Sva buduća tela

Činjenica da se za dve godine, otkada je objavljena, o pesničkoj knjizi Jelene Žugić Kome peva hiljadu mogućih tela, osim nadahnute, lepe impresije Zorice Kojić, nije pojavio ni jedan jedini književnokritički tekst, ne može se odrediti drugačije nego kao skandalozna. U ovom i ovakvom nazivanju stvari nema ni trunke pokušaja da se bude patetičan ili vickast; svaki čitalac ove, kao i prethodne, njene debitantske knjige Kako sam postala flamenko plesačica (PPM Enklava, 2021), lako će uočiti da sa ovom poezijom velika tema ženske ljubavne požude ulazi u srpsku kulturu sa zavodljivošću, sofisticiranošću i silinom kakve do sada nisu bile ni naslućene, a kamoli podrazumevane. Već na početku uvodne pesme u prvu knjigu “San o flamenko plesačici”, lirska junakinja kaže “(…) globus/ – majušan kao/ zrno kafe –/ koji puca/ pod mojom požudom (…)”, a potom isto to, samo još eksplicitnije u pesmi “Triptih o Lisabonu”: “(…) žena sam koja više/ ne može da čeka/ utopljena strastima/ i strahom od tridesete/ trideset je (…)”, i onda na kraju triptiha: “(…) dosadili su mi veliki brodovi/ koji se klate na velikoj reci/ i spavaju/ dosadio mi je taj/ večiti san o drugom kopnu// daj matadora/ ovde/ odmah/ sad/ neka mi stisne grudi/ i skrši saksije/ ole!” Pored ovakvih, otvorenih iskaza žudnje, u prvoj knjizi Jelene Žugić gotovo da nema pesme u kojoj obodom lirskih prizora ne promaknu poneki detalj, slika, situacija koji svojim svesnim ili podsvesnim asocijativnim tokovima dozivaju ljubavni čin. Staklo koje čeka da se slomi, (južno) voće koje samo što se nije raspuklo, šunke, mesec koji “liči na/ prejako zategnut krug/ kome treba divovska pukotina” – sve te slike s jedne strane oživljavaju, a sa druge estetizuju lirske scene koje oblikuju, ali jednako tako vraćaju čitaoca na osnovnu temu knjige: potragu za ljubavlju.

...

Ljubav, dakle, u poeziji Jelene Žugić nije i ne može biti samo duševna i duhovna avantura nego u istoj meri i telesna, i to je, a naročito kada je u pitanju žensko iskustvo, čini se, u našoj kulturi još uvek dubinski subverzivan pogled na život i ona linija koja razdvaja revolucionarnu umetnost od one konzervativne. Ukoliko se, naime, izuzmu neki klasični pisci, poput Bore Stankovića i Aleksandra Tišme, reč je o polju koje je ostalo slabo obrađeno u našoj književnosti (izuzeci u prozi, na primer, Arsić, Ćirić), a naročito u poeziji (primeri uspelih izuzetaka su J. Lengold: Vreteno i R. Lazić: Doroti Parker bluz). Ovde treba naglasiti, a to gore navedeni stihovi i pokazuju, žudnja kod Žugić nikada nije prikazana u pukim erotografskim opisima; svi iskazi i scene uvek su dati sa prisenkom ironije (“ole!”), ili kao deo doživljaja putovanja u nove gradove, ili ruku podruku sa dubljim egzistencijalnim strahovima (“od tridesete”).

U knjizi Kome peva hiljadu mogućih tela ova tema je uklopljena u širu potragu za mitskim mestom, rajskim prostorom. Ova potraga tematizovana je i u prvoj knjizi, s tom razlikom što sada umesto gradova celog sveta, svih meridijana, imamo traganje za jednim pravim mestom. Istovremeno, potraga podrazumeva i istraživanje muzike kao polja koje suštinski određuje doživljaj sveta lirske junakinje: “Ako ikad otvorim radnju,/ snimim disk,/ na ulaznim vratima, na omotu,/ pisaće/ ‘More je unutra.’(…)”

Hiljadu mogućih tela je konceptualnija u odnosu na prvu knjigu: pet lirskih proza, baš kao i ciklusi pesama koje one uokviruju, govore o (studentskom) boravku u neimenovanom stranom gradu (za koji se posredno može zaključiti da je Šefild), vremenu učenja i samospoznaje kroz otkrivanje poezije, muzike, drugog, ljubavi, sazrevanju kroz stvarne doživljaje, jednako kao i o kretanju prostorima sećanja, snova i maštarija. I ta hiljada mogućih tela istovrsna je kao i stotina žena, na koje lirska junakinja želi da miriše, u jednoj pesmi u prethodnoj knjizi: naši stvarni i naši mogući, željeni i izmaštani životi, oni koje smo voleli, za kojima smo žudeli, oni sa kojima smo bili, naše zemaljske i naše književne biografije, gradovi u kojima smo bili i oni u kojima smo bili čitajući knjige, ili muzikom i filmovima – svi ti doživljaji traže naša moguća tela da se u njih utisnu. O tim susretima, na javi, u snovima i u umetnosti govore pesme iz nove knjige Jelene Žugić, kao, uostalom, i pesme iz njene prve knjige, i u tom govoru nema baš ničeg lokalnog. Naprotiv, i to je jedno od obeležja Hiljadu mogućih tela – jedva da postoji ikakva naznaka odakle dolazi lirska junakinja, i po toj neukorenjenosti, nesmirivosti, potom po preovlađujućem osećanju žala za nečim minulim a neimenljivim, ali ne manje i po naslanjanju na iskustva pop kulture – ova knjiga bi mogla biti u dosluhu sa Zvezdom od prah–šećera Ane Seferović.

U odnosu na prvu knjigu, strasti su za nijansu pritajenije, uvijene u doživljaje muzike, opise prirode, čeprkanje po policama u prodavnici ploča, a lirska junakinja je zrelija i samosvesnija. Takođe, svet kao da je postao tajanstveniji, skriveniji, kao u pesmi “Tvoje telo proriče porodicu pred pučinom”: “(…) Tajna žene s krčagom/ u orijentalnim lavirintima/ staje na rub markice/ koju ćeš zalepiti na kost/ sipe ribe ptice,/ poljubiti,/ i poslati.” Istovremeno, ljubav postaje stvarnija, i bolnija: “(…) Kože transformisanih žena/ padaće kao sneg/ po tvom nameštaju,/ lepiće se za nebesa/ tvog nepca/ i njegove rešetke.// Ali neće postati more.// Sa tvog samo/ odškrinutog prozora/ u sumrak neće pasti/ sunce boje prave krvi” (pesma “More je kad skočiš kroz prozor”).

O času kada divlja sila prelazi u mirnu, samouverenu snagu, drskost u krhkost, kada se još uvek može sve, a već sutra tek ponešto, kada nas sa igrališta posmatraju buduće kćeri, o tom času govori ova knjiga. A već je prošao.