Tamara i dalje jako dobro patmi poslednjih neliko minuta rođenja svog sina.
Doktor joj je „legao“ laktom na stomak da pogura bebu, babica joj je rekla da će je upravo iseći. Trenutak kasnije, pokazali su joj sina, a neko ju je u pozadini od osoblja posavetovao da ga „stavi odmah na grudi da joj krene mleko što pre“.
Kada su je posle porođaja, govori ona za „Vreme“, pitali kako je sve prošlo, odgovorila je da je bilo dosta bolno i neprijatno, ali da je prošlo dobro u odnosu na to „kako je moglo da bude“. Jer se setila brojnih slučajeva u Srbiji, kada su zbog nemara ginekologa i akušerskog nasilja, bebe preminule, a majke ostale sa posledicama.
Da je iste ove poteze medicinsko osoblje odradilo u Portugalu, od skoro bi Tamara mogla – da ih tuži za akušersko nasilje. Glavni povod za to bile su upravo nepotrebne medicinske intervencije, nehumani tretman i nedostatak informisanog pristanka – poput rutinskog sečenja međice, intimnog brijanja, prisilnog dojenja i Kristelerovog zahvata (kada doktor legne na stomak).
„Nisam bila ni svesna da je nametanje dojenja akušersko nasilje, a preživela sam postporođajnu depresiju, delom i jer nisam mogla da dojim. Tek sam naknadno shvatila i da mi je lekar gurao stomak, iako nisam imala probleme da sama guram, a posle su mi od toga ostale modrice i podlivi nedeljama“, dodaje Tamara.
U bolnicu kao u rat
Ginekološkinje-akušerke, koje su govorile za „Vreme“, smatraju da su ovi postupci u porođajnoj sali stvar lekarske procene, a ne želje pacijentkinje i portugalski zakon nazivaju „glupošću“.
Iva Parađanin, kreatorka podkasta „Tampon zona“ kaže da već nekoliko godina svedočimo lavini iskustava i svedočenjima žena o različitim oblicima nasilja koje su doživele tokom porođaja.
„U ovakvoj atmosferi, stvara se klima gde uspešnim porođajem smatramo ako smo preživele, pa tako često od žena čujemo ‘ma važno da smo beba i ja dobro’, iako akušersko nasilje i te kako ostavlja posledice“ , objašnjava Parađanin za „Vreme“. „Umesto nečeg lepog za sećanje, vrlo često jedan ovakav važan i ranjiv događaj ženama u Srbiji ostane trauma. Normalan porođaj postao je neka vrsta luksuza i pojedinačnog slučaja što je zaista strašno. Trudnice se za bolnicu pripremaju kao za rat.“
Ginekološkinje: „To nije lepo ponašanje, mešate nam se u znanje“
Kada je Tamara pitala doktora zašto joj toliko pritiska stomak, on je odgovorio da „tako mora i samo nek ona gura svoje, a on će svoje“.
Vesna Stojanovic, bivša načelnica bolnice za ginekologiju i akušerstvo u bolnici Zvezdara, na pitanje o tome šta misli o novoj zakonskoj regulativi u Portugalu, kaže za „Vreme“ da je 40 godina radila u bolnici i da takvi zahtevi pacijentkinja „prevazilaze lepo ponašanje i da im se mešaju u znanje“.
„Mislim da su to gluposti. Babica sve učini da do sečenja ne dođe, ali epiziotomija pomaže i nama i ženama, jer kada se ne čuva međica kako treba, može da dođe do povrede debelog creva“, dodaje Stojanović i kaže da je bila šokirana kada im je u porodilište došla žena koja je napisala šta sve ne želi na porođaju, poput epiziotomije i guranja stomaka.
Na podatak da u Srbiji jedna od 10 žena ne želi da ima drugo dete zbog iskustva na porođaju, bivša načelnica Zvezdare kaže da među njenim kolegama ipak „ima i onih koji nisu za ovaj posao, koji jednostavno ne zaslužuju da rade ovo što rade, pogotovo u malim sredinama“.
