Oblaci zaklonili zvezde

Kraj godine je vreme kada počinje intenzivno da se priča o Ninovoj nagradi za roman godine. Ovo priznanje privremeno povećava interesovanje za domaće pisce, a proces selekcije romana, od šireg, užeg i najužeg spiska, pa do konačnog dobitnika, izaziva uvek pojačanu pažnju (kulturne) javnosti. Iako lauerati dobijaju trenutnu medijsku slavu i tiraž pobedničke knjige značajno poraste, osim retkih izuzetaka poput Milene Marković, Svetislava Basare ili Dragana Velikića, ta popularnost uglavnom ubrzo bledi. I pored velikih i značajnih autora, deluje da Srbija ipak nema prave književne zvezde.

Na svetskoj književnoj sceni taj koncept “zvezde” ima jasniju definiciju. Autori poput Džonatana Frenzena, Harukija Murakamija, Marija Vargasa Ljose, Mišela Uelbeka, Sali Runi, Salmana Ruždija, Margaret Atvud, Elene Ferante ili Karla Uvea Knausgora istovremeno su priznati pisci sa ogromnim tiražima i velikom popularnošću. Međutim, šta se događa na našem prostoru?

KNJIŽEVNOST JE DANAS BEZ IKAKVOG UTICAJA NA JAVNO MNJENJE

Mihajlo Pantić, pisac i profesor književnosti na Filološkom fakultetu, pita se za “Vreme” šta uopšte znači biti književna zvezda u Srbiji, u kojoj je književnost, čast vrlo retkim spisateljskim izuzecima, postala “privatna pasija”.

– Ona je bez ikakvog šireg uticaja na javno mnjenje (mislim na knjige, ne na izjave ili političke stavove pisaca). “Zvezda” se može biti samo u masovnoj kulturi i stoga je takav pojam neprikladan za upotrebu u književnom kontekstu. Slično je i sa pojmom “popularnosti”: ne može biti popularan sjajan pesnik ili romansijer koga čita stotinak čitalaca, što je danas vrlo čest slučaj. Postoje, međutim i na sreću, široko prihvaćeni i potvrđeni autori čije delo i javno delovanje upozorava da je književnost, ma u kom se društvenom položaju objektivno nalazila, ključna oblast svake kulture, jer se za nju vezuju svi drugi vidovi umetnosti i sve druge sfere javnog delovanja.

Naš sagovornik tu misli i na politiku.

– Sigurno ste primetili da ispred svakog poznatijeg pisca danas, kao i minulih decenija, stoji neki politički predznak, s tim što u naše vreme doslovno nijedan pisac od ugleda ne podržava vladajući režim, naprotiv. To je osnovna razlika u odnosu na drugu polovinu prošlog veka u kojoj su pisci između ostalog bili društveno uticajni bez obzira na to da li su bili sledbenici komunizma ili disidenti. Ali, ako ćemo uopšte govoriti o današnjim “književnim zvezdama”, tu bi neizbežan bio tržišni kriterijum: “zvezde” su oni čije se knjige najbolje prodaju. Retki su, na prste jedne ruke prebrojivi pisci koji imaju širu čitalačku, slušalačku i gledateljsku publiku, a čije delo ujedno poseduje i nesporan estetski kvalitet, mislim pre svega na Dušana Kovačevića, Ljubivoja Ršumovića i Matiju Bećkovića. Već četvrtog ili četvrte teško mogu da se setim – zaključuje Pantić.

foto: tanjug

Treba se prisetiti bivše zemlje i velikih jugoslovenskih autora, koji su bili društveno uticajni, ali koji jesu na neki način bili i zvezde. Ne samo što su prodavali mnogo knjiga, već je svima bilo važno šta kažu Danilo Kiš, Dobrica Ćosić, Miroslav Krleža, Borislav Pekić, Ivo Andrić, Miloš Crnjanski, Dragoslav Mihailović ili Momo Kapor, na primer…

Ali i tu je kontekst drugačiji, jer je to bilo neko potpuno drugačije vreme. Dvadeseti vek je bio period kada je kultura bila važna i pojedincima i državama, literatura je imala veći društveni uticaj, ali i medija je bilo mnogo manje, i zbog toga je, između ostalog, bila vidljivija i prisutnija. Masovna kultura koja danas dominira, uz prisustvo interneta i društvenih mreža, sve je promenila. Neki drugi sadržaji i vrednosti su dobili na značaju, i veliki pisci i njihove knjige i stavovi danas su ipak skrajnuti.

foto: goranka matić

KO SU MODERNI KLASICI

Marija Nenezić, književna kritičarka i autorka emisije “Čas anatomije” na RTS u, kaže za naš list da je pitanje zvezda na književnom nebu pokrenuto i kod nas sa “promenom ekonomske paradigme i uplivom tržišta u književne poslove”.

