Kao novinar radi od 1991. godine. Od 2007. je urednik spoljnopolitičke rubrike u nedeljniku "Vreme". Pisao je za brojne listove sa nemačkog govornog područja, trenutno za berlinski TAZ i nemački javni servis MDR.
Novi lider beogradske opozicije je Savo Manojlović. Njegova lista „I ja sam Beograd“ osvojila je samostalno 21 od 110 mandata u Skupštini Beograda. Koalicija „Biramo Beograd“ koju predvodi Zeleno-levi front imaće 14 poslanika
Bojkotaši mogu da likuju, po principu da komšiji crkne krava. Oni koji su Vučićevoj partijsko-državnoj mašineriji stali na crtu pretrpeli su potop. U opozicionim redovima pobednici su Savo Manojlović u Beogradu i dr Dragan Milić u Nišu
Ako niste zadovoljni sadašnjom vlašću, a ipak vam je u vašem gradu ili opštini sve potaman, onda zaista ne treba da izađete na lokalne izbore pod ovakvim uslovima. Ali ako nije, budite sigurni da će u narednih četiri godine biti još gore ako 2. juna ne budete glasali za promene. Nemojte onda nikome da se žalite
Ministar spoljnih poslova Srbije Marko Đurić po pitanje rezolucije o Srebrenici u Ujedinjenim nacijama „očekuje tešku borbu do poslednjeg trenutka“, kao da poziva srpske navijače da bez daha posmatraju utakmicu od koje zavisi njihova budućnost. Nije bitno što je unapred izgubljena, slaviće se junaštvo i lepota igre predsenika Srbije Aleksandra Vučića
Nakon blagoslova patrijarha srpskog Porfirija koji se u Hramu Svetog Save Bogu pomolio da mu da snage i mudrosti dok bije bitku protiv „antisrpske“ rezolucije o Srebrenici, Vučić će moći da se pozove na volju Božiju kada je Generalna skupština UN bude izglasala. Mile Dodik je za njim prosuo vodu
Besmisleno je reći da nas je iznenadila smrt čoveka koji je zagazio u 96. godinu, ali smo nekako počeli da verujemo da je besmrtan i da će, u najmanju ruku, dogurati do stote. Ali, Ivan Ivanji je uvek bio svojeglav. Obavio je što je imao na ovom svetu i otišao pod svojim uslovima
Ispred osnovne škole „Vladislav Ribnikar“ vlada muk. Samo se dobovanje kiše čuje ispod kišobrana. Ljudi se pozdravljaju blagim kimanjem glave. Čini se da bi svaka izgovorena reč oslobodila potiskivane suze
Možemo u nedogled da naglabamo šta bi bilo da je bilo. Politička realnost je, međutim, da je ideja bojkota propala. Najgore bi sada bilo da njeni pobornici miniraju kampanju onih koji na izbore izlaze, samo da bi dokazali da su bili u pravu. U Beogradu. Jer u ostatku Srbije ni bojkotaši ne pozivaju na bojkot
Pozivi jednih opozicionih lidera na bojkot, a drugih na izlazak na izbore 2. juna na birače deluju zbunjujuće. Ali je zapravo sve prilično jasno. Pitanje je: šta sad
Direktan napad Irana na Izrael je presedan u višedecenijskom sukobu dva arhineprijatelja. Izrael se, za sada, uzdržao od nesrazmerno ubitačnog odgovora, što je takođe presedan. Razlog tome je što su Izraelci uz pomoć Amerikanaca, Britanaca i Francuza neutralisali 99 odsto jata iranskih dronova, krstarećih i balističkih raketa pre nego što su pogodile ciljeve
Direktan napad Irana na Izrael je presedan u višedecenijskom sukobu dva arhineprijatelja. Ako se Izrael uzdrži od nesrazmerno ubitačnog odgovora, to bi takođe bio presedan
I treća runda pregovora vlasti i opozicije je, ovog puta u prisustvu ambasadora EU i SAD, propala. Dok se čeka na to hoće li pregovaračka šarada biti nastavljena, ili ne, odbrojavanje do 2. juna neumitno teče
Aleksandar Šapić vodi kampanju za beogradske izbore kao da se kandiduje za šefa republičke vlade, a ne za gradonačelnika Beograda. Puna su mu usta srpstva, Kosova, pravoslavlja, antikomunizma, izdajnika i patriota, porodičnih i nacionalnih vrednosti, samo gradski saobraćaj, kanalizaciju i druge probleme koji svakodnevno muče Beograđane ne spominje
Ako su tačne tvrdnje opozicije da je na izborima 17. decembra počinjena epska krađa, vlast će tražiti i najmanji povod da pregovori o izbornim uslovima propadnu. Na ovaj, ili onaj način
Na prvi ovlašni pogled na nastavak konstitutivne sednice Skupštine Srbije moglo bi se reći da ničeg novog nije bilo. Ali nije tako. Sa nje su naprednjaci emitovali jasnu pretnju
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je presudio da beogradski izbori neće biti održani 28. aprila, kako je sam ranije najavio, već 2. juna. Pomerio je i nastavak konstituisanja Skupštine Srbije. Karte su ponovo podeljene, pitanje je ko kakve adute drži u ruci. I da li je počela sasvim drugačija igra
