Sos & papričice

Fidelu “El Jefe” Kastru ozbiljno je ugrožena – decenijama neprikosnovena – pozicija predsednika na koga je (navodno) izvršeno najviše atentata. Za vrat mu odnedavno duva Aleksandar “Šefe” Vučić iz Srbije, Kube među šljivama. U prestonici “bolesnice Balkana”, te večeri Svetog Patrika iz usputnih kafića curila je irska muzika, no ipak sam produžio ka Domu omladine Beograda, u znak solidarnosti s drugim, još daljim ali-nama-uvek-bliskim ostrvom, koje tog dana, opet, nije imalo struju. Irsku, još uvek, ne drpa belokućni orangutan.

PLAMEN I STRAST

Gornja/manja sala Doma omladine, “Amerikana”, u istoj sedmici udomila je dva koncerta snažnih etno uticaja: prvi izrazito plesnog ugođaja – u duhu “dansinga” kome je taj prostor nekad pripadao – a drugi u “sedećoj postavci”. Prvi put u Beogradu, Issac Delgado je zvezda kubanske salse, upravo na turneji kojom obeležava 35 godina karijere. E sad, što se tiče baš kubanskog, za razliku od muzičko-plesnih žanrova koji su potekli sa Ostrva (konga, rumba, mambo), salsa je eksteritorijalna, odnosno skuvala se u dijaspori (SAD), čak više u Njujorku nego u Maloj Havani (Majamiju), smeštenoj naspram Ostrva. Iako su kubanske začine u taj sos (salsa) na samom početku dodali emigranti Mačito i Selija Kruz, sastojci iz drugih latinoameričkih zemalja nisu slabiji, pa i najpoznatiji kubanski elektrifikovani, dugovečni salsa sastavi “Los Van Van” i “NG La Banda” (iz potonjeg potekao I. Delgado) sličniji su, recimo, Gloriji Estefan (Miami Sound Machine) nego izvornim tradicijama zemlje.

Delgado je pazio da se povremeno vraća korenima, kroz saradnje (Kačao, Pablo Milanez, Orquesta Aragon) i omaže Silviju Rodrigezu, sastavu “Sonora Matancera” itd., a posle dužeg razdoblja u SAD i Španiji povratak na Kubu obeležio je albumom Made In Habana (2016, Egrem). Niz Grammy nominacija nastavili su “Lluvia y Fuego” (2019, Tropix/Egrem) i “Mira como vengo” (2025, ANZN), a u sali “Amerikana” (s ulaznicama od 2000–3000 din) dočekala ga je razigrana publika u rasponu od ovdašnje male kubanske i uopšte latino zajednice, do polaznika plesnih škola i članova salsa klubova. Jasno, s razglasa je gruvala ta muzika, provod je bio dobar i sat vremena pre izlaska muzičara na malu binu, a izašlo ih je deset pratećih: po dvojica klavijaturista i perkusionista, kontrabasista, pevačica i glavnina – četiri britka limena duvača. Dakle, nema bas-bubnja (ako to prihvatamo kao upadljivu razliku od timbe), ali im se na udaraljkama namah pridružio ovdašnji Igor Vince, čija je “Binta Sound” i suorganizator koncerta.

Isakov glas uživo nije ni naročito upečatljiv ni važan; tu je buket pratećih, šef je više domaćin i voditelj kroz duge numere s formalnim i korektnim solažama i umnoženim refrenima. Ukratko, pre duh Varadera nego Havane, jedan od lakše prepoznatljivih pipaka kubanske muzike, ali bliži portorikanskom zvuku i drugim useljeničkim zvukovima u SAD, s manje onog zamamnog feelin’ u vrstama koje ne forsiraju ni brzinu ni snagu, ne nude vatromet nego plamen. Strast.

