General Milosav Simović, jedan od omiljenih ljudi iz tog miljea među Vranjancima, našao se u središtu pažnje sredinom februara, kada su se pojavile prve informacije da je osuđen na kaznu kućnog pritvora. Sudilo mu se u jesen prošle godine, a presuda koju je “Vreme” dobilo doneta je 29. oktobra 2025, svega nekoliko dana pre nego što je Simović penzionisan (3. novembra). Bilo je to na njegov 59. rođendan.
Prethodno mu je ukazom, koji je 13. juna 2025. godine potpisao predsednik Srbije Aleksandar Vučić, prestala profesionalna vojna služba sa pravom na penziju. Kako se vidi iz presude, sudilo mu se za delo izvršeno od 23. do 30. juna.
U tišini bi verovatno prošla i sama činjenica da je general, kako stoji u presudi, okrivljen jer je “neovlašćeno nepoznatim licima sukcesivno učinio dostupnim podatke koji su mu povereni u radu”, a koji su označeni kao “strogo poverljivi” i “državna tajna”, da o tome javnost nije obavestio dr Dragan Milić, direktor Klinike za kardiohirurgiju u Nišu i predsednik Pokreta za decentralizaciju Srbije (PODES). Milić je prvi koji je objavio detalje presude.
Vest je tako dospela u javnost, a penzionisani general, kome je određen kućni pritvor, odjednom je postao tema brojnih pitanja: šta je tačno skrivio, kome je odavao podatke, da li je i kome zasmetao?
Dok u presudi stoji da je osuđen zbog strogo poverljivih i tajnih dokumenata, njegov advokat tvrdi da nikakve tajne tu nije bilo, te da Simović nije imao nameru nikome da preda takva dokumenta.
ŠTA PIŠE U PRESUDI
Penzionisani general Milosav Simović osuđen je na kaznu kućnog pritvora u trajanju od šest meseci zato što je od 23. do 30. juna 2025. godine, u Komandi Kopnene vojske u Nišu, obavljajući poslove iz njenog delokruga, kao lice sa pristupom podacima označenim stepenom tajnosti “državna tajna”, neovlašćeno učinio dostupnim te podatke nepoznatim licima iz Komande KoV, piše u presudi Višeg suda u Nišu koju je “Vreme” dobilo iz Višeg javnog tužilaštva u Negotinu.
Viši sud je ocenio da je general Simović prekršio Zakon o tajnosti podataka zato što je šestorici pripadnika Kopnene vojske kroz takve naredbe omogućio da ostvare uvid u “poverljivi” sadržaj iako su oni “nepozvana lica” jer im takav sadržaj nije neophodan za obavljanje poslova iz delokruga njihovog rada, ili nisu imali sertifikate za pristup podacima navedenog stepena tajnosti, stoji u presudi koju je dobilo “Vreme”. Tu su zamagljeni sva imena, funkcije i nazivi dokumenata.
Presudu je doneo Viši sud u Nišu, a postupak je vođen po optužnici Višeg javnog tužilaštva u Negotinu, kojem je predmet ustupljen nakon odluke Apelacionog javnog tužilaštva u Nišu. Optužnicu je glavni javni tužilac Višeg javnog tužilaštva u Negotinu podigao 28. oktobra 2025. godine, a Simović je sporazumom priznao izvršenje jednog krivičnog dela u vezi sa Zakonom o tajnim podacima. Presuda je donesena 29. oktobra.
Izrečena mu je kazna zatvora od šest meseci, koja se izvršava u vidu zabrane napuštanja stana, bez elektronskog nadzora. Izrečena je i mera oduzimanja predmeta pronađenih u toku istrage, kao i zabrana vršenja određenih poziva, delatnosti i dužnosti. Presuda je postala pravosnažna istog dana kada je doneta, pošto su se i stranke i branilac odrekli prava na žalbu.
SVE TE SMS PORUKE
Prema presudi, Simović je neovlašćenim licima predao službeni mobilni telefon, u kojem su se nalazili tajni podaci Vojske Srbije i Ministarstva odbrane. Od šest osoba je tražio da njegovim novcem kupe prenosivi hard disk, na njega snime svu pisanu komunikaciju (SMS, Viber i WhatsApp) iz službenog telefona, uključujući i komunikaciju Dežurnog operativnog tima sistema odbrane, presnime podatke na službeni laptop, potom na hard disk, te da ih umnože kopiranjem i štampanjem i potom odnesu u njegov stan.
U skladu sa Zakonom o tajnosti podataka, sporni dokumenti bili su označeni stepenom tajnosti “strogo poverljivo” i “državna tajna”, pa su tako ljudi od kojih je Simović tražio da obave taj posao mogli da imaju uvid u tajne podatke, piše, između ostalog u presudi.
U tim dokumentima, kako stoji u presudi, nalazili su se podaci o upotrebi Vojske Srbije, planiranju i opremanju prema direktivama predsednika Republike, angažovanju jedinica za elektronska dejstva, obezbeđenju administrativne linije i kontrole Kopnene zone bezbednosti, kao i podaci o oružanim snagama stranih zemalja.
Takođe, među dokumentima su bili podaci o količinama i popuni municijom i ubojnim sredstvima po rodovima Vojske Srbije, razmeštaju skladišnih kompleksa za ratne materijalne rezerve, lokacijama na kojima se nalaze, kao i sistematizaciji formacijskih mesta u ratu i organizacionoj strukturi pojedinih celina.
