Idite u bioskop. Bez straha da je ovo još jedan težak domaći film. Jugo florida uspela je da vrati film običnim ljudima, usamljenima, onima čiji problemi nikako da dođu na red
Jugo florida je prvi celovečernji igrani film reditelja Vladimira Tagića. U daljem tekstu, trebalo bi da se bavim njegovom analizom onako kako su nas učili. To mi, ne pada na pamet da radim. Zato što je ovaj film veći od toga. I zaslužuje da se o njemu piše ogoljeno, toplo i iskreno, bez otklona i ušuškavanja u formu.
Generacija kojoj pripadam, generacija je kojoj pripada deo glumaca i reditelj ovog filma. O nama je retko ko govorio kao o bitnom faktoru. Bili smo premali kad se dešavala revolucija, kapitalizam je počeo da nas melje u sredini dvadesetih, decu smo dobijali ili nismo dok su nam roditelji umorni da budu babe i dede.
Svima je po jedan roditelj umro
Baš tako sam se osećala i taj osećaj delila sa raznim kolegama – osećaj nebitnosti, nepripadanja, neprepoznavanja, teskoba da nismo ni ovde ni tamo, ni stari ni mladi. Život ide. Mi starimo. Taj osećaj razarajuće bespomoćnosti je često ono na šta nismo imali pravo. Ima onih naših ispisnika sa težim pričama. I tako smo se zatvarali u sebe dok roditelji nisu počeli da dobijaju dijagnoze i da umiru ispod svakog nivoa dostojanstva.
Zoran, glavni junak Vladimira Tagića, posle koga Andrija Kuzmanović nadam se više nikome neće morati da dokazuje koliko je veliki glumac, vozi niz ulicu koja se sada zove Bulevar kralja Aleksandra ali je većina mojih komšija i ja zove Bulevar Revolucije. Na potezu na kojem Zoran vozi žive moji prijatelji. Ana, ja, Ivona, Ana, Aleksandra, Pavle, Miloš. Svima je po jedan roditelj umro od karcinoma u godinama koje nisu za umiranje.
Dok Zoran vozi niz ulicu, a ja se u bioskopu gušim od suza, shvatim da je Vladimir Tagić na filmskom platnu uhvatio osećaj beznađa koji biva pobeđen toplinom. Ne znam koja je nadljudska snaga potrebna da se ovaj film snimi ovako. Ali, pošto ga je snimio, Tagić je pokazao da nema nikakve predaje. Dijagnoze su došle, roditelji umiru, to su godine kada u zapadnim zemljama počinje penzionerski život. Kod nas su te godine kada se umesto radnog staža, otvara onaj drugi staž, na Onkologiji.
Svi ljudi koje poznajem, a prošli su ovakvu ili sličnu priču, to zauvek nose sa sobom. Nesvesno, po tome se prepoznajemo. O tome, nikad ne pričamo. I od toga se lečimo.
On leči
Tu dolazimo do sasvim sigurno najvažnijeg efekta ovog filma – on leči. Dugo sam mislila da li imam pravo da to napišem, i prelomila da uz iskustvo rada na stečenom traumatskom sindromu od mamine bolesti i smrti, imam to pravo. On leči svojom toplinom, svojim pravim dijalogom, nepretencioznošću, jednostavnošću i načinom na koji se suočava sa bolešću. Kada dođe smrt, lakše je. Gledati sopstvenog roditelja kako umire a ne možete da mu pomognete živa je rana preko koje zauvek stoji flaster.
Tagićev je ceo film promišljen do zareza. Svaki kadar, svaka rečenica stoji tamo gde joj je mesto. Glumački, ovo je sasvim sigurno jedan od najboljih filmova u poslednjih trideset godina. Ne postoji slabo ili opšte glumačko mesto. Ostaje jedno duboko divljenje za to šta su svi uspeli da urade.
Skrenula bih samo pažnju da jako dugo na ovim prostorima nije bilo manjih a promišljenijih ženskih uloga. Svaka je lik, nijedna nije senka, nijedna nije stereotip. Rediteljski, ovaj film je promišljen, pismen i čini se kao da ga je autor video od kadra do kadra pre nego što ga je snimio. Ali, ono što ga čini posebnim je što je jednostavan kao pesma Bitlsa ili Kleptonov rif. Teče.
Generacijska scena
U sceni kada Zoran odvodi svog oca iz privatne bolnice kući, noseći ga na ramenima, kao što se nose dece, dok silaze niz stepenice prolama se Ana Nikolić i njen hit Mišo moj. Ta scena najveća je generacijska scena moje generacije. Naš saundtrek nisu Indeksi, dobacili smo do Ane Nikolić, nosimo se s tim. Radimo užasne poslove na kojima nas izrabljuju. Ne znamo šta je samopoštovanje, to nas kod kuće nisu naučili. Ali su nas naučili da se roditeljima javljamo na telefon. Roditeljima koji su radili ceo život i plaćali zdravstveno osiguranje a da im nije dozvoljeno da budu bolesni i dostojanstveno umru.