PRECIZNOST I VIRTUOZNOST

Nekoliko dana potom nije predviđen čardaš mađarskih sestara nego “Söndörgő” (slabo divanim madžarski: “Šenderge”), pa je slušalačka publika ponovo za(po)sela Dom omladine s ulaznicama po 1200 din. Uz podršku Nacionalnog kulturnog fonda Mađarske i ovdašnjeg Collegium Hungaricum, u organizaciji udruženja “Ring Ring”, vrhunski world music sastav “Söndörgő” – poznat po tumačenju tradicionalne muzike južnih Slovena – vratio se u istu zgradu u kojoj je premijerno nastupio pre 10 godina, na festivalu Todo Mundo u Beogradu. Postava kao “Beach Boys”: tri rođena brata, rođak i prijatelj kontrabasista. Četvorica Erediča (Eredics) potomci su članova dugovečnog ansambla Vujičić (Vujicsics), koji se takođe decenijama bavio južnoslovenskim nasleđem – “muzičko obrazovanje počelo im je devet meseci pre njihovog rođenja”, da bi sva četvorica predavali na muzičkoj akademiji u Budimpešti.

“Söndörgő” najviše koriste tambur(ic)e, sve vrste, čitavu flotilu, ali svaki od Erediča muzicira i na još nekoliko instrumenata – klarinet/saks pa i kaval (za duboko disanu “Zajdi, zajdi”); truba; udaraljke; harmonika/frula – tako virtuozno da je nemoguće odrediti koji su im “matični” ili “prvi” instrumenti. Repertoarski, ujednačenom lakoćom interpretiraju Bahove “Goldberg varijacije” i naš(k)e poskočice/razbrajalice – da, na dobardanskom, s pomalo uglastim naglascima čestim u Vojvodini – ali u bogatom opusu opleli su i sa balkanskim saks čudom Feruzom Mustafovim (In Concert, 2007, Sndrg Music), kao i džez-saksofonistom, našim poznanikom Krisom Poterom (album Gyezz, 2024, GroundUP Music). Ako dosad niste znali kako pronose slavu i pevaju na srpskom da ih ceo svet razume, preporučujem izdanja Tamburising – Lost Music of the Balkans (2010, World Village/Harmonia Mundi) i Tamburocket – Hungarian Fireworks (2014, Riverboat/World Music Network). Potonji završava urnebesni “Kolovođa”, jedan od vrhunaca i na ovom koncertu.

Imali smo i dosad prilike da nam uživo muziciraju odlični mađarski etno sastavi, ali nekako “zatvoreni” u svoj folklor. Nismo navikli da nam severni susedi ulete preko Slavonije, stušte se kroz Vojvodinu, frulom prodru u Šumadiju, pa preko Pčinje zalome kroz S. Makedoniju i zaokole natrag vlaškim planinama. “Söndörgő” munjevito vezu oko zlatnih tamburaških niti, pa shvatite da je njima čitavo instrumentalno pletivo zlatno, samo “glasove” menjaju i upliću kako ni u diksilendu nema. Utoliko je teže poverovati da smo umesto razbarušenosti i kontrapunkta dobili preciznost i disciplinu, kad posle dugih golorukih deonica na tarabuki prsti – mora da bride! – laserski bezgrešno prebiraju bisernicu. I uopšte ne bi violine!

Prošle godine “Söndörgő” su 30 godina karijere obeležili albumom XXX (GroundUP Music), da bi na njihovom koncertu krajem decembra u Budimpešti među gostima bio i bas-primaš Branko-Bako Jovanović, Rom poreklom iz Srbije, rođen i živi u Beču. Ovo im je bio tek drugi zajednički nastup i Bako se priključio u nekoliko navrata, naravno u smokingu i s leptir-mašnom usred neobavezno odevenih Mađara i njihovog gotovo rokerskog tamburanja. Pošto je Bako briljirao na prošlogodišnjem Guitar Art festivalu u Beogradu (“Vreme”, br. 1794), dodajmo samo da je i ovom prilikom “na kvadrat” podigao radost zajedničkog muziciranja i uživanje svih prisutnih u svirci.

Ne povezuju nas autoritarni političari, nego kultura i saradnja ovakvih ljudi.