Marketing genocidne sage u Njujorku: Neka bude borba neprestana

Naoružan blagoslovom patrijarha Porfirija i bratskom podrškom Milorada Dodika predsednik Srbije Aleksandar Vučić se u pratnji ministra spoljnih poslova Marka Đurića uputio na megdan u Njujork gde će se 23. maja u Generalnoj skupštini glasati o tome da se 11. juli proglasi Međunarodnim danom sećanja na genocid u Srebrenici.

Predstavnici vlasti i režimski mediji su u jeku kampanje za lokalne izbore 2. juna ovo pitanje uzdigli na nivo opstanka srpstva kome svetski moćnici hoće da zalepe genocidnu etiketu, mada tekst Nacrta rezolucije ističe individualnu odgovornost za plansku, masovnu likvidaciju preko 8000 ljudi koju je u delo sproveo za genocid osuđeni bivši general Vojske Republike Srpske Ratko Mladić.

Marketinško-psihološki pristup je jasan i zasniva se na poznatom obrascu borbe Davida protiv Golijata, Rokija Balboe protiv jačih i mlađih protivnika ili malog galskog sela protiv rimske imperije – vole ljudi da gledaju kako mali čovek, underdog, autsajder, pobeđuje u neravnopravnoj borbi. Ništa ne smeta u srpskom slučaju što je Vučić unapred najavio neuspeh, jer se od Vidovdana 1389. u Srba razvijala tradicija da se jednako može slaviti i poraz, samo ako je smrt učesnika bila dovoljno junačka.

Inscenacija blagosiljanja srpskog junaka, Vučića, u Hramu Svetog Save u ponedeljak pred odlazak u boj sa svetskim moćnicima odgovarala je duhu kosovskog ciklusa, a poruka je izvedena iz Gorskog vijenca: „Neka bude borba neprestana, neka bude što biti ne može“, pa neka na groblju iznikne cveće za daleko neko pokoljenje.

Poruke o predstojećem izglasavanju rezolucije o Srebrenici u UN su odgovarajuće melodramatične i patetične, ciljaju na uzburkavanje nacionalnog ponosa i pozivaju na zbijanje redova malog, ali ponositog i prkosnog naroda, oko vođe koji ga brani od moćnih neprijatelja. Kakve veze ima kanalizacija u Borči, kad je „ljudska dužnost najsvetija da se tirjanstvu stane nogom za vrat“.

„Ogroman“ pritisak

“Razmatramo državu po državu, ulažemo dodatne napore i sagledavamo šta možemo da uradimo u ovih preostalih nešto više od 48 sati”, rekao je tako u ponedeljak uveče Marko Đurić i naglasio da će biti „ozbiljna borba“, tj. da rezultat glasanja u Generalnoj skupštini neće biti onakav, kakvom su se Nemačka i Sjedinjene države nadali, tj. ima mi njima da pokažemo na koga su se namerilili.

Foto: Jadranka Ilić / Tanjug

Pa je podvukao da moramo da budemo svesni toga da je „ogroman“ pritisak koji vrše zemlje koje su „20 puta jače“ od Srbije, a neke „i više od toga“.

“Zemlje koje se izjašnjavaju, afričke, azijske i latinoameričke zemlje, suočavaju se bukvalno u pojedinim segmentima i u pojedinim situacijama i sa političkim ucenama“, objasnio je Đurić, ali da je „kredibilitet Srbije“ zahvaljujući njenoj „principijelnoj politici“ toliki, da neke od njih odolevaju svim tim neviđenim pritiscima.

Vučić je prethodno govorio o srpskoj trobojci koja će se ponosito vijoriti u Njujorku, a oko nje se okupiti sve slobodarske zemlje.

Teška „borba“

„Očekujem tešku borbu i očekujem borbu do poslednjeg trenutka, ali nemam nikakve sumnje da će delegacija Srbije, predvođena predsednikom, učiniti apsolutno sve što je ljudski moguće, ulažući apsolutno sve od političkog i državnog kredibiliteta, da bismo izvukli najbolji mogući rezultat za Srbiju“, poručio je šef srpske diplomatije, a preneo RTS.

Pa objasnio da „niko nije ni očekivao da će se neko usuditi da se suprotstavi nečemu što je već bilo zacrtano unapred kao politička osuda Srbije, kao stvaranje jedne moralne stigme koju bi trebalo da nose ne samo sadašnje, već i, nažalost, buduće generacije i da praktično uz Holokaust, genocid u Ruandi, događaj u kojima su umrli milioni ljudi, ubijeni milioni ljudi i Srbi budu označeni praktično na posredan način kao odgovorni, kao moralno krivi pred savešću čovečanstva”.

Međutim, svetski moćnici su napravili račun bez Vučića koji se, eto, usudio da im se suprotstavi jer se on nikoga i ničega ne plaši.

Pomalo je komičan marketinški slogan koji predstavnici vlasti ponavljaju, da će se posle glasanja u UN vidite ko je „prijatelj, a ko partner“ Srbije, iz koga proističe da naprednjačka Srbija nema „neprijatelja“ već da „partneri“ Srbima hoće da prišiju etiketu „genocidnog naroda“. Jer da se koristila u ovakvim „epskim borbama“ uobičajna podela na „prijatelje i neprijatelje“, okrnjio bi se brižljivo građen imidž Vučića kao državnika koji u belom svetu ima sve same „prijatelje“, za razliku od Kurtija i ostale srbomrzačke balkanske bratije.

Dakle, zaključak je Đurića, mada ćemo pretrpeti poraz, svi će nas poštovati „zbog toga što nismo dozvolili da budemo zgaženi i zbog toga što smo podigli svoj glas za zaštitu naših interesa“.

Ne zvuči loše za unutrašnju upotrebu, ali je netačno jer se iz ugla onih zapadnih „partnera“ koji su bitni za Srbiju zemlja vraća na fabrička podešavanja iz1990-tih godina, tj. odustaje od svoje ovozemaljske evropske perspektive zarad nebeskih prepeva.