da se izborimo za to da država ne doživljava naše internet pretrage i dopisivanja “kao razglednice”, već kao najdublji oblik privatnosti u koji se ne sme zadirati bez jakog razloga, dok se istovremeno definišu ti jaki razlozi tako da ih ne bude previše, i da se mahom odnose na ugrožavanje opšte bezbednosti. Svi ćemo doći na red, ako dozvolimo da se taj red stvori.
