Zašto mitropolit Justin nije mogao da ćuti?

Ko je mitropolit žički Justin?

Zvanična biografija postoji, naravno. Ali postoji i ono što se o njemu govori: nije gramziv niti pohlepan, godine episkopske službe nisu ga promenile i nije gladan moći – naprotiv. Voli da peca i pravi duboreze, ne traži javnu pažnju, niti sukobe. Ambicija ga ne goni.

Šta mu je to trebalo

Pa šta mu je onda trebalo da potpiše pismo, kao jedan od šestorice arhijereja Srpske pravoslavne crkve koji su  – kao svojevrsni odgovor na već čuveni tekst mitropolita kruševačkog Davida, u kojem se pominju srpske ustaše i Lubjanka – stali u odbranu studenata? Naime, mitropolit Justin je jedini od potpisnika čija se eparhija nalazi u Srbiji.

Šta mu je zatim trebalo da napiše  još jedno pismo – koje bi, po tonu i sadržaju, moglo da posluži kao primer javne komunikacije, autentične brige za ljude i zajednicu – u kojem poziva vlast da štiti narod, podsećajući je “da moć nije data radi nasilja, nego radi služenja, da zloupotreba sile ne može doneti mir – može samo produbiti rane i ostaviti ožiljak koji dugo ne zarasta”.

I da ne bude zabune i učitavanja, na kraju doda: “Podsećamo da su nedavna hapšenja i prebijanja rane o kojima govorimo. A svima onima koji nevini stradaju dajemo molitvenu podršku da opstanu i istraju na putu istine.”

Uzgred, upravo je ovim svojim obraćanjima mitropolit Justin pokazao da je i episkopska moć data radi služenja.

„Crkva nije samo građevina“

Konačno, šta mu je trebalo da – po svemu sudeći – da blagoslov svešteniku Miliću Dragoviću da govori na protestnom skupu u Užicu gde se  okupljenima obratio i sledećim rečima: „Za pravednu borbu potrebni su svi – svi koji pravedno misle i žele dobro ovom gradu i Srbiji. (…) Ja kao sveštenik verujem da bi Crkva trebalo da ima jasniji glas, ali želim da vas uverim, da budete sigurni da Crkva nije samo građevina, već i telo Hristovo. U Crkvi često govorimo da će pravda nebeska biti takva da će svako primiti po svojim delima. Bog nikada nije bio protiv zemaljske pravde – ako je neko kriv, treba da primi kaznu. Ne zato što ga ne volimo, već da bi se popravio i bio bolji.“

Dugo je, zahvaljujući tome što je režim Aleksandra Vučića otrovao javnu sferu, svako ko bi digao glas protiv nepravde ili se zalagao za promenu bio pomalo sumnjiv. Tražio se njegov lični interes, skrivena namera ili makar odgovor na ono poznato pitanje: čiji je, zašto baš sada, zašto baš to.

Postoji samo jedno objašnjenje zašto je čovek poput mitropolita Justina bio skoro pa prinuđen da reaguje. Jednostavno je – savest mu nalaže. Ili, ako bismo išli dalje, Bog u Kojeg veruju i vera koju živi.

Kako živeti sa sobom

Jer, možda je udobno biti na strani najmoćnijih, ali treba i sa sobom živeti.

Piše Hana Arent da svaki čovek u sebi vodi unutrašnji dijalog. Zamislite: kradete, varate, svojim odlukama ubijate nevine. To znači da je vaš sagovornik – ceo život – ubica i lopov. Zamislite još nešto: podržavate takve, bilo rečju, bilo ćutanjem. I sami postajete nasilnik. I dok vas ima, razgovarate sa nasilnikom.

Ko bi to još sebi poželeo?