Pobuna u Srbiji: Sleganje tla ili zatišje pred buru?

Hapšenja, medijska hajka, pritisak na policiju i tužioce, misteriozno oružje navodno upotrebljeno na protestu 15. marta, udar na egzistenciju prosvetnih radnika – kako vreme odmiče, državna represija na pobunjene građane se pojačava.

Dvanaest dana je prošlo od najvećeg protesta u istoriji Srbije, kada je deo građana kućama otišao razočaran, splasnulih nada da će tog dana možda prisustvovati novom 5. oktobru. Iako su studenti od početka govorili kako taj protest nije kraj, već početak borbe, možda početak kraja ovog sistema na čelu sa Aleksandrom Vučićem. Jedino je vlast govorila o 15. martu kao „danu D“.

Od tada, Srbija kao da lebdi u međuprostoru. Studenti su nastavili sa protestnim akcijama, a vlast sa svakodnevnim pokušajima osporavanja narodnog bunta. U narod se uvukao nemirni osećaj iščekivanja. Svakog dana se ponegde održi neki građanski zbor, neki partijski fukcioner ili bivši stanovnik Ćacilenda – isuviše često su ta dva jedno te isto – biva obasut jajima. Slično prolaze i aktivisti SNS-a, koji više ne mogu da postave štand ni na ćošku u kraju, a da ih ne opkole besne komšije.

Foto: Privatna arhiva

Osim problema na lokalu, vlast je u nebranom grožđu i zbog mogućeg korišćenja zvučnog topa ili nekog drugog oružja protiv mirnih građana 15. marta, zbog čega sada mora da polaže račune Evropi i svetu.

Usred svega toga, vlada Miloša Vučevića je 19. marta i zvanično pala, pa Vučiću otkucava sat da do 18. aprila odabere novog mandatara. Ako se to ne desi, ići će se na nove izbore.

To znači da vlast bira između dva zla. Pitanje je ko bi pristao da kao premijer u ovakvoj situaciji vadi kestenje iz vatre. Sa druge strane, raspisivanje novih izbora samo bi dolilo ulje na vatru, opozicija prilično ubedljivo jednoglasno kaže da će izbore bojkotovati sve dok se raspisuju pod dosadašnjim uslovima, a upitno je i koliko Vučić ima poverenja u Srpsku naprednu stranku da još jednom „oduva“ konkurenciju – on je već uveliko počeo sa realizacijom dugo najavljivanog Pokreta za narod i državu.

Istraživanje Nove srpske političke misli objavljeno u prošlom broju „Vremena“ pokazalo je upravo ono čega se Vučić plaši – naprednjaci su u padu, a opozicija se, prvi put posle mnogo godina, kotira bolje od vlasti kod građana.

Šta će dalje opozicija?

U ovakvim okolnostima, opozicija ima mnogo materijala i prilika da iz defanzive konačno pređe u ofanzivu i zada konačni udarac naprednjačkom režimu. Za sada, deo parlamentarne opozicije predstavio je koncept vlade narodnog poverenja, kao predlog prelazne vlade.

Kopredsednik Zeleno-levog fonta Radomir Lazović kaže za „Vreme“ da predlog dela opozicije za razrešenje krize polazi od toga da je za bilo kakav napredak neophodno smeniti vlast koja je korumpirana i koja je svojim postupcima dovela do trenutnog stanja društva.

„Mi vidimo da je volja građana da se vlast smeni. Jedan od uslova da predlog opozicije uspe jeste da dobije njihovu podršku. Naš predlog je istovremeno i poziv na podršku i na to da se, ako neko smatra da postoji bolja ideja, sa njome izađe i da zajedno pronađemo način da se rešimo jedne diktatorske vlasti. Prelazna vlada nije nikakav cilj – ona je sredstvo da se dođe do slobodnih izbora, kako bi se formirala prava vlada“, kaže Lazović.

Međutim, dosadašnje izjave vlasti ukazuju na to da ona na ovakav predlog neće pristati. Šta onda?

„Jajima protiv jajara“

Da je građanima neki vid usmerenja i plana zaista potreban, pokazuje i gađanje funkcionera i naprednjačkih aktivista jajima, koje se svakodnevno odvija u gradovima širom Srbije, a od skoro i u Beogradu. Sve to preti da preraste u anarhiju.

U svemu tome, opozicija, umesto da pokuša da mobiliše nezadovoljstvo građana, za sada ostaje na deklarativnim predlozima. Izuzetak su grupe građana na lokalu i pojedini lokalni odbornici, koji su svakodnevno na ulici sa sugrađanima. Tako meštani praktično ostaju prepušteni sami sebi, bez ikakve zaštite od hapšenja i represije koja će se samo pojačavati kako strah od gubitka vlasti bude rastao. Tako su u Nišu nedavno privedena dva mladića, od 16 i 19 godina, jer su gađali gradonačenika jajima.

Začarani krug se tako nastavlja. Građani nemaju dovoljno poverenja u opoziciju, pa uglavnom akcije na ulici planiraju sami. Pošto smatraju da su sami sebi dovoljni, dodatno se produbljuje nepoverenje u političke predstavnike, a jača privrženost studentima i ideji da bi studenti trebalo da politički predvode narod – iako su oni mnogo puta rekli da takvih ambicija nemaju.

Svakako da su akcije opozicije u institucijama pozitivne, ali da li su one dovoljne? Sociolog Jovo Bakić rekao je za televiziju „Nova“ da je koncept vlade narodnog poverenja „autoironija“, jer ljudi ne veruju ni opoziciji, a ni vlasti.

Bakić sugeriše da bi trebalo pojačati pritisak na režim.

