Da je za stvaranje scenskog spektakla ponekad dovoljno imati vrhunske igrače i obrazovanog, promišljenog koreografa, poručuju „Snovi“, nova plesna predstava u Madlenianumu
Na Velikoj sceni Madlenianum Opere i Teatra 18. juna premijerno je izvedena savremena plesna predstava Snovi, novo autorsko delo grčkog koreografa Aleksa Krosa, nastalo u koprodukciji Madlenianum Opere i teatra i Instituta za umetničku igru.
Snovi su višeslojno plesno ostvarenje koje publiku podstiče na preispitivanje sopstvenih snova, želja i unutrašnjih granica. Igračice, koje su u središtu scenskog zbivanja, kroz snažnu interpretaciju istražuju prostor između sna i jave, između onoga što jesu i onoga čemu teže. Aleks Kros ne nudi jednostavne odgovore, već otvara prostor za lično promišljanje o sopstvenim težnjama, strahovima i iluzijama.
Koreografski jezik Aleksa Krosa, po kojem je prepoznatljiv na međunarodnoj sceni, i ovoga puta pokazuje svu svoju složenost i zahtevnost. Precizne ekstenzije, jasne linije tela i virtuozne varijacije smenjuju se sa fluidnim pokretima koji izvođačice pretvaraju u gotovo eterične pojave. Tela čas osvajaju prostor eksplozivnom energijom, a čas se poput magle razlivaju po sceni. Tehnički izuzetno zahtevan koreografski rukopis ne ostavlja prostor za grešku, ali upravo u toj disciplini izvođačice pronalaze slobodu i autentičnost.
Bez suvišne pretencioznosti, ali sa jasnom umetničkom namerom, predstava tokom svojih četrdeset minuta trajanja ostvaruje snažnu komunikaciju sa publikom. Tome značajno doprinosi i muzička slika koja meandrira između savremenih zvučnih struktura i elemenata klasične muzike (Water, D. Belami & MA.MOYO; Flowstone, H. Mauntfort; Madrigali, K. Monteverdi), gradeći atmosferu neprekidnog prelaska iz jednog stanja svesti u drugo.
Tragovi misli i sećanja
Poseban doprinos celini daje kostimografija multimedijalne umetnice Snežane Arnautović Stjepanović. Jednostavni beli satenski kostimi sa pažljivo oblikovanim linijama dodatno naglašavaju volumen i dinamiku pokreta, stvarajući utisak da se i sami snovi materijalizuju na sceni. Linije koje se prepliću na kostimima deluju kao tragovi misli i sećanja, dodatno osnažujući simbolički sloj predstave.
Važnu ulogu ima i svetlosni dizajn, koji je kreirao sam koreograf. Svetlo ne služi samo kao tehnički element već postaje ravnopravan scenski partner, oblikujući prostor, ritam i emocionalne tokove predstave. Kros je ovoga puta i tehnički vodio predstavu, potvrđujući izuzetnu kontrolu nad svakim segmentom scenskog događaja.
Ono što ovu predstavu čini dodatno vrednom pažnje jeste činjenica da potvrđuje jednu od suštinskih istina plesne umetnosti – da je za stvaranje scenskog spektakla ponekad dovoljno imati vrhunske igrače i obrazovanog, promišljenog koreografa. Zaista je fascinantno, i više nego očigledno, kako je moguće izgraditi snažno i upečatljivo scensko delo bez ijednog komada scenografije ili dodatnog scenskog elementa. U takvom prostoru lišenom vizuelnih ukrasa, fokus ostaje isključivo na telu, pokretu i emociji, a upravo tu „Snovi“ ostvaruju svoju najveću umetničku snagu.
Savremena pijeta
U izvođačkom smislu posebno se izdvaja već umetnički zrela Katarina Bućić, čiji solo predstavlja jedan od najupečatljivijih trenutaka večeri. Počinjući gotovo neprimetnim lomom dlana, potom ruke i čitavog tela, ona gradi scensku sliku koja podseća na savremenu pijetu – trenutak istovremene krhkosti i snage. Njena interpretacija završava se gotovo potpunim kolapsom tela i dahom koji publika ne samo da čuje, već gotovo fizički oseća.
