It’s mine, all mine
Hand-reared, one of a kind
You show me yours and I’ll show you mine
But hurry ‘cos my sex is running out of time
(“Pulp”, My Sex)
Džarvis Koker poslednji je veliki dendi one imaginarne Engleske koja ispod svoje tmurne zakopčanosti drhti od dečačke požude, gajeći zverinjak u pantalonama. U redu, bilo ih je osim njega svakako u istoriji još. Dejvid Bouvi, recimo, glamurozni je suveren ove rajske oblasti predominantnog muškog života. Šta reći o Brajanu Feriju, koji i dan-danji isijava maskulinu prefinjenost romantične čežnje, ili o dođošu Niku Kejvu, što poput kakvog pankoidnog markiza spaja horor i besmrtni ljubavni susret u sveprožimajuću slast. Ali Džarvis Koker zna znanje. Dva tuceta godina nakon onog prethodnog, on hrabro izlazi na crtu celom svetu sa novim albumom svog benda “Pulp”, pod nazivom More. Šta ćete više, stvarno.
Grupa “Pulp” spada u starosedeoce onoga što će se mnogo kasnije britpopom nazvati… Začeti u Šefildu davno jednom 1978, Koker i prijatelji mukotrpno su gradili svoj put, da bi se sa albumom Different Class iz 1995. ustoličili kao “prokleto suštinski” bend epohe na vrhuncima žanra, nenadmašna kategorija za sebe. A čudak Džarvis Koker – nalik otkačenom univerzitetskom profesoru kojem se dešavaju nemoguće ljubavne situacije, nespretnom intelektualcu punom strasti ispod svoje neprilagođene i naoko smušene prirode, čija upadljivost doslovno vrišti na povetarcu žudnje za prisnošću, bilo kad i bilo gde – ostao je, od tih istorijskih dana devedesetih, magnetski privlačan za najširu publiku, između svih onih Galagera, Albarna i Andersona iz bendova velike britpop četvorke – “Oasis”, “Blur”, “Suede” i, naravno, “Pulp”.
Visok i štrkljast, uvek stavom i odelom efektan, elegantan i flagrantan, Džarvis Koker navikao nas je i navukao na sebe do te mere da pred novim ostvarenjem “Pulpa”, uz sva početna mrštenja i kenjkava osporavanja, do kraja ploče igramo po njegovom ritmu, sledeći mu glas, rime i, dabome, stas. Jeste patetično, jeste naizgled Bouvi iz druge ruke, jeste da se nije mnogo odmakao od svoje tinejdžerske fascinacije “Bitlsima”, čak mu jedna pesma (“Got to Have Love”) zvuči kao verzijina verzija “Santa Esmeralde” i njihove “Don’t Let Me Be Misunderstood” u disko-flamenko maniru, ali ko za to uopšte mari.
Jer Džarvis je naš idol iz sumornih jugoslovenskih devedesetih, kada je samo gledanje onog genijalnog spota za pesmu “Common People” moglo da vas začara i učini vaš potencijal “običnog” čoveka totalno superherojskim, a slušanje pesme “Disco 2000” da vas momentalno podigne na noge iz depre i munjevito, na visokim potpeticama i sa novom frizurom, uputi do nekog mesta za ples.
Introvertni štreber sa naočarama, u to vreme vodio je krstaške ratove zbog nedostižnih ljubavi u naše ime i postajao pobunjenik na barikadama ogorčene klasne borbe, ali jedino i isključivo iz razloga srca.
Pa, kako ga ne obožavati?
Love turns into background noise
Like this ringing in my ears
Like the buzzing of a fridge
You only notice when it disappears
(“Pulp”, “Background Noise”)
No, kada ludilo zauvek prođe i konačno zakoračite u eru “posle farmerki” iz istoimene priče Rejmonda Karvera, vi, ja, svi mi skupa i Džarvis Koker – onda tek, braćo i sestre, nastaju istinski lomovi u duši, prema kojima su naša mladalačka opiranja, nestrpljenja, nervoze, ushićenja i razočarenja najobičniji crtani film. Čisto glupiranje, takoreći. S tim što su Koker i “Pulp” svojevremeno od toga napravili vest dana. I svaka im na tome čast.
Ali danas, vidite, Džarvis Koker i ostatak “Pulpa”, prvi put nakon smrti svog dugogodišnjeg basiste Stiva Makija, smogli su snage da još jednom zapevaju pod svetlucavom kuglom u ličnoj diskoteci, koju Koker po sopstvenoj volji seli iz kuhinje u kosmos, na pokretne stepenice, parking ili šta već. Život se vrti oko supermarketa, međugradskog voza, usputnih susreta u razmrljanoj svakodnevici, gde se pogledi slučajno sretnu na tren i već ih sile kolotečine odvuku dalje svojom bezdušnom rutinom. Ali u trenucima samoće, čovekov već utrnuli ljubavni žar svejedno pruža ruke prema raznim tinama, sanjareći o nemogućim vezama koje se pretvaraju u stvarne, samo što to ono drugo uopšte ne zna. Ili, ipak zna… ko zna.
Očajnički bezizlaz i hladnokrvno mirenje sa sudbinom, krik za mogućom egzistencijom što je nekako uvek nadomak ostvarenja, ali od svega toga na kraju ne ispadne ništa, žal za mladost, malkice zlovoljan, ali ipak rešen da bude smeo, pa kako bude, i, konačno – kao i uvek sa Džarvisom – mnogo plemenitog smeha, šala na svoj račun i obožavanje žena, sa strahopoštovanjem i razuzdanom intimnošću u isti mah, kao Petrarka, kao Bukovski.
U Džarvisovim uzdrhtalim rimama, na albumu More, ljubavnici pronalaze tragove autentične topline u prozaičnim stvarima poput zujanja frižidera (“Background Noise”), sagorevaju svako u svojoj orbiti dok se u stvarnosti bave centralnim grejanjem (“Partial Eclipse”) ili na samom svršetku, u prelepoj “A Sunset” – sa porodicom Brajana Ina kao pratećim vokalima – izgovaraju duhovite lenonovske stihove o tome kako nesrećni ljudi troše više: So now I’m learning about money/ And I’m learning about law/ The first rule of economics:/ Unhappy people, they spend more.
Ali (hej) ploča More nikako nije sumorna i u njoj ćete i dalje uživati kao pravoverni “Pulp” fanatik, jer muzika je ovde gizdava, srcelomna i, kao veštom udicom, vuče vas sa sobom niz brodolome i euforiju, isto kao nekada pre. Samo trideset godina kasnije. Ali nimalo kasno da poruči: “Možeš ispuniti svoj život ljubavlju”. Upamtite to dobro.
