Muke NBA lige: Trojka je pobedila, ali ko će pobediti trojku?

Postoji izreka u sportu da je titulu lakše osvojiti, nego odbraniti, jer šampiona svako hoće da pobedi, svako želi da bude bolji od najboljeg. Razmislite o ovoj teoriji, i pokušajte da logiku primenite na vaše lično iskustvo, poslovno ili privatno.

Oreol najboljeg se ne stiče lako, ali može lako da se izgubi. Sa sličnim problemom se susreću i ljudi u poslovnom svetu, pa i čitave korporacije. Danas ni najveći uspeh ne garantuje zaštitu od budućih neprilika, već je samo upozorenje za opasnosti i konkurente koji prete.

U sličnoj situaciji se našla i NBA liga. Samo par meseci nakon što je potpisan najveći TV ugovor u istoriji sporta, koji će ligi i vlasnicima klubova doneti zbirno 76 milijardi dolara za prava prenosa narednih 11 sezona, povele su se ozbiljne debate o tome koliko je produkt na košarkaškom terenu kvalitetan, kompetetivan i zanimljiv.

Problemi u raju

Zamerke na današnju NBA ligu su argumentovane i brojne, a teško je pronaći tačne uzroke problema. Jedni pominju nedostatak domaćih, američkih superstarova kakvi su bili Medžik, Bird, Džordan ili Lebron na vrhuncu.

Njihove pozicije su zamenili pretežno Evropljani, poput Jokića, Janisa ili Dončića, a videlo se i na minulim OI da je razlika između Amerike i ostatka košarkaškog sveta sve manja, ako uopšte i postoji.

O ovoj temi, kao i o razlikama u radu sa mlađim kategorijama u SAD i u Evropi, već smo pisali u jednom od tekstova.

Druga krupna zamerka je u vezi sa brojem utakmica u NBA ligi. Timovi igraju po 82 utakmice u regularnoj sezoni, što mnogi smatraju prevelikim brojem. U poslednjih desetak godina je sve učestalija pojava tzv. load managementa, odnosno odmaranja najboljih igrača, kako bi sačuvali svežinu i zdravlje uoči plej-ofa.

Ovo drastično umanjuje kvalitet samog proizvoda koji se plasira gledaocima, koji daleko više vole neizvesnost NFL sezone i činjenice da je tamo svaka utakmica maltene presudna, jer ih timovi igraju po 17 u sezoni.

Ipak, teško će se nešto menjati po tom pitanju, jer paprena TV prava zahtevaju veliki broj utakmica, kao i vlasnici koji generišu ogromne prihode kroz prodaju ulaznica i pratećih stvari u dvorani.

Uostalom, još od sezone 1967/68 raspored NBA sezone se sastoji od 82 utakmice, tako da je veliko pitanje koliko bi skraćivanje NBA sezone donelo na porastu popularnosti takmičenja.

Osim ovih, postoje i druge razne teorije, poput toga da je pažnja današnjeg čoveka dosta kraćeg trajanja nego u prošlosti, pa se mnogi opredeljuju da, umesto kompletnih utakmica, pogledaju sažetke.

NBA liga je ovde išla ispred vremena, pa je odavno dopustila da se njen video sadržaj bez ikakvih konsekvenci preuzima, modifikuje i koristi, čime su napravili pravi marketinški bum i svojim zvezdama doneli dodatnu popularnost kroz povećan reach na društvenim mrežama.

Fenomen i istorijat šuta za tri poena

Jasno je da na kompleksno pitanje o stvarnoj popularnosti današnje NBA lige ne postoji jednoznačan odgovor.

Vrlo je verovatno da su slabiji TV rejtinzi posledica raznih faktora, u koje se sve češće ubraja i faktor dopadljivosti stila košarke. Igra je postala prebrza i sve više zavisna od šuta za tri poena.

Nešto što je, nekada davno, predstavljalo revoluciju od koje se pomalo i zaziralo, danas je sredstvo bez kojeg se ne može.

Linija za tri poena je prvi put uvedena pred početak sezone 1979/80, što je tada naišlo na razne reakcije, uglavnom negativne. Nisu oduševljeni bili igrači niti treneri, ali ni vlasnici.

Iz današnje perspektive zvuči paradoksalno da je jedan od najglasnijih protivnika uvođenja šuta za tri poena bio tadašnji vlasnik Golden Stejt Voriorsa, Frenklin Mijuli, koji je promenu nazvao nemoralnom i video je kao opasnost za koncept timske košarke. Ista ova franšiza će, tri i po decenije kasnije, izgraditi dinastiju upravo na šutu za tri poena.