U presudi se navodi i da je general Simović, bez pravnog osnova ili ovlašćenja pretpostavljenog starešine, organizovao prevoz stvari i dokumenata iz kancelarije komandanta Kopnene vojske u svoj stan, među kojima su bile i kopije dokumenata označenih stepenom tajnosti “državna tajna” i “strogo poverljivo”.
Kako dalje stoji u presudi koju je “Vreme” dobilo, doneta je odluka o oduzimanju predmeta – jednog mobilnog telefona sa SIM karticom, jednog hard diska, 751 list sa obostrano odštampanim SMS i WhatsApp porukama, jedne bele koverte sa dokumentima od 153 lista, jedne bele kartonske fascikle u kojoj se nalazila dokumentacija od 41 lista, jedne bele koverte sa dokumentacijom od 30 listova, jedne bele koverte sa dokumentacijom od 24 lista, jednog podsetnika Komande Kopnene vojske (K-de KoV) sa 43 lista, 10 podsetnika K-de KoV sa 529 listova, jednog podsetnika K-de koV sa 37 listova, dve kartonske fascikle i jedne bele koverte sa ukupo 153 lista, četiri bele papirne facikle sa nekoliko stotina odštampanih listova.
ZAŠTO JE SIMOVIĆ PRISTAO NA SPORAZUM?
Iako u presudi stoji da je Simović krivicu priznao sporazumno, njegov branilac, advokat Mirko Krstović, rekao je za “Južne vesti” da general nije odao nikakvu tajnu, već da mu se stavlja na teret to što je, po penzionisanju, deo arhive sa poverljivim spisima preneo u svoju kuću. Kako tvrdi advokat, to je učinjeno u žurbi, bez vremena da se dokumentacija razvrsta u kancelariji.
“Sagledavajući trenutak u kome se sve ovo dešavalo, zbog izričitog stava generala Simovića da ni na koji način ne želi da kompromituje vojsku i državu, svesno ih stavljajući ispred porodice i sebe, odlučili smo da ponuđeni sporazum prihvatimo”, kazao je Krstović.
General je imao samo tri i po dana da preda dužnost nakon što je smenjen sa mesta komandanta Kopnene Vojske Srbije. Po svedočenju odbrane, zbrzan kratkim rokom i iznenadnom smenom, general nije uspeo da svu arhivu razvrsta, a poslednje noći roka predao ju je saradnicima – da je zapakuju i prebace u potkrovlje njegovog stana kako bi je odgovorno razvrstao jer je i dalje bio u službi, ali nije imao niti novu dužnost niti kancelariju, pisale su “Južne vesti”.
Kako je napomenuo advokat, Simović nije odao “nikakav tajni podatak”, kako mu se stavlja na teret, niti je najveći deo dokumentacije imao ikakav stepen tajnosti.
U autorskoj kolumni objavljenoj na portalu dnevnog lista “Danas” Krstović je dodatno pojasnio da su on i njegov branjenik pristali na sporazum i pored ličnih neslaganja sa određenim navodima, pre svega kako bi “sačuvali ugled vojske i države, institucija koje moraju ostati iznad svakog pojedinca”.
Prema njegovim rečima, sporazum o priznanju krivičnog dela nije zaključen na inicijativu odbrane, već na predlog postupajućeg tužioca. Dokumentacija o kojoj je reč, napomenuo je Krstović, bez obzira na formalni stepen tajnosti, nije sadržala informacije koje bi u datom trenutku mogle da ugroze bezbednost države, njenih građana ili sistem odbrane.
Uglavnom je, saopštio je, reč o dokumentima starim nekoliko godina. Kao primer pomenuo je dokument koji je označen kao “državna tajna”, a koji, prema njegovim rečima, nije imao zavodni broj, stepen tajnosti, pečat ni potpis, te je sadržao podatke iz 2018. i 2019. godine.
Slično, kazao je, važi i za poruke iz mobilnog telefona pomenute u presudi – najveći broj imao je lični karakter, dok je manji deo bio službenog tipa, ali takođe iz ranijeg perioda i bez operativne ili strateške vrednosti u trenutku suđenja.
“U pravu, a posebno u krivičnom pravu, šteta mora biti konkretna, stvarna i dokaziva”, naveo je Krstović u tekstu od 28. februara.
Dva dana kasnije, a dan pred zaključenje ovog broja, advokat je rekao za “Vreme” da je, u konsultaciji sa klijentom, odlučeno da se za sada ipak više javno ne oglašavaju.
TIŠINA INSTITUCIJA, PODRŠKA U GRADU
Javnost upućena u vojne poslove za sada se uzdržava od komentara. Nisu se oglasili ni Ministarstvo odbrane niti Vojska Srbije.
Međutim, drugačije su reakcije u Vranju. Mihajlo Stojković, novinar iz tog grada, kaže da ljudi generala nakon presude nisu napadali ni u javnosti ni na društvenim mrežama, već se, naprotiv, osećala potreba da stanu uz njega.
“On je neko ko je obeležio jedan period vojske u gradu Vranju i možda je i jedini general kome svi znaju ime i prezime, odakle je i deo njegove biografije. Mnogi ljudi ne veruju da je on nešto loše uradio. Ljudi ga brane, misle da je to nešto protiv njega lično, te da mu se to događa upravo zato što je pošten. Imao je upliv među građane”, kaže Stojković za “Vreme”.
Između pravosnažne presude i lokalne percepcije poštenog oficira, ostaje otvoreno pitanje koje je i naslov ovog slučaja: da li je general odao tajnu ili je kažnjen zbog načina na koji je postupao sa dokumentima čija je formalna oznaka bila dovoljna da povuče krivičnu odgovornost, bez obzira na njihovu stvarnu težinu. A možda je zaista nekome zasmetao.
