Živela gibanica!

Jun je 1926, nepunih osam godina od kraja Velikog rata u kojem su se Srbi i Francuzi borili rame uz rame protiv neprijatelja. Voz sa 286 putnika iz Grenobla, Liona i Šamberija uputio se u posetu prijateljima u dalekoj Palanci u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca.

Delegaciju su činili gradonačelnici tri grada oblasti Rona-Alpi, predstavnici Narodne skupštine i Vlade Republike Francuske, a među putnicima najviše je bilo članova horova “Orfeon” iz Grenobla i “Harmonija” iz Liona, te nekoliko članova Opere Komik iz Pariza. Domaćini su bili Društvo prijatelja Francuske, Kolo Srpskih sestara, horovi “Obilić” i “Stanković”, a u Beogradu su ih dočekali predsednik Suda Opštine beogradske Miloš Bobić, predsednik Narodne skupštine Kraljevine SHS Marko Trifković, te članovi Vlade i, preko predstavnika, kralj Aleksandar Karađorđević.

Palanka Docek na Z stanici

“Muzika prijateljevih koraka”, izložba o ovom događaju otvorena nedavno u Narodnom muzeju u Smederevskoj Palanci, svedoči o jednom vremenu kada su naše kulturne, privredne i političke veze sa Evropom bile ako ne jače, a ono svakako iskrenije nego što se to danas čini. Nikola Vučen, mladi predsednik opštine Smederevska Palanka, planira da povodom ove izložbe pozove ambasadora Francuske i da obnavi bratske veze sa Grenoblom.

Kustos i autor izložbe, etnolog i antropolog Petar Dekić priča o velikom narodnom raspoloženju povodom dolaska francuske delegacije: na svečano ukrašenim ulicama Beograda dočekale su ih hiljade ljudi. “Gde god da su se upućivali, oni su, kako se tada govorilo – manifestovali, hodali su u povorci noseći zastave. Predvodio ih je Orkestar Kraljeve garde, a brojni građani su ‘sa poštovanjem i radošću’, kako je pisala tadašnja štampa, pratili prolazak gostiju. Intoniranje državnih himni, svečani govori francuskih i srpskih političara i muzika bili su obavezni sadržaji svakog dešavanja.”

Zašto se Grenobl zbratimio baš sa Smederevskom Palankom? Petar Dekić objašnjava da je Francuzima ponuđen izbor od 35 mesta u Srbiji. Nema pouzdanih podataka zašto su odabrali baš Palanku, a veruje se da je presudilo nekoliko faktora: blizina Beogradu i mogućnost putovanja vozom, a svakako je moralo biti važno i to što je u Palanci bila francuska fabrika “Jasenica”.

Neposredna svedočanstva koja su ostala iza ove posete su u Knjizi uspomena na posetu dragih prijatelja iz Francuske, u kojoj je više od 50 novinskih članaka sa prostora Kraljevine SHS koji prate putovanje i događaje iz sata u sat i od događaja do događaja, kao i knjiga Iz Grenobla u Srbiju sa gradskim Orfeonom iz Grenobla Ogista Bovreja, a naravno i fotografije iz privatnog vlasništva i arhiva. Atraktivan deo izložbe su i fotografije na dvojezičnim srpsko-francuskim panoima, i interaktivni QR kodovi sa vezama na određene zvučne i muzičke zapise, te video-radove koji na još bolji način oslikavaju sam događaj.

Šestog juna u prepodnevnim časovima gostima je priređena vožnja Savom i Dunavom na brodu “Sveti Nikola”, a nakon govora i ručka svi su plesali moderne okretne igre. Zatim su tramvajima, a u pratnji domaćina otišli u obilazak Košutnjaka i Topčidera, gde su na stadionu “Soko” priredili koncert za široku publiku. Uveče su u Narodnom pozorištu gledali deo Hristićeve opere Suton i balet Žizelu.

Sutradan su se opet vozom uputili u Smederevsku Palanku. “Novosti” su izvestile: ”U Palanci apoteoza. Cela varoš, seljaci i seljanke iz okolnih sela, u živopisnoj narodnoj nošnji, zvanično i nezvanično, staro i mlado, veliko i malo, muško i žensko, sve se to sleglo na stanicu. Prizor je bio veličanstven. Uz frenetične i oduševljene uzvike ‘Vive la France!’ voz ulazi u stanicu. Odjednom tišina. Gospodin Aćim Banković, inžinjer agronomije, probranim rečima želi gostima dobrodošlicu: ‘Vi ste u sredini, koja vas odavno poznaje. Iz tegobnih dana strašne 1915. god. Tada ste nam pružili ruku, izbavili nas iz bede. Vama dugujemo našu slobodu. Danas je najsvečaniji dan u našem životu. Danas smo u mogućnosti da Vam pokažemo koliko silno naše srce bije za Francuskom. Zanatlija je ostavio svoj posao, seljak je za trenutak ostavio svoj plug, da Vam ovde otvori svoje srce, svoju dušu, kao što ste Vi to nama učinili u najcrnjim našim danima!’”