U prvoj NBA sezoni u kojoj je bila uvedena trojka, broj takvih pokušaja na jednoj utakmici je iznosio 5,6. Smatralo se da je trojka nepouzdan šut, pa se daleko više potencirala igra kroz centre, u neposrednoj blizini obruča. Neverovatno zvuči podatak da je u šest utakmica finalne serije NBA lige te sezone, između Lejkersa i 76ersa, zbirno šutnuta samo jedna trojka.

U sezoni 2024/25, jedna ekipa u proseku šutne 37,6 trojki po NBA utakmici.

Pioniri, uzroci i modeli

Teško je odrediti ko je najzaslužniji za strahovit porast popularnosti šuta za tri poena.

Dugo je vladalo uverenje da je superstar na poziciji centra preduslov da se osvoji šampionska titula. Bil Rasel, Vilt Čemberlejn, Karim Abdul-Džabar, Bil Volton… samo su neka od imena igrača koji su smatrani najboljim do sredine osamdesetih.

Bilo je velikih igrača i na spoljnim pozicijama, poput Oskara Robertsona ili Džerija Vesta, ali su šampionske titule uglavnom osvajali timovi koji su imali kvalitetnije centre.

Od šuta za tri su u startu zazirali i bekovi, a kamoli centri, pa se logičnim nametao zaključak da šut za tri poena ne donosi šampionske titule.

Prvi veliki igrač koji je šut za tri poena uvrstio u svoj repertoar je bio Leri Bird. Linija za tri poena je uvedena u njegovoj početničkoj sezoni, ali je i njemu trebalo nekoliko godina da se prilagodi i uvidi prednosti dalekometnog šuta.

Nije previše šutirao iz daljine, ali je bio jako precizan, dok je imao običaj da pokušaje čuva za najbitnije trenutke utakmica, kada bi pogođenom trojkom znao da dokusuri moral protivnika.

Osvojio je i prva tri izdanja takmičenja u šutu za tri poena na All-Star vikendima. Mnogi vide upravo začetak ovog nadmetanja 1986. godine kao jednu od bitnijih stvari u istoriji košarke.

Format i neizvesnost takmičenja su popularizovali ovaj šut, koji je ubrzo postao omiljeni brojnim klincima na terenima za basket širom Amerike. Možda nisu bili dovoljno visoki i snažni da zakucaju, ali jesu vešti i precizni da pogode šut za tri poena.

Slično su razmišljali i pojedini treneri koji nisu imali na raspolaganju sastav nadaren atletikom. Tada mladi Rik Pitino je 1988. godine sa univerzitetom Providens dogurao do Final Four turnira oslanjajući se upravo na šut za tri poena. Pitino je morao da pronađe rešenje za nedostatak fizički dominantnih igrača, pa je igru svoje ekipe bazirao na prodorima, pasovima i pokušajima iz daljine.

Poslednja decenija prošlog veka je donela i Redžija Milera, koji je, do pojave Reja Alena i kasnije Stefa Karija, smatran najubojitijim trojkašem u istoriji košarke.

Veliku stvar je donela i promena pravila 2004. godine, koja je zabranila korišćenje ruku u igranju odbrane. Ovo je dovelo do velike prednosti koju poseduju napadači u prodor igri, što je zahtevalo veći broj rotacija i pomoći u odbrani, a vodilo do pasova ka otvorenom igraču koji je imao više prostora za šuteve za tri poena.

Pametni treneri su brže od drugih uvideli priliku. Jedan od takvih vizionara je bio Sten van Gandi, koji je sa klupe predvodio ekipu Orlando Medžika.

Ovaj tim je predvodio dominantni centar Dvajt Hauard koji je bio sila na poziciji centra, ali nisu imali kvalitetno rešenje na poziciji krilnog centra. Van Gandi je shvatio da može da reši problem time što će Hauarda okružiti sa četiri odlična šutera, što bi i Hauardu ostavilo više prostora u reketu.

Ohrabrio je ekipu da šutira više trojki nego ijedna druga ekipa u dotadašnjoj istoriji košarke, a to im je donelo plasman u finale NBA lige.

Nisu otišli do šampionske titule, ali ova generacija Orlanda je pokazala drugačiju košarkašku filozofiju, i time utabala put fenomenu Stefa Karija i revoluciji Hjuston Roketsa.