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić odložio je beogradske izbore sa 28. aprila na 2. juni. Složna opozicija udružena sa ProGlasom je zabeležila malu pobedu. Sada neka se pripremi za najprljaviju kampanju u istorji prljavih srpskih izbornih kampanja
Reč koju šire predstavnici opozicije od kako je izvesno da će beogradski izbori biti ponovljeni ne može da naiđe na pozitivan odjek u biračkom telu kome se obraća. Zvuči gubitnički i demorališuće
Konačno je objavljen finalni izveštaj međunarodne posmatračke misije OEBS/ODIHR o izborima održanim u Srbiji 17. decembra. Učesnici u unutrašnjem postizbornom sukobu tumače ga dijametralno suprotno. Jedan zaključak bi, međutim, mogao da se izvuče: Aleksandar Vučić je dobio još vremena
Ako se beogradski izbori budu ponovili i dalje će važiti ista premisa kao pred vanredne izbore 17. decembra: Naprednjaci u Beogradu ne mogu da dobiju, ali ne smeju da izgube. Nemoj da se neko ponadao da će biti fer i korektni
Prvi put od kada je Vučić došao na vlast 2012. godine može se govoriti o političkoj krizi. Opozicija mora da pronađe način da je rasplamsa jer će Srbija inače iz faze autokratije utonuti u jedan vid diktature
Za Vučića je Rezolicija Evropskog parlamenta o srpskim izborima šamar kakvog se pribojavao. On veoma dobro zna kako prolaze oni, koji od „faktora stabilnosti“ u očima tzv. Zapada postanu „remetilački faktor“
Opozicija opredeljena za politiku da se protiv golog pravnog i medijskog nasilja bori nenasilnim metodama, može samo da se nada da će neki drugi vetar početi da duva iz Brisela i Vašingtona
Spektakularne akcije izraelskih specijalaca, plavljenje tunela koje je iskopao Hamas, vazdušni udari na Pojas Gaze, zastrašujuća “kolateralna šteta”, to jest žrtve Palestinaca koje se broje u desetinama hiljada imaju svoj pravni epilog pred Međunarodnim sudom pravde gde će se Izrael braniti od tužbe za genocid, dok se sukob širi po regionu
Lideri Zapadnog Balkana koji su u Skoplju učestvovali na skupu ''Plan rasta: Zapadni Balkan i Evropska unija'' su potpisali zajedničku izjavu da „shvataju“ „izuzetan“ značaj saradnje u regionu i „zajedničkog“ integrisanja u Evropsku uniju. EU će implementaciju tog plana platiti nekoliko milijardi evra
U toku je žestoka kampanja vlasti sa ciljem da se studenti Srbije koji se bore za pravnu državu predstave kao nacisti koji su je posle pada Vajmarske republike u Nemačkoj urušili da bi počinili zločine koji spadaju u najveće u istoriji čovečanstva.
Poređenje je toliko apsurdno, da za njega postoje samo dva objašnjenja: ili su njegovi tvorci i interpretatori do srži pokvareni, pogani, beskrupulozni, lažovi, propalice, šljam, ili su prosto neobrazovani, nesrećnici koji se služe pojmom koji ne razumeju sasvim, nego onako, znaju da je to nešto loše, pa da prilepe nekome.
[caption id="attachment_4912691" align="aligncenter" width="1440"] Miloš Pavlović u Predsedništvu kod Aleksandra Vučića / Foto: Tanjug/Sava Radovanović[/caption]
Pođimo ovom prilikom od toga da ne znaju šta rade. Kada, dakle, neuki najviši državni funkcioneri već blaćenje nacizmom ubacuju u javni prostor, onda im treba objasniti strukturu jedinstvene i neuporedivo zločinačke vlasti Hitlerove Nacionalsocijalističke nemačke radničke partije (NSDAP), koja ako uopšte ima sličnosti sa bilo čime u Srbiji, onda sa Srpskom naprednom strankom.
U SNS-u je uspostavljen princip „jednog vođe, jednog naroda, jedne zemlje“, ta stranka je „glajhšaltovala“ medije, ona raspolaže paradržavnim formacijama, obrušuva se okupiranom državnom silom na neistomišljenike koje proglašava otuđenim narodnim neprijateljima, govori o lažnoj eliti i pravi kaste u državi koje nisu jednake pred zakonom...
One mlade ljude koji su ispolivali vodom, gađali nečim i provukli kroz toplog zeca Miloša Pavlovića i njegove kolege u Studentskom gradu - što je za osudu – a koje su potom u zaštitu uzeli najmoćniji ljudi u državi pod čijom su kontrolom sve institucije sile, Vučić i njegova ekipa porede sa nacistima.
Porede ih sa onima koji su u samoj Nemačkoj ubili oko 17 miliona ljudi, od kojih oko 195.000 nemačkih Jevreja (preciznih podataka nema, ali istoričari polaze od ovih cifri), koji su političke protivnike i „rasne štetotičine“ trpali u logore smrti, koji su one koje su proglasili građanima drugog reda koristili kao robove za izgradnju infrastrukture.