Najdirljiviji momenat je bila poruka mala Ljubice Hajduković, učenice petog razreda gimnazije, koja je u originalnom nacionalnom kostimu poželela na francuskom jeziku: ”Mi nemamo palata i parkova, ali imamo srce koje će trajno kucati za našu milu i slatku Francusku.” Prolazilo se kroz špalir devojaka i momaka, odevenih u svečano narodno ruho. Povorka se otegla u beskraj. Sa balkona kuća bacalo se cveće, slali su se poljupci…

U dva po podne gostima je priređen veliki banket u Palanačkom Kiseljaku. Bilo je oko 500 zvanica. “Opština se pobrinula da niko _0 izuzev novinara – ne ostane gladan i žedan. Jaganjci i prasići okretali su se na ražnjevima. Pivo se točilo kao o izborima. A da bi sve funkcionisalo kao što treba, posluživala je vojska. Najinteresantniji momenat je bio kad su se uparadila 72 vojnika sa istim tolikim brojem tepsija gibanice. I sve po vojničkim propisima, defilovali su sa gibanicom u korak. Njihov dolazak izazvao je burno pljeskanje i veseli Francuzi dovikivali su: ‘Živela gibanica!’ Raspoloženje je bilo divno. A za vreme jela, lepim arijama je muzika uveseljavala goste! Posle ručka bezbroj govora. A nestrpljiv narod jedva čeka kolo da zaigra. Najzad, dolazi i taj trenutak. Zagrljeni, izmešani Francuzi i Srpkinje, Srbi i Francuskinje, huskali su, da se zemlja pod njima tresla!”, pisale su “Novosti”.

Kao uspomena na ovo bratimljenje, jedna od glavnih ulica u Smederevskoj Palanci dobila je ime Francuska. U Grenoblu Srbija i Jugoslavija su dobile čak tri ulice: to su Palanačka, Beogradska i Jugoslovenska, koje se i danas tako zovu.

Posle izložbe u Narodnom muzeju, muzej nekadašnjeg industrijskog kompleksa “Goša”. Od giganta koji je zapošljavao 12.000 ljudi ostala je samo “Goša FOM”, deo koncerna koji su privatizovali bivši menadžeri fabrike i u kojem sada radi 700 ljudi. Rade širom sveta, od Kostolca do Sibira. Zahvaljujući njima, preživeo je i fabrički muzej za čije postojanje malo ko u Srbiji uopšte i zna.

Akcionarsko društvo “Jasenica”, od kog je počela priča o industrijalizaciji Smederevske Palanke, nazvano je po reci koja ovuda protiče. Osnovano je 1923. francusko-srpskim kapitalom. Fabrika je ime “Goša” dobila 1950. po partizanskom heroju iz ovih krajeva, Dragoslavu Đorđeviću – Goši. Vagoni, autobusi, priključna vozila, elektrooprema, konstrukcije za mostove, samo su neki od proizvoda koji su izlazili iz hala koje danas stoje prazne.

Majstori “Goše” su oduvek važili za vrhunske, a priča se da je među njima bio i Josip Broz Tito. Pisani tragovi ove legende, nastale verovatno na osnovu Titove autobiografije i govora koje je držao tokom tri posete “Goši”, ne postoje. Ipak, u Palanci se veruje da je baš tu krajem 1926. i 1927. Tito živeo i radio u “Jasenici”.

foto: r. čoban

U Muzeju se ne nalaze makete vagona, šinobusa i tramvaja veličine igračke, kao što bi se pomislilo. Ove makete su impresivne, vagoni su po jedan metar i po dugi, odlično očuvani, sa svakim detaljem precizno istaknutim kao na originalu. Titova kovačka radionica je takođe u odličnom stanju i lepo održavana. Sve je u potpunoj suprotnosti sa onim što je od “Goše” danas ostalo. Izložene su i stare fotografije iz fabričkih hala, sa radničkih uranaka, akcijski papiri iz vremena kada su Francuzi gazdovali fabrikom…

Gospođa koja je decenijama radila kao kustos muzeja, o početku raspada odmahuje rukom i kaže: “Znali smo da neće biti dobro kada su posle 2000. došli Mlađanovi (Dinkić) ljudi sa onim likovima iz revizorskih kuća u skupim odelima sa laptopovima u rukama i po dve strane reči u svakoj rečenici!”

Završni udarac “Goši” je zadao Slovak Ivan Hemšild čija je firma “Žos Trnava” preko noći prodala kompaniju kiparskoj kompaniji “Lisnart holdings limitid”, posle čega su ostale samo ljušture nekadašnjih fabričkih hala između kojih se danas može sresti tek poneki pas lutalica.