Kari, Roketsi i faktor analitike

Stef Kari je prvi istinski superstar koji je igru bazirao najpre na šutu za tri poena. Bilo bi pogrešno zaključiti da se na tome završavaju Karijevi kvaliteti, ali njegov talenat u šutu mu je otvorio druge opcije, te ga napravilo najboljim košarkašem na svetu u jednom periodu.

Imao je sreće da stigne u ligu kada trojka više nije smatrana lošim šutem, ali i da njegovu ekipu preuzme Stiv Ker, koji je svojevremeno bio jedan od najpreciznijih šutera u NBA.

Najveći protivnici njegovim Golden Stejt Voriorsima na Zapadu su bili Hjuston Roketsi, koji su predstavljali košarkašku laboratoriju njihovog arhitekte, generalnog menadžera Derila Morija.

Ovaj uspešni funkcioner je jedan od najvernijih pristalica analitike u košarci, koja je propovedala kako je šut za tri poena višestruko bolji od šuta za dva, uz sve rizike koje nosi.

Mori je imao moć u timskoj hijerarhiji da može da bira trenere koji će slediti ovu filozofiju, a savršenog partnera je našao u Majku D’Antoniju, koji je već predvodio jednu revoluciju u svetu košarke, kada je sa svojim Finiks Sansima patentirao 7 seconds or less napad.

Hjuston Roketsi su potpuno izbacili šut sa poludistance iz repertoara, pa su najveći procenat napada završavali šutevima na obruču ili van linije za tri poena. Džejms Harden je bio alfa i omega ovog tima, a okružen je sa trojicom izvanrednih šutera i jednim pokretnim centrom koji je odličan u pikenrol igri.

Roketsi su beležili rezultate iznad realnih očekivanja, a ostali timovi su uvideli prednosti ovakvog načina razmišljanja. Za NBA se kaže da je copycat liga, odnosno da pobednici diktiraju trendove koji se prate i ne dovode u pitanje, barem neko vreme.

Ovaj tim nije otišao do samog kraja, ostali su za malo kratki kao i svojevremeno Orlando, ali su nastavili filozofiju tima sa Floride i doveli je do ekstremnih granica.

Još važnije, inspirisali su i ostale timove da krenu njihovim stopama. Prosečan broj šutnutih trojki jedne ekipe na utakmici NBA lige je 1980. iznosio 2,8, potom je 2000. godine bio 13,7, da bi se u aktuelnoj sezoni popelo na čak 37,6.

Ostali parametri napredne statistike, poput ofanzivnog rejtinga, potvrđuju da je povećanje broja šuteva za tri poena pratilo i poboljšanje napadačkog učinka. Dakle, postoji matematička potvrda da više šutnutih trojki znači i efikasniji napad.

Međutim, da li je to ono što su navijači zaista želeli?

„Lako je meni za njega, snaći će se on“

Ovu izjavu ste sigurno čuli dosta puta od vašeg okruženja, kada se povede priča o nekome uspešnom ili bogatom, ali se trenutno nalazi u problemima.

U našoj priči, NBA liga je uspešna i bogata osoba sa problemom u vidu blagog pada popularnosti i TV rejtinga. Izložili smo pojedine zamerke koje se često mogu čuti od razočaranih gledalaca, pokušavši da proniknemo u uzroke koji su doveli do trenutnog stanja.

Na pametnim ljudima koji vode ligu leži odgovornost da pronađu adekvatna rešenja. Za to su i plaćeni, a za početak je bitno da su svesni problema, pa su već prošle sezone sugerisali sudijama da dopuste malo čvršću igru, kakvu gledaoci uglavnom vole.

Ovo bi trebalo da smanji prednost napada u odnosu na odbranu, ali da li će rešiti problem sve učestalijih povreda i odmaranja glavnih igrača?

Sve se glasnije pominje i uvođenje linije za četiri poena, što iz sadašnje perspektive deluje kao daleka i nerealna budućnost, ali slično se svojevremeno mislilo i za liniju za tri poena. Teško je očekivati da će treneri odustajati od trojki, koje šire igru u napadu i otvaraju toliko opcija za postizanje poena.

Na početku teksta smo pomenuli uverenje da je titulu teže odbraniti, nego osvojiti. Još jedna poznata košarkaška izreka kaže da „odbrana osvaja titule, a napad prodaje ulaznice“.

Aktuelni šampioni Boston Seltiksi su na dobrom putu da postanu ekipa koja je šutirala najveći broj trojki u istoriji NBA lige. Ishod njihove sezone će nam dati i odgovor da li je trojka, kao koncept i filozofija, i definitivno pobedila.