Posebnu pažnju privlače i Aleksandra Timofeeva i Marija Bazanova, čija energija i izvođačka sigurnost dodatno učvršćuju ansamblsku strukturu predstave. Nasuprot njihovoj snažnoj scenskoj prisutnosti, Magdalena Tomić donosi gotovo dečju mekoću i iskrenost pokreta, stvarajući dragocen kontrapunkt unutar koreografske celine.
Zajedničko umetničko tkivo
Ipak, najveća vrednost predstave leži upravo u ansamblu. Svih deset igračica zajednički grade ovu kompleksnu koreografsku strukturu, dajući joj puno značenje i potpuno otelotvorenje kroz međusobno poverenje, disciplinu i energiju. Nijedna od njih ne dominira celinom; naprotiv, svaka pojedinačna interpretacija postaje neophodan deo zajedničkog umetničkog tkiva.
Na samom kraju ostaje pitanje koje se provlači kroz čitavo delo – šta su zapravo naši snovi? Odgovor se ne nudi direktno. Umesto toga, predstava se završava svojevrsnom plesnom fatamorganom uz pesmu Sweet Dreams koju izvođačice vokalno interpretiraju nakon intenzivnog scenskog putovanja. Umorne, ali i dalje potpuno prisutne, kao da publici šalju poruku da snovi nemaju ni boju ni miris, ali imaju moć da nas vode ka boljem i humanijem svetu od onoga u kojem trenutno živimo.
Snovi su predstava koja ne nudi konačne odgovore, već otvara prostor za lično promišljanje. U vremenu u kojem se često zaboravlja da je ljudsko telo najmoćnije pozorišno sredstvo, Aleks Kros i deset izuzetnih umetnica podsećaju nas da je za istinski pozorišni doživljaj dovoljno znanje, posvećenost i umetnička iskrenost. Upravo zbog toga Snovi ostaju da žive i nakon spuštanja zavese – kao sećanje, pitanje i poziv da ne prestanemo da sanjamo.
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!
Čuo sam da je Disney strašno blizu tome da kompletan igrani film napravi bez ljudskog dodira. Scenaristi su se probali braniti, bili su dugo u štrajku. Pravilo koje su uspeli dobiti je da veštačka inteligencija može napisati scenario, ali da onda mora ići nekom živom scenaristi koji ima pravo to doraditi i sebe potpisati. Bojim se da će doći do ogromne manipulacije, jer će naći klince koji će to potpisati
Kada mladi ljudi kroz dramski proces shvate da u “Mišolovci” nema pogrešnog odgovora, da je greška legitiman alat učenja i da niko od njih ne očekuje gotov šablon, dešava se neverovatna transformacija. Oni brzo prepoznaju da su spori rezultati do kojih dolaze sopstvenim istraživanjem i traganjem mnogo stabilniji, dublji i trajniji od bilo kakve brze spoljašnje nagrade
„Milonga strasnih senki“ je zbirka priča o tangu koje su napisali Borhes, Kortasar – ukupno 24 hispanoameričkih autora koje volimo, ali je i knjiga o njegovoj duši
Autori festivala kratkog igranog filma u Bajinoj Bašti objašnjavaju da sloganom u veoma nepovoljnoj i teškoj godini za kulturu i film kuckaju u boriće parka gde se pod zvezdama održava festival - za sreću i pametnije odluke
Manje je važno šta će pisati u službenim beleškama sa saslušanja Aleksandra Radića. Mnogo je važnije šta će večeras prolaziti kroz glave hiljada ljudi koji su o „zvučnom topu" govorili, pisali, svedočili ili tražili pomoć. Ako je odgovor: „Bože, samo da ne dođu i po mene", onda je cilj postignut
Kako je priznavši ubistvo Aleksandra Nešovića, Saša Vuković Boske vratio pažnju javnosti na Veselina Milića? Šta još upada u oči u njegovom iskazu
Ubistvo Aleksandra Nešovića u restoranu „27“ pretvara se kriminalističku misteriju koju bi mogao da reši samo Herkul Poaro
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