Nije ovo prvi put da se čelnici naprednjaka igraju pojmovima kakvi su "fašizam", „nacizam“, „nacisti“, „SS“...
Ali, krenimo redom.
SS i SA
Da bi zaštitio svoje, a napadao tuđe partijske skupove, Hitler je jednom od svojih prvih saradnika, profesionalnom oficiru Ernstu Remu, poverio da januara 1920. organizuje paravojnu grupaciju, pisalo je ranije „Vreme“.
U početku je promenila nekoliko imena, da bi se definitivno nazvala „odeljenje za juriš“ – Sturmabteilung – poznatija po skraćenici svog naziva SA. Bio je to odred batinaša za zaštitu skupova NSDAP-a i ometanja drugih stranaka, kao i da se na ulici bije sa drugim grupama, pre svega sa komunistima.
[caption id="attachment_4912693" align="aligncenter" width="530"] SS divizija "Rajh" / Foto: Bundesarchiv/Wikipedia.org[/caption]
Zanimljiva je karijera i smrt Horsta Vesela (1907–1930), istaknutog vođe jedinice SA u Berlinu. Poginuo je u tuči sa grupom članova (komunističkog) Fronta crvenog saveza boraca. Propaganda NSDAP-a stilizovala je njegovu pogibiju kao mučeničku smrt, a pesma komponovana u njegovu čast, "Pesma Horsta Vesela" (Horst Wessel Lied), postala je nacistička himna koja se uvek svirala posle nemačke državne himne.
Pošto se ta organizacija isuviše proširila, preuzela isuviše zadataka, Hitler je 4. aprila 1925. kao svoju ličnu gardu osnovao novu „zaštitnu jedinicu“ – Schutzstaffel – poznatiju po skraćenici SS.
U početku su jedinice SS bile deo SA i potčinjene njenom komandantu Remu, ali 1934. SS je razoružao SA, pogubio samog Rema i brojne visoke funkcionere organizacije, i postao samostalan. SA je i dalje postojao, ali u podređenom položaju.
SS se tokom vremena razgranao u više grupacija. Za upravljanje koncentracionim logorima osnovane su Formacije mrtvačkih lobanja (Totenkopfverbände). Te jedinice su nosile uniforme iste boje kao redovna vojska, ali sa mrtvačkim glavama na kragnama. Prilikom osvajanja Poljske ubačene su da bi vršile nasilje kojeg je redovna vojska bila pošteđena.
Pored njih je postojao Opšti SS (Allgemeine SS). Njegovi pripadnici nisu bili kasernirani, pozivani su kad bi se ukazala potreba, nosili su crne uniforme, i zbog toga su narodski nazivani „crni SS“.
[caption id="attachment_4912695" align="aligncenter" width="800"] Adolf Hitler u Nirnbergu 1935. / Foto: Wikipedia.org[/caption]
Početkom rata u Poljskoj ukazala se potreba da se umesto Formacija mrtvačkih lobanja koriste vojno organizovane jedinice, i osnovan je Oružani SS (Waffen SS). Njegovi pripadnici nosili su uniforme kao i vojska ali sa mrtvačkim glavama na kragni i sa drugačijim nazivima činova. Taktički su bili podređeni vojnoj komandi, ali su bili bolje snadbeveni, u svakom pogledu privilegovani. Do kraja rata postavljeno je 38 SS divizija, krajem rata sa 594.443 pripadnika.
Dok su u redovnoj vojsci služili samo nemački državljani, u esesovske jedinice rado su primani i pripadnici drugih naroda, pa su za njih stvorene i posebne divizije. Za nas su zanimljive Divizija „Princ Eugen“ u kojoj su bile pre svega banatske Švabe, i Divizija „Skanderbeg“ u kojoj su služili Albanci. Te dve divizije korišćene su na teritoriji Srbije i Bosne i Hercegovine, počinili su mnoge ratne zločine. Manje je poznata Divizija „Kama“ osnovana u Hrvatskoj, u istočnoj Slavoniji, uglavnom sa tamošnjim Švabama i Bošnjacima, jer ona je prebačena u Mađarsku, uključena u Diviziju „Horst Vesel“ i ratovala na Istočnom frontu.
Gestapo
Za imperijalnog vođu SS-a (Reichsführer SS) Hitler je lično postavio Hajnriha Himlera (1900–1945). On je radi opšte kontrole osnovao Glavni ured za bezbednost rajha koji se sastojao od šest sekcija, a pod njim je bila i redovna policija. Gestapo je bio četvrta sekcija sa nazivom „borba protiv protivnika“. Značajnija je bila Služba bezbednosti (Sicherheitsdienst – SD), esesovska interna policija, istovremeno obaveštajna i kontraobaveštajna služba. Referat IV-B-4 sa Adolfom Ajhmanom na čelu bio je zadužen i za „konačno rešavanje jevrejskog pitanja“, drugim rečima za holokaust.
https://vreme.com/mozaik/hitler-i-auto-putevi-glavni-propagandni-projekat-nacisticke-nemacke/
Pred kraj rata, počevši sa 1944. godinom, oružane jedinice SS tretirane su kao rod vojske, tako da su regrutovani mladići bez pitanja raspoređivani i u te divizije.
