Znate li onaj vic: “Idu ulicom Željko Mitrović i Savo Manojlović, a prolaznici se podgurkuju pitajući se u čudu – ko li je ovaj tip što ide sa Savom Manojlovićem?”
Smešno, zar ne? Mada, smešnije je bilo u originalu, kada su u vicu nastupali papa iz Rima i Mujo iz Doboja. Pošto su svi znali da svi znaju ko je papa iz Rima, a da niko – osim Sulje i Fate – ne zna ko je Mujo iz Doboja. Jer Mujo nije, da prostite, tzv. javna ličnost. Što vicu i podaruje njegov humorni efekat.
Vic je, dakle, izvorno iz vremena kada je postojala dosta jasna granična linija između “javnih” i onih drugih likova. Šta se sve u međuvremenu izdogađalo s tom granicom, znate i sami. Linija je zamagljena, granica je nečuvana, prelazi je ko kako hoće. Doduše, samo u jednom pravcu. Pa se tako fenomen “poznatih po tome što su poznati” proširio sa estrade i na politiku i na novinarstvo i na sve druge delatnosti.
U slučaju ove dvojice iz gornjih redova, to bi značilo ovo: ja (nažalost) znam ko je Željko Mitrović, ali ne znam ko je Savo Manojlović. Mislim, znam: to je onaj koji nije Ćuta (za kojeg takođe ne znam ko je) nego je onaj drugi. Ali zašto bi uopšte trebalo da znam ko su Savo ili Ćuta, i dalje (mi) nije jasno. A zašto bi mišljenje ili stav Save ili Ćute o bilo čemu bilo stvar od javnog značaja, još je nejasnije.
Okej, ako smo ovo razjasnili, možemo preći na meritum stvari. Povodom zaumne i (kažu oni koji su gledali) skaredne “razmene mišljenja” između pape i Muje, pardon, DJ Žeksa i građanina Save u emisiji Ljubice Gojgić na RTV-u, što se nužno pretvorilo u kvazipolitički reality show, nedoklani ostaci tzv. demokratske javnosti prisetili su se da ispuste odgovarajuće lamentirajuće zvuke povodom nesporne činjenice da je javna, naročito medijska debata o stvarima od javnog interesa, a političkim pogotovo (a nije li svaka stvar od javnog interesa samim tim i politička stvar?), u Vučićevoj Srbiji gotovo sasvim zamrla. Nije ona, dakako, “zamrla”, jer “zamiranje” zvuči kao nekakav prirodan i neminovan proces, nego je ugušena, demontirana, sistemski onemogućena, ubijena. Ime ubice je poznato, kao i imena njegovih brojnih saučesnika. Jedan od njih se čak pojavljuje, preodeven, u jednom starom vicu, odmenjujući zanemoćalog papu…
Kao što je na ovom mestu više puta primećeno, u zreloj fazi tzv. Vučićeve vladavine prisustvujemo svojevrsnoj smrti politike – ako politiku definišemo kao slobodnu javnu delatnost u kojoj mogu i treba da učestvuju svi građani, svako primereno svojim opredeljenjima, interesovanjima, ali bogme i mogućnostima (dakle, Mujo – skidaj bubicu od mikrofona i uzimaj daljinski!). A ako nema politike, ne može biti ni prave debate o politici, jer se debata vodi u kontekstu otvorenog, dinamičnog, demokratskog društva, ili barem društva koje ide u tom pravcu. Društvu koje beži u suprotnom pravcu debata je suvišna, i u najboljem slučaju se svodi na intrige i prekonosiranja unutar Dvora (v. Nuspojave iz pretprošlog broja), što je manje od ničega.
Istina o smrti/ ubistvu debate u srpskoj javnosti ne bi bila ni potpuna ni poštena ako ovde ipak ne bismo dodali još nešto. Deceniji (“Vučićevoj”) u kojoj je debata ubijena prethodila je decenija u kojoj je debata svakog mogućeg dana devalvirana i obesmišljavana. Svi stvarni ili tobožnji Znalci i Imaoci Mišljenja (pundits) selili su se s kanala na kanal i danonoćno trućali o bilo čemu, ne susprežući se da to čine u partnerstvu s likovima koji ni po čemu ne dobacuju do toga da se u javnosti pojave u bilo kom svojstvu osim, možda, u svojstvu slučajnog prolaznika sa Zelenog venca. Koliko sam samo puta morao da objašnjavam zbunjenim organizatorima kojekakvih te-ve brbljaonica zašto neću pa neću u studio sa nekim Žikom, Perom i Lazom, sve inače baš dražesnim ljudima!
A kad smo kod pape Žeksa, sećam se da sam i sam jednom “debatovao” s njim, u nekom davnom Utisku nedelje. U redu, znam da nije trebalo, a znao sam to i tada! Bilo mi je to najbizarnije iskustvo iz tog žanra, posle nezaboravnog razgovora s muftijom Zukorlićem, sveže iznenađenim & uvređenim što ga je neki karikaturista nacrtao s krstom na čelu. Ali, takav razgovor (s muftijom, naime) imao je smisla, ma koliko bio razmena monologa iz uporednih svetova, jer je već samim sobom možda mogao da pokaže u čemu je gvint sa nepomirljivim sukobom između sekularizma i klerikalizma. Sa tzv. Žeksom se, međutim, nije imalo ni kako ni o čemu debatovati (ponajmanje o “medijskim zakonima”, što je bila tema emisije – možete li zamisliti nešto dosadnije od toga?), i to sam odlično znao. Zašto sam onda uopšte došao? Zato što nisam mogao da odbijem Olju B. koja se našla u nevolji s nekim gostom koji ju je ispalio. Ako me pitate šta je Mitrović uopšte pričao te večeri, iskreno – nemam pojma. Ali, nije bitno što ne znam sada – prošlo je više od desetleća – nego se nisam sećao ni te iste večeri. Duboko verujem da se nije sećao ni on.
A tako se ubija debata: prvo se devalvira hiperinflacijom, a onda počne polako da se ukida, uz tupu ravnodušnost anestezirane javnosti. Na kraju ne ostane ništa, pa postane tobožnji Događaj čak i kad se nađu papa i Mujo, te papa krene da psuje kao kočijaš, a zblanuti Mujo uzme da se krsti.