„Ali, mislim da je zamena teza da se predstavljaju samo slučajevi sa lošim ishodom kao akušersko nasilje, a da onda porodilje traže sve i svašta. U našem zakonu ne postoji carski rez na zahtev, na primer, i to treba da se poštuje“, dodaje Stojanović.
Koja to majka ne želi da doji?
Slično misli i Tatjana Vesović, načelnica ginekologije u Vršcu, koja kaže da je epiziotomija akušerska intervencija i da nikada nije tražila dozvolu od pacijentinje da je uradi.
„Prilikom rađanja bebe, samo akušer lekar procenjuje da li treba ili ne da se uradi ta intervencija, a mi time čuvamo žene“, kaže Vesović za „Vreme“. „A za dojenje – pa to je jedan prirodan proces, čije benefite o vrlo dobro znamo i za ženu, a da ne pričamo o detetu. Iako mislim da žene ne treba prisiljavati da doje, ne mogu da shvatim da majka može da kaže da ne želi da doji svoje dete.“
Ipak, Tamara je završila na antidepresivima usled postporođajne depresije, a govori da joj je jedan od najtežih stvari tokom odgajanja bebe upravo bilo to što su je svi pitali – zašto ne doji.
„Mnogi su želeli da znaju da li baš ne želim da dojim ili ne mogu. Govorili su – ako ne smeš, onda je to okej. Kao da mi treba njihova dozvola. Među njima su bili i lekari“, dodaje.
Nemojmo se praviti ludi
Iva Parađanin, koja je na svojoj platformi i tokom ranijeg rada, razgovarala sa brojnim ženama koje su preživele akušersko nasilje u Srbiji, kaže da je važno objasniti da postoje slučajevi kada su epiziotomije neminovne. Zato je i portugalski zakon naglasio da se radi o „rutinskim epiziotomijama“, odnosno slučajevima kada ove procedure ne moraju da se primene, ali se zbog manjka vremena i kapaciteta primenjuju.
„Što se samog brijanja tiče, nemam medicinsku ekspertizu da tvrdim da li je ono potrebno ili ne, ono što mogu da tvrdim iz svedočenja devojaka koje su se javljale Tampon zoni nakon našeg serijala, je da je više problem u tome na koji način se ono sprovodi“, objašnjava.
To su, dodaje, često nehigijenski uslovi, stari brijači, ali je najveći problem u neosetljivosti pri samom izvođenju. Ono se izvodi pred sam porođaj i u tako ranjivom trenutku predstavlja možda prvu stanicu gde se žena suoči sa gubljenjem autonomije nad svojim telom i činjenicom da nad njim nema kontrolu.
Bahatost ili neznanje
Iako misle da ne treba ostaviti pacijentkinjama da one biraju šta žele, a šta ne tokom porođaja, Tatjana Vesović iz Vršca, kaže da Kristelerov zahvat kao postupak može da se tumači na različite načine, i pozitivno i negativno. Ipak, dodaje da nigde ne piše da je zabranjen i da su ga oni učili u knjigama, pa ga zato ne smatra nasiljem.
„Treba da nam se jasno kaže šta smemo, a šta ne. Naš zdravstveni sistem mora da definiše sve, da bismo zaštitili i lekare, ali i pacijente. Jer se mi često raspravljamo da li sam ja primenila silu ili sam ženi pomogla u porođaju“, dodaje i kaže da se često dešava da mlađe kolege ne znaju u tim situacijama šta da urade pa je zovu da ona završi porođaj.
Brojne procedure, koje je upravo Portugal adresirao, u Srbiji ostanu nezabeležene. Zato Parađanin misli da bi „jedno popisvanje broja carskih rezova, indukcija, vakuuma i epiziotomija dalo sliku gde smo i šta smo i ona ne bi bila pozitivna“.
„Sve ovo znatno bi se umanjilo deljenjem informacija sa pacijentkinjom i predstavljanja procedure na neki humani način. Empatija je nešto što možda ne može zakonski da se uradi, a često izostaje i nekad može predstavljati prekretnicu u nečijem iskustvu“, kaže Parađanin.
