Da li poslodavac sme da nas špijunira kad radimo od kuće?

Ovo ne znaju šofer ni zidar, ni lekarka, pekarka i apotekarka, ali umereno uspešni novinar dobro zna – rad od kuće je blagoslov i prokletstvo u isto vreme.

Kao, tu si, samo otvoriš laptop. Nema kolega da te zagovaraju. Samo da prošetaš kuče i krećeš, ništa te ne može omesti. Dobro, i veš da izvadiš iz mašine, prostreš. Kasnije da staviš ručak da se kuva, ali to je onda sve. Osim što možeš da skokneš po dete u vrtić ili školu.

Kažem, blagoslov i prokletstvo. Neki se poslodavci kunu da produktivnost raste kad ljudi rade od kuće, drugi kažu obratno i vole da imaju zaposlene na oku.

Kako stojimo sa radnim vremenom kada se radi od kuće? Kako i koliko poslodavac može da proveri šta smo radili? Da li sme da nas špijunira pomoću privatnih detektiva?

Treba da piše u ugovoru

„Naš zakonodavac regulisao je ovaj način rada još pre dve decenije, što je zaista za pohvalu kada načelno govorimo o srpskom zakonodavcu“, kaže nam advokatica Milica Zekljević.

U zakonu piše da „rad na daljinu“ i „rad od kuće“ treba da se utanače svakim ugovorom o radu. Onde bi moralo da piše sve o radnom vremenu, nadzoru, opremi koju poslodavac mora da obezbedi ili pak naknadi koju mora da plati zaposlenom jer ovaj koristi svoju opremu.

No, često se čuje da firme zaposlenima daju laptop i telefon, ali retko da plaćaju zaposlenom dodatno jer koristi svoj kuhinjski sto za rad. Ili ide u svoj toalet u radno vreme.

A kakvo je to radno vreme? „U praksi, radno vreme je obično jednako za sve zaposlene“, kaže Zekljević za naš njuzleter Međuvreme. Pa radio od kuće ili na licu mesta, to obično bude čuvenih osam sati dnevno, pet dana u sedmici.

Ko kako može

Ali, gde smo kada je u pitanju šetanje psa, kuvanje ručka i kupljenje dece iz škole usred radnog vremena?

„Sve zavisi od toga šta poslodavac želi od zaposlenog i naravno obaveza koje poslodavac ima prema mušterijama ili klijentima“, kaže Zekljević. U prevodu, ako novinar može da udene nešto privatno, možda dispečer koji radi od kuće ne može.

Kako kaže advokatica, zgodno je kad se tačno zna šta se radi i do kada. Pa ako se ispunjava, svi su srećni. „U takvim jasnim okvirima teško će zaposlenom biti važnije da spremi zimnicu ili opere kola od toga da obavi posao.“

Nadzor se ponekad sprovodi softverom – moraš da se prijaviš u sistem. Ili pak čestom komunikacijom sa kolegama ili pretpostavljenima. Ko se ne javlja po pola sata, deluje sumnjivo.

Reklama za privatne detektive

Neke firme posežu za privatnim detektivima. A ovi u izjavama za medije često ponavljaju izmišljeni podatak da je dve trećine bolovanja lažno prijavljeno. To je onda super reklama za detektive.

Još ih firme angažuju kad sumnjaju da radnik radi nešto drugo, pogotovo za konkurenciju, u isto vreme. Ili da koristi recimo službeni auto u privatne svrhe.

„Stara izreka – poverenje je dobro, ali je kontrola bolja – je zlata vredna u korporativnom svetu. Zaposlene proveravamo samo kada za to postoji osnov. A to je kršenje radne discipline i činjenje prestupa koji ugrožavaju poslovanje i dobra kompanije“, rekao je Ratko Jolić, direktor jedne detektivske agencije, za Forbs.

Tako detektivi uhode, posmatraju, prekopavaju društvene mreže… sve javno dostupne stvari.

Ali to ima granicu, kaže Milica Zekljević. Poslodavac ne sme da se igra Udbe bez debelog povoda. „Svakako detektivski nadzor ne može primarno biti predviđen kao način nadzora rada i kvaliteta posla.“

Kod nekih bi plaćanje detektiva bilo bacanje para. Recimo kod umereno uspešnih novinara koji javno pišu da u radno vreme šetaju kuče, kuvaju ručak ili kupe decu iz škole.

Ovaj tekst najpre je objavljen u njuzleteru Međuvreme. Prijavite se odmah – besplatan je i sasvim solidan.