„Prvo mora sve da se omasovi, nas je dovoljno, ali bi dobro bilo da nas bude još više. Što nas je više, to će kraće ceo proces dinstanja trajati. Ako malo pojačate temperaturu, ako neke začine stavite, onda će to ispasti vrlo ukusno, a desiće se brže nego što ovaj režim ili govedina očekuje“, rekao je Bakić.

foto: tamara radovanović / južne vesti

Najveći skup u istoriji – na čekanju

Istovremeno, dok se čekaju naredni potezi opozicije, deluje da je i vlast zauzela niski start. Vučić je pompezno danima najavljivao „najveći skup u istoriji“, za koji je prvo govorio da će biti održan 28. marta, a zatim naglo utihnuo. Sve to dodatno sluti na nevolje u vladajućoj partiji, koja je ranije, na ovaj ili onaj način, barem uspevala da napuni gradske trgove manjih mesta u Srbiji, poput Jagodine i Sremske Mitrovice.

Zatim se prešlo na domove kulture, sportske sale i druga zatvorena mesta, gde se uz jako obezbeđenje na jedvite jade skupi nekoliko stotina ljudi. U poslednje vreme, ni to nije moguće bez kompletnog ograđivanja dela grada gde će se sastati naprednjaci. A čak i tada, jaja besnih građana, kroz kordone policije, pronalaze željenu metu.

Ipak, jedno je ograditi centar Leskovca, a drugo centar Beograda, grada koji broji gotovo dva miliona ljudi, a gde je popularnost Srpske napredne stranke u slobodnom padu. Vučić je sam sebi uskočio u stomak najavljujući najveći skup u istoriji usred Beograda, gde je samo dve nedelje ranije više stotina hiljada ljudi pokazalo da je ponašanjem predsednika Srbije i više nego nezadovoljno. Šuškalo se u nekom trenutku da će skup nad skupovima biti održan u Sava centru, ali deluje da ni od toga nema ništa.

Možda bi Vučić mogao da napravi Ćacilend 2.0, pa ogradi širi centar Beograda, doveze nove traktore, batinaše i privatno obezbeđenje u nastojanju da privatizuje čitav prostor oko Narodne skupštine i tako izvede najveću predstavu u istoriji Srbije. Takav scenario je i dalje moguć, jer je „Informer“ ekskluzivno objavio da će „Svenarodni sabor“ biti održan od 11. do 13. aprila na platou ispred Skupštine Srbije. Doduše, ovog puta bez kvalifikacije da se radi o „najvećem skupu u istoriji Srbije“.

Foto: Tanjug/Vladimir Šporčić

Kako stoje studenti

Dolazimo, naposletku, i do studenata, kao najnovijeg političkog aktera, koji među građanima uživa veće poverenje i od vlasti, ali i od opozicije. Četiri meseca od početka borbe, studenti i dalje insistiraju na svoja izvorna četiri zahteva. Međutim, to je mač sa dve oštrice. Sa jedne strane, to što studenti ostaju pri svojim zahtevima pokazuje doslednost, nepokolebljivost i autentičnost, sve ono što vlast od početka – neuspešno – pokušava da im ospori.

Sa druge strane, nakon istorijskog skupa 15. marta, protestima je potrebna nova energija. Vlast više ne može da sakrije da postoji ogromno nezadovoljstvo u narodu, jer nekoliko stotina hiljada ljudi na ulici, čak ni za propagandne prvake, poput „Informera“ i „Pinka“, nikako ne može biti „šaka jada“. Međutim, u borbi protiv režima koji sve više srlja ka otvorenpoj diktaturi, nije dovoljna samo brojnost.

To nikako ne podrazumeva nasilje, koje studenti ne smatraju dobrim načinom borbe. Oni se već četiri meseca, protiv nasilnog režima koji je protiv njih spreman da upotrebi i falange i paravojne formacije, bore nenasiljem, taktikom, strpljenjem i pameću.

Ili, kako ovih dana na svojim društvenim mrežama pišu studenti Fakulteta organizacionih nauka u blokadi: „Pametniji ne popušta, pametniji se organizuje“.

Radikalizacija protesta?

Kako „Vreme“ nezvanično saznaje, i studenti su svesni da je nova energija neophodna i da ne sme biti opuštanja u borbi protiv protivnika koji je spreman na sve. Zbog toga se na nekim fakultetima već neko vreme šuška o radikalizaciji protesta. Da li bi ta radikalizacija podrazumevala dodavanje novih zahteva ili verovatnije, širenje studentskih blokada na neke druge institucije, i dalje nije poznato.

Moguće je da će se nova borba odvijati na nivou pojedinačnih fakulteta. Na primer, zbog nesavesnog puštanja predsednika Srbije i svite snimatelja na odeljenje intenzivne nege, gde su dovezeni teško povređeni ljudi iz Severne Makedonije, studenti Medicinskog fakulteta zatražili su 26. marta utvrđivanje odgovornosti i razrešenje direktorke Univerzitetskog kliničkog centra Srbije (UKCS) Jelene Drulović, direktora Urgentnog centra UKCS-a Marka Ercegovca i načelnika odeljenja intenzivne nege Urgentnog centra UKCS-a Dušana Micića.

Istovremeno, studenti Fakulteta dramskih umetnosti objavili su medijski rat Radio-televiziji Srbije, koju su nedavno i blokirali na 22 sata, a studenti Fakulteta političkih nauka najavili su protest ispred televizije „Informer“ u subotu, 29. marta.

Po svemu sudeći, to neće biti kraj ovakvih akcija. Dvanaest dana nakon najvećeg protesta u istoriji Srbije, sve sluti na to da je ovo samo zatišje pred buru.