Ono najvažnije što nam Tagić poruči je da se može početi život iznova, kao što je dozvoljeno šaliti se u apsolutno svim situacijama. Početi se iz početka može, ali ne na odvratni, kapitalistički način, gde nas proganjaju motivacione poruke, već u nesavršenom, razrovanom gradu. Izdrži i snimi film. Jugo floridu. Smej se. Plači. Smeš. Smeš i pripada ti. Ne moraš da zaslužiš.
Foto: PromoIz“Jugo florida“
Nikada nisam mislila da ću imati snage da gledam film o roditeljima koji umiru nakon bolesti i smrti moje mame. Mislila sam da će mi se desiti ponovo panični napad, da ću izjuriti iz bioskopa, da neću moći da dišem. Desilo mi se apsolutno suprotno. Smejala sam se, plakala, smejala sam se, plakala i otišla prvi put posle dugog vremena kući sa osećanjem pripadnosti. I razumevanja. Nikom ništa nisam rekla, niko nije morao da me sluša, nisu morali da mi govore da kad prođe vreme bude bolje. Sve to mi je dala Jugo florida bez da sam tražila.
Sasušena kora mandarine
Jutro nakon bioskopa, vraćaju mi se neki kadrovi, nasmejem se, pa mi krenu suze, pa se smejem, onda zovu ljudi koji su gledali i samo govore – kakav film, kakav film. Niko nema potrebu ništa drugo da kaže. Vodim ćerku po snegu na balet, zvoni mi telefon, zove me tata. Kaže mi – znaš prvi put sam sanjao mamu kao pre, kao nekad. Bili smo na moru i onaj njen osmeh. I tu, baš tu gde su snimane scene kod Miće automehaničara, moj tata mi govori nešto što sam mislila da nikad neće. Sve to je meni doneo ovaj film, spoznaju da nisam sama, da tuga koju osećam i nosim ima pravo da se kaže.
Umetnost služi da nas zagrli i ohrabri, da se prospemo pa pokupimo i da nam u konačnici bude bolje. Sve je to publici nesebično dao film Vladimira Tagića.
U sceni u kojoj Zoran ljušti mandarinu, a mi sasušene kore od neke druge mandarine vidimo na radijatoru, njih je poslagao tata koga više nema, Tagić u svoj prvi celovečernji igrani film ispisuje najveću posvetu beogradskim momcima. Na kraju Nacionalne klase dok voz ide, isto radi Brana Flojd. Ali nije to, to voće, Sizife, ovo je nešto drugo. Zoranu će biti bolje i on će u četrdeset godina sasvim sigurno biti sposoban da svoju toplinu podeli sa nekim.
Idite u bioskop
Prepun je Tagićev film citata i omaža, sa najduhovitijom kritikom crkve viđenom u skorije vreme, sa ozbiljnom kritikom zdravstvenog sistema u Srbiji, ali o tome neki drugi put.
Sada, idite u bioskop. Idite bez straha da je ovo još jedan težak domaći film. Da junaci žive u IKEA stanovima i piju aperole. Da se šmrče jeftina droga. Da su scene seksa odvratne. Idite u bioskop bez straha da će vas biti blam dijaloga. Da ćete prepoznavati filmske greške. Idite u bioskop, bez straha od domaćeg filma. Jugo florida uspela je da vrati film bioskopu, običnim ljudima, usamljenima, onima čiji problemi nikako da dođu na red.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Narodno pozorište je pozvalo publiku na svoje predstave od 7. decembra, ali nije obavestilo da li je zgrada ponovo bezbedna, da li su otklonjene sve opasnosti od požara zbog čega je bila zatvorena više od dva meseca
Završen je 18. „Mali Joakim“ iako se do skora činilo da ove godine neće biti održan. Srećnom kraju najviše su se radovala deca, publika Narodnog pozorišta u Leskovcu
U projektu “Arheologija sećanja” fotografišem kuće u jednom kraju Beograda, potom ih monohromatski obrađujem, zatim štampam na glinenim pločicama i kasnije preko toga intervenišem crtežom. Proces izgradnje jednog sveta traje dugo, a mi smo skloni da ga u trenutku srušimo i zamenimo. Ja mislim da ima nešto u tome, u tim kućama... Opstati stotine godina, kao tajna. U tom urbanističkom vrtlogu susreću se razni paradoksi gradnje, kao i nemar u ophođenju prema prirodi koja je ranije tu bila dominantna
Za razliku od svoje supruge, nije potpisao glasovitu Havel-Patočkinu “Povelju 77”, zamjerajući joj da nije dovoljno oštra prema komunističkom režimu, što ga je izoliralo od disidentskih kružoka. Istovremeno se i on sve više udaljavao od kolega po peru, smatrajući kako nema smisla gubiti vrijeme na “jalove” političke akcije, već svoje nezadovoljstvo treba jasno kritički artikulirati u knjigama i drugim publicističkim tekstovima, jer im je doseg i veći i širi
Vučić se upravo dohvatio marksističke teze o odumiranju države. U njegovoj verziji Republika Srbije neće odapeti prirodnom smrću. Naprotiv – on će je lično zatući zarđalom lopatom
Donald Tramp konačno je do pucanja zavrnuo ruku Aleksandru Vučiću, pa naprednjački režim pred rusofilskim biračkim telom pravi sebi alibi da izbaci Ruse iz NIS-a – ako ne može milom, onda silom
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!