Himler je posle kapitulacije Nemačke 1945. godine izvršio samoubistvo. Sud u Nirnbergu je SS proglasio „zločinačkom organizacijom“. Mnogi esesovci su takozvanim „pacovskim kanalima“ uspeli da pobegnu u Latinsku Ameriku, među njima i Ajhman, koga je izraelska tajna služba kidnapovala da bi u Jerusalimu bio osuđen na smrt vešanjem.
Glajhšaltung i princip vođeNacistima se nazivaju pripadnici Nacionalsocijalističke nemačke radničke partije. Kao što u Srbiji članove Srpske napredne stranke nazivamo naprednjacima. Ovo nije poređenje dve partije, već samo pojašnjenje ko su zapravo bili nacisti, neulazeći u fenomen neonacizma.
Među 25 tačaka partijskog programa NSDAP-a dve su bile najvažnije: ideja apsolutnog ujednačavanja politike i društva za šta je korišten termin Gleichschaltung (preuzet iz elektroprivrede gde obeležava pokretanje električne struje u jednom određenom smeru pritiskom na jedno dugme) i „princip vođe“ (Führerprinzip) – bespogovorna poslušnost naroda nadležnom rukovodiocu, koji opet polaže račune svom rukovodiocu i tako sve do vrhovnog rukovodioca, vođe, firera Adolfa Hitlera.
Tako je autoritet svakog rukovodioca, vođe, bio usmeren nadole a odgovornost nagore.
Pridobijanje uglednih ljudi
Mada su mu ciljna grupa bili sve nezadovoljniji radnici, pa su tako u nazivu NSDAP dominirali pojmovi „socijalistički“ i „radnički“, Adolf Hitler je već pre toga shvatio da ne može da postigne politički uspeh okružen čestitim, neobrazovanim radnicima. Počeo je da radi na pridobijanju poznatih ličnosti.
Među prvima je uspeo da u svoju partiju učlani vojnog pilota sa najvišim odlikovanjima iz Prvog svetskog rata Hermana Geringa (1893–1946). Njemu je poverio osnivanje partijskih paravojnih jedinica, grupa batinaša sa vojničkom disciplinom.
Malo kasnije mu je prišao pisac i doktor književnosti Jozef Gebels (1897–1945), koji je pokrenuo propagandnu mašineriju za obraćanje širim slojevima društva i pokazao se kao odličan organizator. Novi važan član postao je i daroviti arhitekta Albert Šper (1905–1981), u početku reditelj sve većih partijskih skupova, kasnije projektant mnogih Hitlerovih građevina, a za vreme rata organizator vojne proizvodnje.
Poručnik Rudolf Hes (1894–1987), koji je rođen u Egiptu u bogatoj nemačkoj porodici, priključio se NSDAP-u 1920. godine, bio Hitlerov lični sekretar, kasnije ministar bez portfelja. Dobio je zvaničnu titulu „zamenik firera“.
Antisemitizam
Postoji mnogo teorija zašto je antisemitizam postao jedna od osnovnih ideja vodilja NSDAP-a, do te mere da je za vreme Drugog svetskog rata istrebljenje Jevreja postalo gotovo osnovni cilj. Jedno od njih je da je među nemačkim masama postojalo snažno protivljenje kapitalizmu i njegovim predstavnicima, što je išlo u korist komunistima i socijaldemokratama. Valjalo je skrenuti mržnju sa Krupa, Tisena, Simensa i njima sličnih kompanija na nekog drugog, recimo na Jevreje.
To nije bilo teško. Prosečni Nemac se uz visoke kamate zaduživao u malim jevrejskim bankama, trošio s mukom zarađene pare u jevrejskim robnim kućama i radnjama, nije razmišljao o proizvodnji čelika na veliko, vlasnicima rudnika uglja, proizvođačima elektromotora - zaista krupnom kapitalu kome Jevreji nisu imali pristupa . Umesto pojma „kapitalizam“ Hitlerova propaganda uvela je kao neprijatelja naroda „jevrejski plutokratizam“ (vladavina novca), kao krivca za sva lična zla koja pogađaju pojedinca.
Partijska država
Posle Vajmarske republike Nemačka je pretvorena u partijsku državu. NSDAP je bio izvor vlasti, postavljao vladu, komandu vojske, praktično uređivao sve vidove života.
Zbog toga je pod svojim vođstvom osnovao i posebne organizacije za dečake (Hitlerjugend), partijske organizacije za devojke, žene, nastavnike, docente, imao je korpuse vozača automobila, jahača i avijatičara, poljoprivrednika, advokata i svih ostalih grupacija. U toj partijskoj strukturi bile su i paravojne formacije SA i SS. Umesto sindikata osnovan je Nemački front rada, u koji su bili učlanjeni i poslodavci i radnici.
