Posle više od 19 meseci, park u centru Beograda ponovo je dostupan svima. Ali ostaju sećanja na prostor u kojem su važila posebna pravila, u koji nisu mogli da uđu svi građani ni svi novinari. I to ne sme da se zaboravi
U ponedeljak, 9. novembra, navršilo se 37 godina od pada Berlinskog zida. Istog dana navršilo se i 15 dana od pada Ćacilenda.
Bilo bi, naravno, nesuvislo praviti bilo kakvu paralelu između ova dva istorijska događaja. Ipak, u istoriji Srbije ostaće zabeleženo da je više od godinu i po jedan park između nekadašnjih dvorova, u samom centru glavnog grada, bio pretvoren u zabranjenu teritoriju – prostor u kojem su, pod zaštitom države, boravili kriminalci, lojalisti Srpske napredne stranke i ljudi koji su se tu našli pod različitim vrstama pritisaka i iz različitih interesa.
Njegovo uklanjanje 25. oktobra odjeknulo je Srbijom, ali i svetom, kao važan politički i društveni događaj. Protivnici SNS-a slavljenički su dočekali taj trenutak.
O Ćacilendu se mnogo zna. Poznato je ko je imao dozvolu da u njega uđe, a ko nije, ko je tamo boravio i ko je čuvao njegove granice. Ja sam više puta bila na toj „zabranjenoj teritoriji”, nepozvana i nepoželjna.
Ulazila sam gologlava, bez kapuljače, jednom sa šlemom na kopme je pisalo Press okačenim o ranac. O svojim boravcima u Ćacilendu pisala sam i ranije. Ipak, sada kada sam konačno mogla da prošetam Pionirskim parkom koji više nije ograđen, a potom razgovarala s prijateljicom koja je svoje dete, staro godinu i po, svečano odvela tamo prvi put, shvatila sam da je vreme da se prisetim svega što sam tamo videla.
Za njih je to bio poseban porodični trenutak. Za mene, još jedan podsetnik na to koliko je dugo jedan javni prostor bio otet većini građana.
Kada je Ćacilend postavljen, nadrealno je bilo gledati prizore ljudi sa dve strane ograde. Neki su dolazili sa kokicama i posmatrali one druge, „u kavezu“, koji su se tada nazivali „Studentima koji žele da uče” i protivili se blokadama fakulteta. Ironija tog prizora budila je u meni posebnu vrstu tuge. Sećam se da sam o tom lošem osećaju razgovarala sa prijateljima.
Kasnije više nisam bila tužna. Bila sam besna zbog činjenice da takva tvorevina postoji i da ljudi u nju dolaze iz različitih razloga i interesa.
Moj prvi odlazak u Ćacilend, u vreme kada je već postao nepoželjna teritorija za sve koji nisu bili deo njegovog sveta, dogodio se 16. marta prošle godine, dan nakon najvećeg studentskog protesta u Beogradu. Tada se učinilo da se šatori konačno sklanjaju. Ali avaj, bila je to samo lažna uzbuna.
Na istom mestu ostali su još punih 19 meseci i devet dana. Umesto da budu uklonjeni, šatori su se ubrzo proširili i izvan granica parka – na Bulevar kralja Aleksandra.
Kada sam početkom aprila 2025. godine od ljudi koji su se predstavljali kao nadležni u parku pokušala da saznam zbog čega se šatorsko naselje širi na ulicu, objašnjeno mi je da ima previše „stanovnika”, pa su morali da izađu i izvan parka. Tamo će ostati narednih osam meseci, blokirajući saobraćaj u samom srcu Beograda.
Tada sam videla razna lica, ali i saznala da takozvani „Studenti koji žele da uče” imaju i „biblioteku“. Samo što u njoj, koliko sam mogla da vidim, niko nije učio. Nekoliko štafelaja, knjige i stolove čuvao je stariji gospodin.
Posle toga nisam često prolazila kroz park. Prilaz nije bio dozvoljen građanima, a ni svim medijima.
Uspela sam još jednom da prodrem u Ćacilend, u decembru prošle godine, dok je Dijana Hrka štrajkovala glađu, a tadašnji predstavnici opozicije dolazili da je podrže. Policajci koji su čuvali park pustili su me da uđem na „zabranjenu” teritoriju. Ovoga puta nisam stigla do samog parka, ali jesam među šatore postavljene na ulici.
Boravak je, međutim, bio kratak. Isti onaj gospodin koji je nekoliko meseci ranije čuvao biblioteku sada je nosio prsluk „Vučić tim”. Upozorio me je da su se zbog mog prisustva među šatorima „svi” uznemirili. Poručio mi je da mi ne pada na pamet da idem dalje i fotografišem, a naročito da pokušam da provirim u bele šatore.
Nisam saznala ko su ti „svi”. Ubrzo se, međutim, pojavilo nekoliko muškaraca čiji mi pogledi nisu ulivali poverenje, pa mi je postalo jasno da, uprkos „press” prsluku, moj dalji boravak na toj lokaciji nije bezbedan.
