Sentiš-putešestvije jubilarnog BJF završilo se s manjom flekom, ali uspešno: svi ispoštovani, publika brojnija i mlađa no ranije
Na velikoj pozornici dočekao nas je originalni mix spontanosti rok-koncerta i uzdržanosti konceptualističkog performansa
Stari hitovi su, naravno, odmah razgalili šarenu publiku s dosta mladih, zvuk i light show na visini i bez naročitih digitalnih čudesa, projekcije na velikim ekranima taman (i s redovnim animacijama u formatu mob. telefona), pa je srce večeri zapravo i bilo tamo gde treba – u dinamici benda, grupice ljudi koja sve to uživo izvodi, diše muziku, što bi se novosrpski reklo, organski
Rođenog 1933. i odraslog u unutrašnjosti Engleske, s ocem koji je po pabovima svirao gitaru a kod kuće imao ploče na 78 obrtaja, Džona je rano privukao zvuk izvornih američkih izvođača i uz njihove ploče je sam učio gitaru, od 14. godine klavir kad ga se u školi dočepao, potom i usnu harmoniku
Nadirući od strane Zemuna, okupaciona sila kroz potpuri Ramm 4 i levičarsku Links 2-3-4 smesta vaspostavlja sopstveni nivo ilustrovanog heavy-metala: štektavi ritam, binarna dinamika, Tilov trbuhozborni vokal više rečitativni nego pevački; max precizno i glasno, sa 3 ne naročito velika ekrana kako bi do punog izražaja došao izvanredni light show (muzika za gluve, Lilian Rokson). Smenjujući kostimi i ekranizacija su friclangovski, Til/glavni lik uneretko tetura naokolo kao pacijent odbegao iz čekaonice doktora Frankenštajna
Ginis na stranu, nije ovo prevrat/pobeda urbanog duha, ali – Gitara nas je održala, njojzi hvala
Pre svega, nema daveža - kao i njegove prethodne dve, ovo je turneja najvećih hitova, ne promoviše najnoviji album ni oživljeno autorstvo Roda Stjuarta, ne oslanja se na masovno, veoma unosno recikliranje
Za promenu pokretljivija i često nasmejana, Josipa Lisac komotno i šarmantno vodila je kroz pesme i decenije, purgerskim bez prevoda, povremeno čak zanemarujući mikrofon; bez trunke samosažaljenja i bolećivosti, čak ironična na sopstveni račun
Standardni džez glavne struje / raznih razdoblja tokom celog festivala bio je retka prilika da se upijemo u instrumentalnu muziku koja još pomalo može da nas sakrije od spoljne ludnice na koju smo osuđeni. Parafraziraću ovog puta malo nategnut slogan BJF, Jazzscapes – od tih pejzaža, važniji su nam JazzEscapes
Gibonni pravi odrasle pesme, kroz njih je sazreo i to omogućava i svojim slušaocima. Ipak, neiživljena iz rane mladosti ostala je sklonost stadionskom roku, očitovana pretrpavanjem zvuka i bine
Toliko omladine moglo se okupiti i mnogo gorim povodom, a Buč Kesidi ima ozbiljne izglede da bude sve bolji. Na engleskom, lepše: Ima dosta prostora za poboljšanje. Malo li je, na sceni s toliko nepopravljivog?
Vokalna radionica Bistrik, Velika dvorana Zadužbine Ilije M. Kolarca, Beograd, 3. XII 2022.
Oporavljajući se, Beogradski džez festival ovako sveden, valjda će znati da uhvati optimalnu ravnotežu, a ne da se prekomerno širi kao nekad. Manje nastupa, ne predugačkih, tako da svako ima vremena za zaslužene biseve pa i ovacije, ove godine kanalisani su u glavni prostor Doma omladine Beograda i uglavnom se završavali do ponoći, ne iscrpljujući onih par hiljada ljudi koji su stalna koncertna publika džeza u Srbiji
Gustafi su prirodno bogatstvo Istre, baš kao i tartufi
Nišvil preživljava – pandemijsko izdanje 2020. bilo je inventivnije od mnogih razvikanih: Blagojević za otvaranje umesto vrpce presekao lubenicu uz Henkokov Watermelon Man, grupno pedalsko vozilo jazzcycle nosilo septet dok svira standarde, a live stream išao sa letnje pozornice bez publike! Evo ga i ovog avgusta, opet s onolikim hiljadama šetajućih posetilaca
Za svega petnaest godina aktivne karijere Bil Viters postigao je da ga putem radija, kompilacija i reizdanja stalno slušaju, njegove refrene učestano koriste za reklame, TV i filmove, a bezbrojne obrade i semplovi njegovih numera produžavaju uticaj. Da to nisu ritam-i-bluz i rep, rekli bi kao za starogradske "pesme koje su postale narodne još za života svog autora"
Za razliku od neoteranih, večito povratničkih i prepariranih rokerskih veličina, ovi veterani deluju ulubljeno i očešano, kao stari auto koji oduvek parkirate po pretrpanom gradu, ali motor mu i dalje srčano radi