Svi za jednog, jedan za sve

Liderstvo je jedan od svepristupnih fenomena ljudskog kolektivnog života. Svaka mala ili velika, formalna ili neformalna grupa ima osobu koja predstavlja njenog vođu. Istorija ljudske civilizacije dobrim delom je popis (ne)uspešnih vođa i njihovih (ne)dela. Budući da često kroje sudbinu miliona, pitanje šta čini uspešnog lidera izaziva kontinuirani interes naučnika, političara, javnosti. Kako “objasniti” jednog Abrahama Linkolna, Napoleona, Nelsona Mandelu, ali i Adolfa Hitlera ili Donalda Trampa? Tradicionalne teorije osciliraju između ideje da se lideri rađaju ili da ih rađaju povoljne i specifične okolnosti.

...

Knjiga Nova psihologija liderstva: identitet, uticaj i moć u izdanju izdavačke kuće Clio, koju su pisala trojica istaknutih psihologa – Aleksandar Haslam, Stiven Rajher i Mihael Platov – nudi drugačiji pogled na stari problem: uspešno liderstvo nije individualna veština ili odnos liderā i sledbenikā, već društveni proces zasnovan na deljenom identitetu između liderā i sledbenikā. Ono od čega “stara” (ideja o harizmatičnom lideru i rođenom vođi) ili “aktuelna” psihologija liderstva (odnosi razmene između lidera i sledbenika; podsticaj lične i kolektivne transformacije) “pate” jeste individualistička (naglasak na lideru) i dekontektsualizovana perspektiva (naglasak na stabilnosti karakteristika i odnosa) koje nisu dovoljne za objašnjenje jednog (i tu započinje “nova” psihologija) grupnog fenomena.

Liderstvo ne čine samo lider ili samo lideri i sledbenici, već lideri i sledbenici u društvenoj grupi. Lider nije nikada samo lider (čitaj: u socijalnom vakuumu), već lider konkretne organizacije, nacije, religije itd. Iza ovih naizgled terminoloških sitničarenja krije se zapravo fundamentalni iskorak u poimanju liderstva koje nije prepoznavanje onog nečeg posebnog što izdvaja izuzetnog pojedinca ili specifičnosti odnosa liderā i sledbenikā, već proces putem kojeg lideri i sledbenici počinju da jedni druge gledaju kao deo zajedničkog tima ili grupe. Ukratko, ključ liderstva je u tome da ga razumemo kao nešto što podrazumeva “mi”, a njegova učinkovitost zavisna je od zadovoljavanja četiri principa delovanja izvedenih iz postavki teorija socijalnog identiteta i socijalne kategorizacije.

Prvi od njih glasi da lider mora biti prototip grupe, mora biti opažen kao njen tipičan član, oličenje onoga što grupu čini posebnom. “Znam kako narod živi jer sam i sâm iz naroda!”, uzvikuje naš hipotetički lider iz naroda koji nije, pritom, bez dana radnog staža van politike, ne nosi patike i sako koji uvredljivo mnogo koštaju i ne jede za večeru neka egzotična morska stvorenja. Ono prototipsko nije skup fiksnih karakteristika “nas”, već relativno u odnosu na to ko su “oni” i po kom kriterijumu se od “nas” razlikuju (npr. etničkom ili ideološkom), baš u skladu sa onom anegdotskom da je Čerčil dobijao u ratu (kada se na mestu lidera želi borac), a gubio u miru (kada se na mestu lidera želi, recimo, obrazovani reformator).

Drugi, samorazumljivi, princip uspešnog liderstva glasi da lider mora delovati u interesu grupe, a ne radi ličnog bogaćenja ili interesa spoljnih grupa. “Borim se za Srbiju, ne za sebe!” uzvikuje ovaj naš lider, a da, pritom, kada kaže “Srbija”, ne misli “moja familija”, “moja partija” ili nešto treće “moje”, već, u granicama svojih nadležnosti, insistira na javnom i opštem interesu.

Treći princip glasi da lider mora graditi osećaj zajedništva, aktivno oblikujući kolektivno razumevanje “ko smo mi”, koristeći narative i vrednosti koji učvršćuju grupnu koheziju. “Srbija je jaka kad je jedinstvena!” uzvikuje lider i pritom dodaje da “nijedan građanin ili građanka Srbije nije ‘ološ sa dna kace’, terorista, izdajnik…”.

