Dragan Šolak je odavno bio prodao većinski udeo u Junajted grupi, ali je ostao da vodi kompaniju – prilično uspešno. To se vidi po tome što su samo na prodaji kablovskog operatera SBB-a i sportskih prava nedavno uzeli milijardu i po evra.
Tim masnim parama – koje najvećim delom idu većinskom vlasniku, belosvetskom investicionom fondu BC Partners – srpski režim je praktično kupio monopol na medije u Srbiji.
Ali, to nije bila Šolakova odluka. Taj biznismen, javnosti poznat tek kao Vučićevo strašilo za narod, imao je da odluku samo sprovede.
Vrlo je moguće da je tu puklo između njega i BC Partnersa. Netom je objavljena vest da Šolak odlazi iz rukovodstva, potom i apel novinara i urednika Junajted medije iz kojeg se čita da je Šolak – smenjen.
U tom saopštenju se Šolak predstavlja kao atipični biznismen. Zbilja, svako drugi bi odavno unovčio operacije u Srbiji i otišao da radi u nekoj zemlji gde neće biti žigosan kao izdajnik i organizator „obojene revolucije“.
Baš se tako poneo fond BC Partners. Oni znaju samo money language, a da li su na talonu naftna bušotina, klanice pilića ili slobodno novinarstvo u nekoj balkanskoj zemlji – to njih ne zanima.
Režim ili korporacija
U Srbiji kritička reč može da se čuje na dosta mesta – ima nezavisnih nedeljnih magazina, istraživačkih novinara, lokalnih medija, podkasta, ima Jutjub emisija. Ima i Tvitera.
Ali, nijedno od tih mesta nije ni izbliza moćan megafon poput N1 i Nove S, dve televizije Junajted grupe.
Načelno, nevolja je (i ne samo u Srbiji) što su mediji ili pod uticajem režima, ili su čip za money game korporacija, ili su na prosjačkom štapu.
Konkretnije, pitanje je šta odlazak Šolaka znači za medijsku scenu i informisanje građana u jednom društvu koje je već sedam meseci u pobuni, a od režimskih medija i RTS-a ne može da očekuje istinu?
Isprva, možda se zbilja ne promeni ništa, kako tvrde u BC Partners. U tom čitanju je smena Šolaka samo logičan nastavak bega iz Srbije ka tržištima EU. Jer, Junajted grupa operiše od Slovenije do Grčke i nigde nije imala političke probleme kao u Srbiji.
Uostalom, najveći korak je već učinjen kada je prodat SBB i kada su ugašeni sportski kanali, a to su bile dve zlatne koke kompanije. Od tada urednik Aleksandar Vučić ima skoro pa monopol, a njegove su (formalno Telekomove) televizije prodrle u svaki dom.
Kako su nam tada pričali izvori, N1 i Nova S ostali su da se drže na tankom koncu ugovora prema kojem SBB još neko vreme (pominjalo se pet godina) mora da im plaća određenu sumu po svakom priključku. Sumu dovoljnu da se radi imuno na političke pritiske.
Taj se ugovor, kao i svaki drugi, može raskinuti, ali to nosi finansijske penale. I pitanje je da li takva drama treba Vučiću.
Kakvi nas mediji čekaju?
Verovatnije je da će dve velike kablovske televizije raditi kao i do sada, dok ugovor ne istekne. Onda bi mogla da ih čeka nepristojna ponuda – da se lepo primire, kritiku svedu na razumnu meru, pa da nekako prežive. Ili da se ugase.
Izvesno je da mnogi vrsni novinari i urednici iz te dve kuće na takvu ponudu neće pristati.
Ali, kakva će uopšte biti tada televizijska scena, ukoliko ova vlast opstane? Biće sva režimska. Neće imate gde da se pošteno radi. U situaciji ugušenog tržišta – gde i većina oglašivača osluškuje politički vetar – nemoguće je nezavisno finansirati skupu igračku televiziju.
Ako tako bude, javnost će morati da se snađe u raljama interneta i ono malo malih i borbenih nezavisnih medija što ostane. Bez fregata poput N1 i Nove S, koje su kadre za program 24/7, to će biti mnogo teže.
Ako ima pouke za publiku, to je da konačno mora da nauči da plati za medije koji je pošteno informišu. Da ide na kiosk, da se pretplati na novine, donira redakcijama, podrži novinarstvo.
Bez toga, sve će rešavati režim i korporacije.