Razvoj članstva pokazuje rast NSDAP-a: krajem 1919. partija je imala 64 člana, krajem 1923. godine 55.787, krajem 1933. – kad je već bila na vlasti – oko 3.900.000. Taj razvoj je logičan jer se nikakva funkcija niti bolje radno mesto nisu mogli dobiti bez članstva u partiji.
Zakonom od 22. septembra 1933. osnovana je Imperijalna komora za kulturu (Reichskulturkammer), koja se sastojala od sedam komora za pisanu reč, muziku, likovne umetnosti, pozorište, film, štampu i radio. Uslov za članstvo bio je dokaz o pripadnosti arijevskoj rasi. Time su praktično iz poslovnog i umetničkog života isključeni pre svega Jevreji. Niko nije mogao javno da se bavi jednom od tih delatnosti ukoliko nije bio član odgovarajuće komore, a to je značilo strogu kontrolu partije.
Upravnici zgrada
Zakonom je određeno da brigu o stambenim zgradama povedu „upravitelji blokova“ (Blockleiter), narodski su upravitelja nazivali „blokvart“. Blokvarti su bili zaduženi za 40 do 60 domaćinstava, znači, za jednu veliku ili nekoliko manjih zgrada, na selu za jedno veće ili nekoliko manjih imanja.
Trebalo je da se brinu o svemu: čistoći i osvetljenju stepeništa i zajedničkih prostorija ili postavljanju državnih i partijskih zastava. Za vreme rata značaj tih osoba se povećao, jer su delile karte za namirnice, starale se o zamračenju, odlasku stanara u skloništa, postavljanju požarnih itd.
Blokvart je mogao da bude muškarac koji je dokazao da je čist arijevac, a ako je u dve generacije pre njega bilo „nearijevaca“ (Jevreja ili Cigana), nije dolazio u obzir. Polagao je zakletvu na Adolfa Hitlera. Smatrao se najnižim činom u partijskoj hijerarhiji. Uputstvo mu je bilo „da se brine o svemu i da sazna sve“.
Organizaciona struktura NSDAP-a, još u miru sprovedena kontrola svakog segmenta života, princip apsolutne poslušnosti u odnosu na vođu, pomogli su da se Nemačka u toku svojih osvajačkih ratova, a zatim jednog poraza za drugim, održi mnogo duže nego što se dalo očekivati.
Još pre rata partija se zalagala i za „neodržavanje nevrednog života“, što je značilo ubijanje debilne dece u državnim bolnicama bez obzira na rasu i poreklo. Bio je to dobar uvod u masovna ubistva u koncentracionim logorima, za gasne komore. Organizator je bio NSDAP, SS je bio organizacioni deo te partije, a blokvarti su prijavljivali skrivene Jevreje i svakog ko je nešto govorio protiv režima.
Vratimo se na Studentski grad u Beogradu. One mlade ljude, dakle, koji su provukli kroz šake komandanta ćacilenda Miloša Pavlovića – što je neprimereno i za osudu – a kojima onaj nesrećnik sa Andrićevog venca lepi etiketu svega gore opisanog.',
title: 'Kratka lekcija o nacistima za Vučić Aleksandra',
pubdate: '2025-06-07 15:56:29',
authors: authors,
sections: "Vesti",
tags: "Aleksandar Vučić nacisti,Bolje Ćaci nego Naci,Miloš Pavlović napad,nacisti,Studentski protesti",
access_level: access_level,
article_type: "news",
reader_type: reader_type
};
(function (d, s) {
var sf = d.createElement(s);
sf.type = 'text/javascript';
sf.async = true;
sf.src = (('https:' == d.location.protocol)
? 'https://d7d3cf2e81d293050033-3dfc0615b0fd7b49143049256703bfce.ssl.cf1.rackcdn.com'
: 'http://t.contentinsights.com') + '/stf.js';
var t = d.getElementsByTagName(s)[0];
t.parentNode.insertBefore(sf, t);
})(document, 'script');
dataLayer.push({
'event': 'Pageview',
'pagePath': url,
'pageTitle': 'Kratka lekcija o nacistima za Vučić Aleksandra',
'pageContent': '„Bolje ćaci, nego naci“, nova je parola predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića. Predsednica Narodne skupštine Ana Brnabić tercira šefu sa napadom „najgorih nacista“ na omiljenog režimskog studenta Miloša Pavlovića. Na Niškoj tvrđavi okačen je bio transparent sa pokličem rezidenta Andrićevog venca sa sve kukastim krstom...
Dan nakon toga, transparent sa istim natpisom se pojavio i na platou ispred Narodne skupštine Republike Srbije.
U toku je žestoka kampanja vlasti sa ciljem da se studenti Srbije koji se bore za pravnu državu predstave kao nacisti koji su je posle pada Vajmarske republike u Nemačkoj urušili da bi počinili zločine koji spadaju u najveće u istoriji čovečanstva.
Poređenje je toliko apsurdno, da za njega postoje samo dva objašnjenja: ili su njegovi tvorci i interpretatori do srži pokvareni, pogani, beskrupulozni, lažovi, propalice, šljam, ili su prosto neobrazovani, nesrećnici koji se služe pojmom koji ne razumeju sasvim, nego onako, znaju da je to nešto loše, pa da prilepe nekome.
