Iako, po sopstvenom priznanju, Burio nije stručnjak za arhitekturu, on je rad Rasplitanje: Novi prostori čitao u ključu arhitekture koja izlazi iz svog prirodnog formata. “Više se ne radi samo o građenju nečega”, kaže Burio za “Vreme”, “već i o razumevanju prirode prostora, razvijanju novih metoda. Sve više to primećujem u današnjoj arhitekturi. Kada su me pozvali da napišem tekst za srpski paviljon, privukle su me dve stvari. Prvo, evolutivni proces koji veoma odgovara stvarima koje se odvijaju u umetničkom svetu. Ali takođe i metafori pletenja, štrikanja, što odgovara važnim obrascima današnje kulture. Pletenje može da bude kolektivna praksa. To je način da se ljudi privuku, ali u njenom središtu je saradnja.”
S obzirom na to da su tema njegovog beogradskog predavanja bile klimatske promene, razgovor je išao ka pitanju modernizma kao civilizacijskog dostignuća, kao i “otpada” koji modernizam proizvodi – u bukvalnom i metaforičkom smislu.
NIKOLA BURIO: Nisam siguran da stvari ostaju iza modernizma. Mislim da je modernizam duboko povezan sa radikalizmom. A na izvestan način ja sam protiv pojma radikalnost. Uopšte nisam radikalan, zato što radikalizam znači povratak korenima, uništavanje drveta, obaranje i otkrivanje korena. Ali ti koreni su napokretni. Pojmu radikalnosti suprotstavljam radikanta. A radikant je biljka, organizam koji razvija svoje korenje dok se razvija u prostoru. To znači da nema poreklo, a to je za mene veoma važno. Poreklo je, uopšteno, faktor problema. I ono nije pozitivno u mom svetu. Ne volim poreko. Kada nema porekla, nema ni odredišta. Važno je ono što se odvija u međuvremenu. Korenje koje sam zasadiš u različitim zemljištima, ponekad i samo nakratko. Ja pre biram bršljan nego drvo hrasta. I zato dajem prednost onome što nazivam altermodernizmom. Modernizam je za mene stvar prošlosti – postao je modernizacija. A to znači, generalno, brisanje svega što je dijalekatsko i lokalno i poetično, što će zameniti ono što je birokratsko, čelično i od stakla, apstraktne forme. A to uopšte nije u mom stilu. Ja više volim jedinstvenosti, a njih opskrbljuju pokretni koreni koje sami možemo da stvorimo tokom svoje životne putanje.
“VREME”: Kako bi mala zemlja poput Srbije, na periferiji kapitalizma, uopšte mogla da postane umetnički relevantna u današnjem svetu?
Više uopšte ne verujem u koncept periferije. Ne mislim da postoji centar ili periferija. Mislim da živimo u multipolarnom svetu koji se, u poslednjih trideset godina, ponovo iscrtao na veoma spektakularan način. A koncept periferije za mene nije učinkovit. Ne radi. Smatram da postoje manje ili više aktivirana mesta. Imate više ili manje dinamike. Sećam se dana kada me Viktor Pinčuk pozvao da napravimo Umetnički centar Pinčuk u Kijevu. Ideju je dobio kada je video da se početkom dvehiljaditih zvanični zahtev Turske da uđe u Evopsku uniju u dan poklopio sa otvaranjem Centra za savremenu umetnost. Kao ubeđenom Evropljaninu, njemu je ta veza bila očigledna i imala je smisla.
Ideja da demokratija može da se poveže sa umetnošću za mene je data ne s tradicijom, folklorom, već sa savremenom umetnošću. To je veza između umetnosti i demokratije kao prostora pregovora, debate, gde se stvari ne ustanovljavaju zanavek već su u neprekidnoj evoluciji. To je ono što demokratija ima da ponudi u svom najboljem svetlu.
Suprotstavljate se svetu mašina…
Ono što se danas dešava jeste sučeljavanje živog sveta i sveta mašina: populacije životinja, insekata itd. drastično opadaju iz dana u dan, dok mašina ima sve više. I u nastavku, ono čemu svedočimo jeste savijanje ravni odnosa, približavanje polariteta, pa tako, kada nešto kupite u samoposluzi u Beogradu, to ima uticaja na nestajanje šuma u Maleziji, samo jedan mali gest koji ima drastične posledice na sasvim drugi deo planete. Mogao bih da citiram na stotine ovakvih primera i mi smo toga danas svesni.
Ljudima, kažete, preti samokolonizacija.
Suština današnjeg ljudskog sveta na planeti jeste odnos subjekta i objekta. Klod Levi-Stros je pisao o tome da će ljudi, kada više ne budu imali šta da kolonizuju na planeti, početi da kolonizuju sami sebe. I to je ono čemu smo danas svedoci i što će morati da se menja, budući da je Zemlja veoma kompleksan sistem koji je pun agenasa, a biti agens znači da si subjekat, ne objekat. Problem subjekata i objekata u srži je politike. Ako pogledamo poslednjih 500 godina, videćemo kako određena klasa ljudi pristupa statusu subjekata. Jednostavan primer je žena, koja nije mogla potpuno da pristupi statusu subjekta. I to je izrazita politička borba, posebno u poslednjem veku. Oko kolonizovanih ljudi, na primer u Južnoj Americi, postojale su velike diskusije da li imaju dušu, odnosno da li su subjekti ili objekti. Naravno da je bilo mnogo lakše smatrati da nemaju dušu, što ih čini objektima. Uzdizanje u status subjekata jeste glavna politička borba.
To se odnosi i na prirodu, sada kada se prirodnim elementima, kao što su reke ili zemljište, postepeno pravno dodeljuje status subjekata da bi moglo da se odbrani njihovo pravo na postojanje.
Na koji način tumačite studentske i građanske proteste u Srbiji?
Sada vidim Srbiju kao nekog morskog konjica, između dva položaja: dubokog plavetnila i sunca, čak i ako je metafora sladunjava. Mislim da je sada trenutak političke neodlučnosti. Sada je trenutak moguće mutacije, poput situacije u igri Go, gde crne tačke veoma lako mogu da se pretvore u bele, a bele u crne, u zavisnosti od okolnosti i konteksta igre. Mislim da se tu trenutno nalazi i Srbija – trenutak u kome mora da donese odluke o sopstvenoj budućnosti. A političke tenzije koje postoje odgovaraju tom stanju: da li zaokrenuti udesno ili ulevo ili ići sredinom? A trenutno ništa od toga nije odlučeno, već će se odlučiti konačnim ishodom na kraju.