Krajem decembra 2025. godine, na dan kada su studenti prikupljali potpise, pokušala sam još jednom da uđem u šatorsko naselje. Ovoga puta zaustavio me je čuvar, uz objašnjenje da nisam „njihova”.
U maju ove godine, ponovo u prsluku za medije, uspela sam da se s koleginicom Marijom probijem u park. Tokom protesta na Slaviji, u Ćacilendu su boravili brojni simpatizeri SNS-a. Nas dve uspele smo da se prošvercujemo u društvu tadašnjih režimskih novinara i Ane Brnabić. Ubrzo se među prisutnima pročulo da su u park upale „dve blokaderke novinarke”.
Nisam stigla da proverim da li je biblioteka i dalje bila tamo. Bila je velika gužva, a nas dve smo žurile da zabeležimo što više detalja, budući da smo bile jedine novinarke koje nisu dolazile iz redakcija bliskih vlasti.
Ranije tog dana, čuvar na ulazu u Ćacilend nije mi dozvolio da uđem u park. Obrazloženje je bilo kratko: „Niste pozvani”.
Nikada nisam saznala ko je delio pozivnice. Bio je to moj poslednji boravak u Ćacilendu.
U međuvremenu su isplivala svedočenja čoveka koji je dovodio ljude u Pionirski park, kao i detalji o navodnom oružju u šatorima. Park se punio lojalistima i pripadnicima policije na dan vanrednih parlamentarnih izbora. A onda je, po proglašenju poraza Aleksandra Vučića, park ponovo prešao u ruke naroda. Ćacilend je bio razmontiran.
Narod je u njemu slavio nekoliko dana, a stručnjaci Udruženja pejzažnih arhitekata Srbije (UPAS) obavili su terenski uvid i utvrdili ozbiljna oštećenja vegetacije i zemljišta u parku po uklanjanju šatorskog naselja.
U istoriji Srbije mora da ostane zabeleženo da je u tom parku vođena posebna vrsta politike, onih koji su verovali da im niko ne može oduzeti moć. Narod je, na kraju, pokazao da nije tako.
U parku su se deca vratila na igralište, ljudi na klupe. Ali trebalo bi da pamtimo i onu drugu sliku parka – onu u kojoj je Aleksandar Vučić „Ćacilend”, leglo kriminalaca i kriminala, nazivao „najslobodnijom teritorijom u Evropi“. Teško je zamisliti veću ironiju od prostora koji je proglašavan najslobodnijim, a u koji nisu mogli da uđu samo podobni građani i režimski mediji.
Park je ponovo slobodan. Ograda je uklonjena, ali sećanje na to čemu je služio, kao i zahtev da se utvrdi odgovornost za sve što se u njemu događalo, ne bi smeli da nestanu.
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!
Savet Regulatornog tela za elektronske medije (REM) u utorak održava sednicu na kojoj će, između ostalog, biti i reči o TV Informer. Dragan J. Vučićević tvrdi da je policija došla da ga privede i tako ga spreči da prisustvuje toj sednici
Kiša i oblačno vreme obeležiće današnji dan u Srbiji, ali će se vremenske prilike promeniti već u drugoj polovini nedelje. U četvrtak i petak temperatura će u pojedinim gradovima dostići 23 stepena
Hram Svetog Save na Vračaru nema važeću upotrebnu dozvolu, potvrdila je Republička agencija za prostorno planiranje i urbanizam u odgovoru na pitanja Insajdera. Objekat ima građevinsku dozvolu i odobrenje za korišćenje građevinske konstrukcije, ali postupak pribavljanja upotrebne dozvole nije završen
Zborovi građana u Beogradu traže pristup prostorijama mesnih zajednica, koje su godinama služile kao stranačke ispostave SNS-a. Na Zvezdari su dobili ključ, održali prvi sastanak, a onda zatekli promenjenu bravu
Veselin Milić, bivši šef beogradske policije, se tereti za neprijavljivanje ubistva Aleksandra Nešovića, poznatog kao Baja, u restoranu „27“ na Senjaku. Suđenje počinje danas
U trenutku kada su institucije Republike razorene, kada je Vučićeva hobotnica još uvek živa, kada su ljudi zgađeni nepravdom i smradom koji je esenesovski režim ostavio za sobom, mi imamo, što reče Makijaveli, samo građansku vrlinu kao pogonsko gorivo kojim se možemo vratiti na početak
Četvoro nezavisnih članova REM-a primer su istrajnosti i građanske odgovornosti. Rodoljub Šabić je, čak, po izlasku iz prostorija REM-a, posle izricanja kazne Informeru, doživeo da ga esenesovci vređaju, udaraju rukama i nogama. Ali i to će, uskoro, biti gotovo
Vučić je pomilovao batinaše i Dijanu Hrkalović. Izborni pobednici treba da ukinu sultansko ovlašćenje koje jednom čoveku omogućava da se izmotava sa celim pravosudnim sistemom
Vreme istražuje: Izgradnja Hrama Svetog Save
Da li je novac koji je Vlada uplatila SPC završio u Moskvi preko Alta banke Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