[caption id="attachment_4912691" align="aligncenter" width="1440"] Miloš Pavlović u Predsedništvu kod Aleksandra Vučića / Foto: Tanjug/Sava Radovanović[/caption]
Pođimo ovom prilikom od toga da ne znaju šta rade. Kada, dakle, neuki najviši državni funkcioneri već blaćenje nacizmom ubacuju u javni prostor, onda im treba objasniti strukturu jedinstvene i neuporedivo zločinačke vlasti Hitlerove Nacionalsocijalističke nemačke radničke partije (NSDAP), koja ako uopšte ima sličnosti sa bilo čime u Srbiji, onda sa Srpskom naprednom strankom.
U SNS-u je uspostavljen princip „jednog vođe, jednog naroda, jedne zemlje“, ta stranka je „glajhšaltovala“ medije, ona raspolaže paradržavnim formacijama, obrušuva se okupiranom državnom silom na neistomišljenike koje proglašava otuđenim narodnim neprijateljima, govori o lažnoj eliti i pravi kaste u državi koje nisu jednake pred zakonom...
One mlade ljude koji su ispolivali vodom, gađali nečim i provukli kroz toplog zeca Miloša Pavlovića i njegove kolege u Studentskom gradu - što je za osudu – a koje su potom u zaštitu uzeli najmoćniji ljudi u državi pod čijom su kontrolom sve institucije sile, Vučić i njegova ekipa porede sa nacistima.
Porede ih sa onima koji su u samoj Nemačkoj ubili oko 17 miliona ljudi, od kojih oko 195.000 nemačkih Jevreja (preciznih podataka nema, ali istoričari polaze od ovih cifri), koji su političke protivnike i „rasne štetotičine“ trpali u logore smrti, koji su one koje su proglasili građanima drugog reda koristili kao robove za izgradnju infrastrukture.
Nije ovo prvi put da se čelnici naprednjaka igraju pojmovima kakvi su "fašizam", „nacizam“, „nacisti“, „SS“...
Ali, krenimo redom.
SS i SA
Da bi zaštitio svoje, a napadao tuđe partijske skupove, Hitler je jednom od svojih prvih saradnika, profesionalnom oficiru Ernstu Remu, poverio da januara 1920. organizuje paravojnu grupaciju, pisalo je ranije „Vreme“.
U početku je promenila nekoliko imena, da bi se definitivno nazvala „odeljenje za juriš“ – Sturmabteilung – poznatija po skraćenici svog naziva SA. Bio je to odred batinaša za zaštitu skupova NSDAP-a i ometanja drugih stranaka, kao i da se na ulici bije sa drugim grupama, pre svega sa komunistima.
[caption id="attachment_4912693" align="aligncenter" width="530"] SS divizija "Rajh" / Foto: Bundesarchiv/Wikipedia.org[/caption]
Zanimljiva je karijera i smrt Horsta Vesela (1907–1930), istaknutog vođe jedinice SA u Berlinu. Poginuo je u tuči sa grupom članova (komunističkog) Fronta crvenog saveza boraca. Propaganda NSDAP-a stilizovala je njegovu pogibiju kao mučeničku smrt, a pesma komponovana u njegovu čast, "Pesma Horsta Vesela" (Horst Wessel Lied), postala je nacistička himna koja se uvek svirala posle nemačke državne himne.
Pošto se ta organizacija isuviše proširila, preuzela isuviše zadataka, Hitler je 4. aprila 1925. kao svoju ličnu gardu osnovao novu „zaštitnu jedinicu“ – Schutzstaffel – poznatiju po skraćenici SS.
U početku su jedinice SS bile deo SA i potčinjene njenom komandantu Remu, ali 1934. SS je razoružao SA, pogubio samog Rema i brojne visoke funkcionere organizacije, i postao samostalan. SA je i dalje postojao, ali u podređenom položaju.
SS se tokom vremena razgranao u više grupacija. Za upravljanje koncentracionim logorima osnovane su Formacije mrtvačkih lobanja (Totenkopfverbände). Te jedinice su nosile uniforme iste boje kao redovna vojska, ali sa mrtvačkim glavama na kragnama. Prilikom osvajanja Poljske ubačene su da bi vršile nasilje kojeg je redovna vojska bila pošteđena.
Pored njih je postojao Opšti SS (Allgemeine SS). Njegovi pripadnici nisu bili kasernirani, pozivani su kad bi se ukazala potreba, nosili su crne uniforme, i zbog toga su narodski nazivani „crni SS“.
[caption id="attachment_4912695" align="aligncenter" width="800"] Adolf Hitler u Nirnbergu 1935. / Foto: Wikipedia.org[/caption]
Početkom rata u Poljskoj ukazala se potreba da se umesto Formacija mrtvačkih lobanja koriste vojno organizovane jedinice, i osnovan je Oružani SS (Waffen SS). Njegovi pripadnici nosili su uniforme kao i vojska ali sa mrtvačkim glavama na kragni i sa drugačijim nazivima činova. Taktički su bili podređeni vojnoj komandi, ali su bili bolje snadbeveni, u svakom pogledu privilegovani. Do kraja rata postavljeno je 38 SS divizija, krajem rata sa 594.443 pripadnika.
