Trideset prva godišnjica Srebrenice u Srbiji je obeležena prigodno, prebijanjem pisca.
Književnik Vladimir Arsenijević pretučen je jutros ispod Brankovog mosta, u blizini prostora Krokodil, koji godinama vodi.
Batine je dobio na prostoru gde je večeras trebalo da bude održana komemoracija žrtvama genocida. Sačekalo ga je, kaže, njih 20-30…
Prostor ispod mosta unakažen je grafitima kojima se veliča Ratko Mladić.
Da li smo se navikli
Arsenijević je o incidentu obavestio javnost preko društvenih mreža.
Otečenog lica, sa rasečenom usnom, sasvim smireno i koncizno ispričao je šta se dogodilo, poštujući ono novinarsko pravilo: ko, šta, gde, kad, zašto.
Činjenica da je javnosti odmah nakon batinanja na ovaj način preneo šta mu se desilo, zapravo je zapanjujuća.
Zamislite: prebije vas 20-30 huligana, ustanete i sasvim pribrano ispričate šta vam se desilo.
Dodao je Vladimir Arsenijević i da su mu pretili „ono, već poznatim vokabularom”. I ne, nije snimio video da bi razglasio da je pretučen, već kako bi obavestio javnost da se večerašnji događaj otkazuje iz bezbednosnih razloga.
Sve je u ovom događaju strašno, ali ovo čemu svedočimo posle možda je još strašnije što ni sam Arsenijević, a ni mi, zainteresovana i podržavajuća javnost, nismo iznenađeni.
Štaviše, već znamo koji su to stavovi i izjave koji nas mogu dovesti u ovakvu situaciju: reci da je u Srebrenici počinjen genocid; da Srbija de facto od 1999. nema nikakvu nadležnost nad Kosovom; reci Kosovo, a nemoj da dodaš „i Metohija”, pa će svi da znaju „od kojih” si, onda se kreći gradom i čekaj da dođeš na red.
Ovo je ipak drugačije
Da, čekaš da dođeš na red, ali uglavnom dobiješ pretnje preko društvenih mreža.
Mi, zapravo, nezavisno od protesta koji traju od novembra 2024. i napada na građane i novinare, nismo imali ovakve napade na javne ličnosti više od petnaest godina.
U avgustu 2005. godine, nakon nastupa na Beerfestu, u Knez Mihailovoj ulici u Beogradu pretučen je muzičar Darko Rundek.
Napala ga je grupa mladih ljudi (i Arsenijević za svoje napadače kaže da su mladići), tukla ga i vređala na nacionalnoj osnovi.
Potom, u julu 2010, u gradskom autobusu, trojica momaka pretukla su metalnom štanglom kolumnistu „Vremena” Teofila Pančića, a kasnije smo saznali da pripadaju ultradesničarskim organizacijama.
Od tada do jutros, za javne ličnosti kretanje po Beogradu bilo je mahom bezbedno: tu i tamo po koje dobacivanje, ali ništa radikalnije od toga.
A onda se, jutros, zlo zavuklo pod most i tamo, zaklonjeno od svetla, ćutalo i čekalo.
Kad je Vladimir Arsenijević izašao iz taksija, nad Beogradom se opet nadvilo ono isto zlo koje je na početku ovog milenijuma onemogućavalo izložbu Rona Haviva, ono isto zlo koje je u junu 2001. godine sprečavalo održavanje prve Parade ponosa, pa danas taj događaj pamtimo kao „krvavi prajd”, zlo koje je 2004. palilo Bajrakli džamiju, pa 2007. Ambasadu Sjedinjenih Američkih Država, pa onda vandalizovalo i ceo centar Beograda tokom Parade ponosa 2010.
Trenutak provere
Ali postoji razlika koju ovo jutro ne briše. Ovo više nije onaj grad iz 2001. ili 2004. nego grad i zemlja koji dvadeset meseci izlaze na ulice. Beograd više nije grad koji ćuti. Zato ovo zlo više nema snagu. Ima samo zasedu. Ne izlazi na trg, ne govori javno, ne ubeđuje, nema medijski prostor. Ono čuči u mraku, u grupi i udara kad misli da ga niko ne vidi.
Zato je ovo trenutak za proveru. Ne Vladimira Arsenijevića, nego nas, pobunjenog društva. Da li zaista verujemo u ono što mesecima ponavljamo: da niko nije sam? Da li to važi i za one sa kojima se možda ne slažemo baš u svakom detalju? Da li smo spremni da stanemo uz čoveka zbog onoga što mu je učinjeno, a ne zbog onoga što misli?
Nulta tolerancija na nasilje ne važi selektivno, ona ili važi uvek, ili ne važi uopšte. Društvo koje već dvadeset meseci prkosi nasilju sada ima jednostavan zadatak: da pokaže kako ta borba nije bila samo zbog nas samih, nego zbog svih i svakog.
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!
