Studentska revolucija i stranačka opozicija

U Srbiji je u poslednjih trinaest godina uspostavljen politički sistem u kome je presudna volja jednog čoveka. Sprovodi je preko političke organizacije koja se infiltrirala u čitav državni sistem. Državne institucije koje bi trebalo da budu nezavisne, baš kao i poluge sile, su pod kontrolom vladajuće partije. Studenti u blokadi ne bore se za promenu vlasti, već za radikalnu promenu takvog političkog sistema. Zbog toga je, u odnosu na postojeće stanje, njihova pobuna zapravo nenasilna revolucija.

U kratkom roku studenti su pola Srbije digli na noge i drastično promenili atmosferu i odnos snaga u društvu. Njihov prvobitni, jednostavan zahtev da svi koji su skrivili smrtonosan pad nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu moraju pravno da odgovaraju, je bio zahtev za uspostavljanjem vladavine prava – revolucionaran, jer bi njegovo ispunjenje srušilo postojeći politički sistem.

Na onom polu društva gde se nalaze građani željni vladavine prava, koja bi po prirodi stvari razvlastila Aleksandra Vučića čija vlast počiva na bezakonju, oni su postali najjači politički faktor bez koga promene u ovom trenutku nisu moguće.

Studenstki pokret deluje izvan političkog sistema i mimo političke prakse i upravo je zbog toga deset meseci neuhvatljiv za autokratu koji iz nemoći sve više podiže letvicu represije. Studenti u blokadi imaju opipljive rezultate, pokazali su kako može da se vodi kampanja i da su u stanju da u kratkom roku mobilišu veome veliki broj ljudi.

Nema potrebe da nešto suštinski menjaju. Oni su spremni za vanredne parlamentarne izbore koje traže, kad god da budu raspisani. Privode kraju izbornu listu na kojoj će biti ljudi koje oni smatraju pogodnim da u njihovo ime izađu pred birače.

Razumljivo je da se klone opozicionih političkih organizacija, jer bi se njihova blizina negativno odrazila na rejting i verodostojnost studenske liste.

Odgovornost prema građanima

Za to su opozicione stranke same krive. Neshvatljivo je neodgovorno da tokom najdužeg i najšireg talasa društvene pobune u poslednjih četvrt veka, nisu u stanju da se ujedine, ili makar da se dogovore da isključe disonantne tonove koji dopiru do javnosti.

Za razliku od partija na vlasti, opozicione partije bi morale da pokažu, i dokažu, da pre svega deluju u intreresu građana, a ne u interesu sopstvenom ili svojih lidera. Dok same propovedaju „borbu dobra i zla“, dakle zalažu se za opstanak demokratije i pravne države, to što nisu u stanju da se u tom „odlučujućem“ okršaju ujedine čini ih neverodostojnim i zakucava na margine političkih zbivanja.

Šta može kada je – makar na kratko – ujedinjena, građanska opozicija je pokazala na vanrednim izborima 17. decembra 2023. godine: uprkos svim manipulacijama, prevarnim radnjama i uzurpaciji medija i državnih resursa koalicija Srbija protiv nasilja je osvojila 65 od 250 poslaničkih mandata u Skupštini Srbije, a u Beogradu SNS sa prilepcima nije uspeo da pobedi. Posle su opozicioni delotvornici sve zabrljali u autodestruktivnoj svađi o bojkotu ili izlasku na ponovljene beogradske izbore.

Uz studentsku listu i u vihoru društvene pobune koji je promenio odnos snaga, politički blok koji stoji nasuprot Vučićevoj mašineriji na sledićim izborima bi mogao da se nada pobedi ukoliko relevantan broj opozicionih političkih organizacija bude uspeo da se ujedini.

Manevarski prostor opozicionih partija

Studenti su opozicionim političkim organizacijama pokazali kako se radi posao: pešice su celu Srbiju prošli uzduž i popreko. Sve što su radili ličilo je na predizbornu kampanju, pre nego što je iko pominjao vanredne izbore.

Studentski pobunjenički poktret je izvan političkog sistema pripremio teren za promenu naopakog sistema. Opozicione partije sad imaju dve mogućnosti: ili da nastave da deluju unutar institucionalnih okvira, ili da poslanici i odbornici vrate svoje mandate, tako povećaju pritisak na vlast da raspiše izbore i potpuno se posvete vaninstitucionalnom otporu, kroz zborove građana, recimo.

Kako god, u slučaju da ostanu razjedinjene opozicione partije će oslabiti blok koji stremi promenama.

Opozicione političke partije su svakako neophodne za realizaciju političkih promena, bez njihovog učešća opasnost da Srbija sklizne u anarhiju je daleko veća.

Sa ulice u politički sistem

Kada – jednog dana – budu raspisani izbori i kada obelodane imena ljudi koji bi trebalo da predstavljaju građane koji za njih budu glasali, do sada amorfni studentski pokret obrešće se unutar političkog sistema – na domaćem terenu Aleksandra Vučića i njegovog tima. Koliko god predsednik Srbije do sada nije umeo da izađe na kraj sa Studentima u blokadi, toliko može da se nada da će u izbornom procesu unutar sistema koji je sam uspostavio moći da ih pobedi.

Vučić trinaest predugih godina s lakoćom izlazi na kraj sa srpskim opozicionim partijama, koje uvek nanovo na isti način pokušavaju da dođu do različitog rezultata. Iz toga može da se izvede samo jedan logičan zaključak: opozicione partije (osim što bi morale da se jasno i zvonko ujedine) trebalo bi svoje delovanje da prilagode revolucionarnom studentskom pokretu otpora, ma koliko nekima bilo teško da prihvate da slušaju „decu“, umesto da deca slušaju njih.

Sa druge strane, koliko god da opozicija bez studentskog pokreta ne bi mogla ništa značajnije da uradi, onog trenutka kada budu bili raspisani izbori studentima će biti potrebna bočna pomoć etabliranih opozicionih partija sa stranačkim odborima širom zemlje koje su naučile kako da prežive pod naprednjačkom paljbom.

Radikalne institucionalne promene teško da bi, u slučaju poraza paratija na vlasti, mogle da se sprovedu bez učešća opozicionih političkih organizacija.