Dok su u redovnoj vojsci služili samo nemački državljani, u esesovske jedinice rado su primani i pripadnici drugih naroda, pa su za njih stvorene i posebne divizije. Za nas su zanimljive Divizija „Princ Eugen“ u kojoj su bile pre svega banatske Švabe, i Divizija „Skanderbeg“ u kojoj su služili Albanci. Te dve divizije korišćene su na teritoriji Srbije i Bosne i Hercegovine, počinili su mnoge ratne zločine. Manje je poznata Divizija „Kama“ osnovana u Hrvatskoj, u istočnoj Slavoniji, uglavnom sa tamošnjim Švabama i Bošnjacima, jer ona je prebačena u Mađarsku, uključena u Diviziju „Horst Vesel“ i ratovala na Istočnom frontu.
Gestapo
Za imperijalnog vođu SS-a (Reichsführer SS) Hitler je lično postavio Hajnriha Himlera (1900–1945). On je radi opšte kontrole osnovao Glavni ured za bezbednost rajha koji se sastojao od šest sekcija, a pod njim je bila i redovna policija. Gestapo je bio četvrta sekcija sa nazivom „borba protiv protivnika“. Značajnija je bila Služba bezbednosti (Sicherheitsdienst – SD), esesovska interna policija, istovremeno obaveštajna i kontraobaveštajna služba. Referat IV-B-4 sa Adolfom Ajhmanom na čelu bio je zadužen i za „konačno rešavanje jevrejskog pitanja“, drugim rečima za holokaust.
https://vreme.com/mozaik/hitler-i-auto-putevi-glavni-propagandni-projekat-nacisticke-nemacke/
Pred kraj rata, počevši sa 1944. godinom, oružane jedinice SS tretirane su kao rod vojske, tako da su regrutovani mladići bez pitanja raspoređivani i u te divizije.
Himler je posle kapitulacije Nemačke 1945. godine izvršio samoubistvo. Sud u Nirnbergu je SS proglasio „zločinačkom organizacijom“. Mnogi esesovci su takozvanim „pacovskim kanalima“ uspeli da pobegnu u Latinsku Ameriku, među njima i Ajhman, koga je izraelska tajna služba kidnapovala da bi u Jerusalimu bio osuđen na smrt vešanjem.
Glajhšaltung i princip vođeNacistima se nazivaju pripadnici Nacionalsocijalističke nemačke radničke partije. Kao što u Srbiji članove Srpske napredne stranke nazivamo naprednjacima. Ovo nije poređenje dve partije, već samo pojašnjenje ko su zapravo bili nacisti, neulazeći u fenomen neonacizma.
Među 25 tačaka partijskog programa NSDAP-a dve su bile najvažnije: ideja apsolutnog ujednačavanja politike i društva za šta je korišten termin Gleichschaltung (preuzet iz elektroprivrede gde obeležava pokretanje električne struje u jednom određenom smeru pritiskom na jedno dugme) i „princip vođe“ (Führerprinzip) – bespogovorna poslušnost naroda nadležnom rukovodiocu, koji opet polaže račune svom rukovodiocu i tako sve do vrhovnog rukovodioca, vođe, firera Adolfa Hitlera.
Tako je autoritet svakog rukovodioca, vođe, bio usmeren nadole a odgovornost nagore.
Pridobijanje uglednih ljudi
Mada su mu ciljna grupa bili sve nezadovoljniji radnici, pa su tako u nazivu NSDAP dominirali pojmovi „socijalistički“ i „radnički“, Adolf Hitler je već pre toga shvatio da ne može da postigne politički uspeh okružen čestitim, neobrazovanim radnicima. Počeo je da radi na pridobijanju poznatih ličnosti.
Među prvima je uspeo da u svoju partiju učlani vojnog pilota sa najvišim odlikovanjima iz Prvog svetskog rata Hermana Geringa (1893–1946). Njemu je poverio osnivanje partijskih paravojnih jedinica, grupa batinaša sa vojničkom disciplinom.
Malo kasnije mu je prišao pisac i doktor književnosti Jozef Gebels (1897–1945), koji je pokrenuo propagandnu mašineriju za obraćanje širim slojevima društva i pokazao se kao odličan organizator. Novi važan član postao je i daroviti arhitekta Albert Šper (1905–1981), u početku reditelj sve većih partijskih skupova, kasnije projektant mnogih Hitlerovih građevina, a za vreme rata organizator vojne proizvodnje.
Poručnik Rudolf Hes (1894–1987), koji je rođen u Egiptu u bogatoj nemačkoj porodici, priključio se NSDAP-u 1920. godine, bio Hitlerov lični sekretar, kasnije ministar bez portfelja. Dobio je zvaničnu titulu „zamenik firera“.
