Istine o laži i laganju

U pravi čas, reklo bi se, izabrao je Branko Kukić, osnivač i urednik časopisa “Gradac”, temu za najnoviji broj.

...

Tema je “O laži”, a s obzirom da je laž u Srbiji deo vazduha koji dišemo, ne treba objašnjavati zašto je dobar trenutak da se baš sad o njoj priča. Elem, dvobroj 235/6 je zbirka tekstova o fenomenu laži i laganja, od Platona do Hito Štajerl, njih tridesetak, od kojih je većina prvi put prevedena. Tekstovi su u “Gradcu” objavljivani po hronologiji nastanka. Biramo ih nasumice.

Prepoznajemo se, sebe u svom vremenu, već u prvom tekstu, Platonovom Hipija Manji – to je rasprava između Sokrata i sofiste Hipija o određivanju prevare i laži. Platon kaže da su lašci “sposobni , i to na mnoge različite načine, varati ljude” i da su lukavi, i to ne zbog “ludosti i nerazboritosti” već “zbog umijeća i razboritosti”. Sokrat zaključuje “pametni su, izgleda”, a Hipija potvrđuje “tako mi Zeusa, prepametni”. Kad ga Sokrat pita da li oni znaju šta rade, Hipija kaže: “Dakako da znaju, zbog toga i čine zlo” i zaključuje da su “mudri u tome da varaju”.

Mark Tven je tekst O propadanju umetnosti laganja čitao pred članovima Kluba Istorijskog i antikvarskog društva iz Hartforda, prijavio ga je za nagradu od 30 dolara, ali napominje da nagradu nije dobio. Moguće zato što je u tom tekstu bio ironičan prema članovima Kluba koji su ga ocenjivali. Tven laž naziva vrlinom, utehom, rekreacijom i kaže da je večna. Zato na kraju predlaže “da je neophodno mudro ispitati kojim bi vrstama laži bilo najbolje i najkorisnije da se prepustimo, budući da svi moramo lagati i da svi lažemo, a koje vrste je možda najbolje izbegavati. I to je pitanje za koje osećam da ga mirna srca mogu prepustiti ovom iskusnom Klubu – tom zrelom telu, čije bi se članstvo u tom pogledu, bez nepotrebnog laskanja, moglo nazvati Starim majstorima”.

Rastko Petrović u tekstu Laž (kao duhovna tvorevina) smatra da “laž nije samo psihološki, moralni ili lični momenat, no je prvenstveno duhovna tvorevima i estetsko oslobođenje imaginacije, tako da podleže istim zakonima kojima i druga duhovna stvaranja”. Po njegovim rečima, “laž je samo u odnosu socijalnom, dok je u unutrašnjem životu njena životna vrednost između vrednosti čiste stvarnosti i vrednosti sna. Trebalo bi svakako obratiti više pažnje na lepotu unutrašnjeg njenog sklopa, kao i na estetiku njene kreativnosti. Umetnost joj duguje svakako mnogo, ceo unutrašnji život svakako bezmerno”.

Mario Vargas Ljosa priča o Fikciji: moć laži na primeru romana koji “u stvari lažu – nema im druge”, ali tako da kroz “laž izražavaju čudnu istinu”. Na jednom mestu poredi beletristiku sa novinarstvom i istorijskim knjigama, pa kaže da se “roman buni protiv života i prekoračuje ga, dok ovi drugi žanrovi ostaju njegovi večiti robovi”.

Makijaveli u tekstu Kako vladaoci treba da drže reč savetuje da se vladalac samo “trudi da pobeđuje i da drži vlast, sredstva kojima će se služiti uvek će se smatrati časnim i biće hvaljena”.

Džonatan Svift je pisao o Umetnosti političkog laganja. Poredeći političkog lažova sa ostalim kolegama, kaže da bi ovaj prvi “trebalo da ima samo kratko pamćenje, što je neophodno, s obzirom na različite prilike u kojima svaki čas mora da skače sebi u usta i zaklinje se u obe strane protivrečnosti, u zavisnosti od osoba s kojima mora da ima posla”.

Hana Arent, nemačka teoretičarka i filozof, u dva teksta analizira laganje u politici. Ona smatra da se “laž nije uvukla u politiku zbog neke nesrećne ljudske pogrešivosti” i da “nikada ne dolazi u sukob sa razumom, jer su stvari zaista mogle biti i onakve kao što lažov tvrdi da jesu; laži su često mnogo verodostojnije, privlačnije razumu od stvarnosti, budući da lažov ima veliku prednost da unapred zna šta publika želi ili očekuje da čuje”.

Lešek Kolakovski u tekstu O laži kao da govori o nama danas. Na primer: “Drugačije stoji stvar u totalitarnim zemljama, osobito u komunizmu na njegovom vrhuncu, odnosno u vreme staljinizma. Tamo se potpuno brisala razlika između onog što je istinito i onog što je politički ispravno, tako da su ljudi koji su iz straha ponavljali ‘politički ispravne reči’ donekle i sami verovali u njih, a vođe često i same bivale žrtve vlastitih laži. Cilj je bio da se ta razlika u glavama građana izgubi, tako da ljudi znaju šta valja govoriti kao politički ispravno, a zaboravljati na postojeću razliku, odnosno, da se može krivotvoriti istorijska istina i na taj način jednostavno ne lagati već uništavati sama ideja istine u normalnom smislu te reči.”

Dubravka Ugrešić u tekstu Kultura laži kaže da su se mali narodi Jugoslavije koji su laž odavno stvarali “suživjeli s njom i nadalje učvršćujući svoju kulturu laži. Laž je, kao i smrt, postala prirodnim stanjem, normom ponašanja, lažljivci su dobri građani. I ako za išta treba odati priznanje Dobrici Ćosiču, srpskom piscu i neuspješnom predsedniku lažne Jugoslavije, onda je to za autorsku repliku: ‘Laž je vid našeg patriotizma i potvrda naše urođene inteligencije’.”

I, šta reći?

Ovako na jednom mestu, sabrane između korica dvobroja časopisa “Gradac”, sve ove istine o laži pomažu. Terapijske su, kao neki suplemet za izoštravanje svesti, kao podsticaj za napredak ka čistom, neukaljanom društvu. Mogu da budu i edukativne, ali mala je verovatnoća da među čitaocima “Gradca” ima onih kojima je potrebna ovakva vrsta obuke.