Naposletku, lider mora pokazati da “mi vredimo”, uspešno sprovesti grupne vrednosti u stvarnost, realizovati zajedničke ciljeve i ideale. “Gradimo budućnost za našu decu!”, čujemo naposletku od lidera koji misli za svu decu, a ne doslovce za svoju i decu svojih.

Liderstvo je, dakle, proces upravljanja društvenim identitetom, učinkovit u meri u kojoj ispunjava četiri opisana principa. Ali, često previđana, postoji ključna razlika između učinkovitog i etičkog liderstva ilustrovana, u ekstremnom slučaju, tzv. “problemom Hitlera”, veštog lidera (?) koji je podstaknutu mobilizaciju koristio za ugnjetavanje i tiraniju najgore vrste (tj. nije bio etičan). Drugim rečima, učinkovit lider nije isto što i dobar lider. U zavisnosti od toga kako se veštine identitetskog liderstva koriste, autori prave razliku između benignog i toksičnog liderstva. Benigno liderstvo promoviše saradnju i dobrobit svih, dok toksično koristi identitet grupe za izazivanje sukoba i štetu drugima. Razlika između ova dva je razlika u tome ko definiše ko smo “mi” i u čemu se ogleda sadržaj identitetâ koji su u igri.

Oba oblika liderstva su naša svakodnevica koju nam ova knjiga pomaže da razumemo. S jedne strane imamo aktuelni režim, oličen u visokoj koncentraciji moći i populističkim narativima koji demonstrira paklenu “trojku” toksičnosti. Tu je, najpre, monopolizovano i privilegovano “mi” koje znači “oni koji su sa mnom” i svako ko se ne slaže sa spin diktatorskim vođom, uvek zaslužnim (za uspehe), a nikada odgovornim (za poraze), neprijatelj je naroda. Tu je, potom, manipulacija identiteta kroz “uvrnutu žalopojku” – retorički mehanizam kojim se narod uverava da je stalna žrtva spoljnog ili unutrašnjeg neprijatelja koji se, namesto sopstvenih nedostataka, okrivljuje za nedaće; mašinerija isključivanja, podrugovljavanja i političkog “sektaštva” koja radi punom parom. Naposletku, budući da je “naša” grupa jedina “ispravna” i moralna, uništavanje njenih neprijatelja mu dođe kao plemenit poduhvat i svakodnevna obaveza. Ova vrsta liderstva gradi moć “nad” drugima – kroz kontrolu resursa, medija i straha – ali time iscrpljuje kolektiv i razara društvenu koheziju. Da se pozovemo na B. Brehta: “Mladi Aleksandar je osvojio Indiju? Zar on sâm?”. Nikako, ma šta nam priča(li)…

Dobro liderstvo je timski rad. Studentski pokret koji je u poslednje vreme izrastao u simbol otpora i nade pokazuje potencijal za drugačiji, benigni tip liderstva – liderstvo “uz pomoć”, iznutra, koje se gradi na zajedničkom identitetu, saradnji i solidarnosti. To je liderstvo koje ne funkcioniše kroz prisilu, već kroz artikulaciju vrednosti koje povezuju – pravde, slobode, odgovornosti. U tom kontekstu, “mi” nije ekskluzivno, već uključuje sve koji dele te vrednosti bez obzira na političke, etničke ili bilo kakve druge pripadnosti i nudi viziju društva zasnovanog na pravnoj državi i jednakim šansama. Upravo ta razlika između “moći nad” i “moći uz pomoć”, u teoriji identitetskog liderstva, određuje razliku između dominacije i osnaživanja, između lidera koji traži podanike i porobljava i lidera koji stvara građane i oslobađa. Liderstvo, dakle, nije samo veština mobilizacije, već i moralni čin oblikovanja zajednice. A budućnost društva zavisi od toga kakvo “mi” budemo izabrali da budemo, poslušno ili pobunjeno.

Implikacija teza iznetih u knjizi je da će zajedno delovati oni koji se identifikuju kao članovi zajedničke društvene kategorije; granice tih kategorija definišu veličinu i potencijal mobilizacije. Lojalnih vođi je uvek neminovno i neuporedivo manje od onih lojalnih pravu i pravdi. Pravo pitanje koje ova knjiga stoga nameće nije ono uobičajeno koga, nego šta mi više čekamo?

Autor je redovni profesor Filozofskog fakulteta UB