Antisemitizam
Postoji mnogo teorija zašto je antisemitizam postao jedna od osnovnih ideja vodilja NSDAP-a, do te mere da je za vreme Drugog svetskog rata istrebljenje Jevreja postalo gotovo osnovni cilj. Jedno od njih je da je među nemačkim masama postojalo snažno protivljenje kapitalizmu i njegovim predstavnicima, što je išlo u korist komunistima i socijaldemokratama. Valjalo je skrenuti mržnju sa Krupa, Tisena, Simensa i njima sličnih kompanija na nekog drugog, recimo na Jevreje.
To nije bilo teško. Prosečni Nemac se uz visoke kamate zaduživao u malim jevrejskim bankama, trošio s mukom zarađene pare u jevrejskim robnim kućama i radnjama, nije razmišljao o proizvodnji čelika na veliko, vlasnicima rudnika uglja, proizvođačima elektromotora - zaista krupnom kapitalu kome Jevreji nisu imali pristupa . Umesto pojma „kapitalizam“ Hitlerova propaganda uvela je kao neprijatelja naroda „jevrejski plutokratizam“ (vladavina novca), kao krivca za sva lična zla koja pogađaju pojedinca.
Partijska država
Posle Vajmarske republike Nemačka je pretvorena u partijsku državu. NSDAP je bio izvor vlasti, postavljao vladu, komandu vojske, praktično uređivao sve vidove života.
Zbog toga je pod svojim vođstvom osnovao i posebne organizacije za dečake (Hitlerjugend), partijske organizacije za devojke, žene, nastavnike, docente, imao je korpuse vozača automobila, jahača i avijatičara, poljoprivrednika, advokata i svih ostalih grupacija. U toj partijskoj strukturi bile su i paravojne formacije SA i SS. Umesto sindikata osnovan je Nemački front rada, u koji su bili učlanjeni i poslodavci i radnici.
Razvoj članstva pokazuje rast NSDAP-a: krajem 1919. partija je imala 64 člana, krajem 1923. godine 55.787, krajem 1933. – kad je već bila na vlasti – oko 3.900.000. Taj razvoj je logičan jer se nikakva funkcija niti bolje radno mesto nisu mogli dobiti bez članstva u partiji.
Zakonom od 22. septembra 1933. osnovana je Imperijalna komora za kulturu (Reichskulturkammer), koja se sastojala od sedam komora za pisanu reč, muziku, likovne umetnosti, pozorište, film, štampu i radio. Uslov za članstvo bio je dokaz o pripadnosti arijevskoj rasi. Time su praktično iz poslovnog i umetničkog života isključeni pre svega Jevreji. Niko nije mogao javno da se bavi jednom od tih delatnosti ukoliko nije bio član odgovarajuće komore, a to je značilo strogu kontrolu partije.
Upravnici zgrada
Zakonom je određeno da brigu o stambenim zgradama povedu „upravitelji blokova“ (Blockleiter), narodski su upravitelja nazivali „blokvart“. Blokvarti su bili zaduženi za 40 do 60 domaćinstava, znači, za jednu veliku ili nekoliko manjih zgrada, na selu za jedno veće ili nekoliko manjih imanja.
Trebalo je da se brinu o svemu: čistoći i osvetljenju stepeništa i zajedničkih prostorija ili postavljanju državnih i partijskih zastava. Za vreme rata značaj tih osoba se povećao, jer su delile karte za namirnice, starale se o zamračenju, odlasku stanara u skloništa, postavljanju požarnih itd.
Blokvart je mogao da bude muškarac koji je dokazao da je čist arijevac, a ako je u dve generacije pre njega bilo „nearijevaca“ (Jevreja ili Cigana), nije dolazio u obzir. Polagao je zakletvu na Adolfa Hitlera. Smatrao se najnižim činom u partijskoj hijerarhiji. Uputstvo mu je bilo „da se brine o svemu i da sazna sve“.
Organizaciona struktura NSDAP-a, još u miru sprovedena kontrola svakog segmenta života, princip apsolutne poslušnosti u odnosu na vođu, pomogli su da se Nemačka u toku svojih osvajačkih ratova, a zatim jednog poraza za drugim, održi mnogo duže nego što se dalo očekivati.
Još pre rata partija se zalagala i za „neodržavanje nevrednog života“, što je značilo ubijanje debilne dece u državnim bolnicama bez obzira na rasu i poreklo. Bio je to dobar uvod u masovna ubistva u koncentracionim logorima, za gasne komore. Organizator je bio NSDAP, SS je bio organizacioni deo te partije, a blokvarti su prijavljivali skrivene Jevreje i svakog ko je nešto govorio protiv režima.
Vratimo se na Studentski grad u Beogradu. One mlade ljude, dakle, koji su provukli kroz šake komandanta ćacilenda Miloša Pavlovića – što je neprimereno i za osudu – a kojima onaj nesrećnik sa Andrićevog venca lepi etiketu svega gore opisanog.',
'pageDate': '2025-06-07 15:56:29',
'pageAuthor': authors,
'visitorType': visitor_type,
});
console.log(post_id);
console.log('Pushed');
});