– Od tada, svi, od izdavača, preko publike do pisaca, naravno, čekaju da se to nebo otvori i zablista. Više nije dovoljno biti poznat, potrebno je biti zvezda. I sada, kada se običaji iz šou biznisa i industrije zabave presele u polje umetnosti koja računa na kontinuitet, što znači na budućnost, dolazi do malog nesporazuma koji u praksi pisanja, čitanja i objavljivanja donosi veliki problem. Imperativ – biti zvezda – znači danas biti prepoznat u masovnoj kulturi. A znamo, i ne treba se zavaravati, da autentična književna umetnost nije uvek u istoj ravni s masovnim ukusom. Ali zabavljačka, laka literatura, može biti i jeste.

U tom smislu, dodaje ona, imamo mnogo zvezda.

foto: marko rupena

– Imamo i značajnih pisaca, ali oni nisu zvezde niti to moraju biti. Dovoljno je da budu prepoznati u književnoj budućnosti. Na tom spisku su svakako autori koji već imaju ili su ostvarili ozbiljan književni opus iza sebe, na prvom mestu sada već moderni klasici (nedavno preminuli David Albahari i Radoslav Petković) svakako su Svetislav Basara, Dragan Velikić i Vladislav Bajac kandidati za pomenutu književnu zaostavštinu za budućnost, pomenula bih Veselina Markovića, Darka Tuševljakovića, Uglješu Šajtinca, Milenu Marković… Nije tu kraj niza, on se još uvek stvara izvan glamuroznog i gromoglasnog masovnog sveprisustva i masovnih komentara. Nezahvalno je porediti značaj ovih pisaca sa Pekićem, Andrićem, Crnjanskim, Kišom i ostalim jer kontekst je drugačiji. Figura pisca je bila značajnija od figure zvezde koja se danas favorizuje – smatra Nenezićeva.

foto: tanjug

Da bi uporedili književnu scenu u bivšoj Jugoslaviji sa onim što imamo sada, dovoljno je da pomenemo Nobelovu nagradu za književnost koju je Ivo Andrić dobio 1961. To je nešto što je danas skoro nepojmljivo, od tada se imena naših pisaca retko pominju kao kandidati za ovu najprestižniju nagradu. Ali Nobel je samo najpoznatiji primer, na prvu loptu. Književnost i pisci su nekada na više nivoa ovde bili bitni. Mnogo toga se promenilo, o tome i pričaju naši sagovornici.

KAKO NAPRAVITI MAJKLA DŽEKSONA U KNJIŽEVNOSTI

Aleksandar Šurbatović, pisac i urednik izdavačke kuće “Blum”, smatra da je umetnost generalno izgubila na značaju koji je imala.

– Umetnik, samim tim i pisac, više nije arbitar u društvu koji može da presuđuje i vrednuje stvari. To se desilo zbog duha vremena, živimo u eri korporativnog kapitalizma, i sad su intelektualni superstarovi ljudi kao Ilon Mask ili kao što je bio Stiv Džobs. Umetnik je u tom kontekstu poslednja rupa na svirali, a ni u književnosti nije mnogo drugačije. Kod nas su stvari još gore, jer se s jedne strane trudimo da zadržimo socijalistički umetnički diskurs, a s druge strane, bezglavo jurimo u to novo vreme i tu dolazi do distorzije stvarnosti.

Kada su u pitanju velike književne zvezde u svetu, dodaje Šurbatović, tu se pitaju velike kompanije.

– Kompanije razmišljaju o svemu kao o zaradi: “Aha, postoji nešto što se zove visoka književnost, postoji određena publika za to, ‘ajde i to da monetizujemo, da napravimo nešto što je Majkl Džekson u književnosti”. To im donosi malo manje para, ali ipak donosi, i tako se prave superstarovi. Sad je trend u svetu da to budu debitanti sa svojim prvim romanom, jer je velikim korporacijama to jeftinije. Slično se dešava i u filmskoj produkciji – zaključuje Šurbatović.

foto: pavel posavec

Ono što je najveći paradoks današnjeg vremena u odnosu na komunistički period, kada su postojale zabrane i cenzura, jeste to što danas svako može da piše i kaže šta želi, ali to ima mnogo manju težinu. Međutim, postoje i neki izuzeci. Kada je u pitanju region, moramo da pomenemo Miljenka Jergovića, hrvatskog pisca koji je poslednjih 15-20 godina zaista književna zvezda na ovim prostorima, koliko god to pompezno zvučalo. Kod njega je došlo do spajanja kvaliteta i popularnosti, i retka je ličnost iz sveta literature čija se svaka izjava sa tolikom pažnjom prati i citira.

“Što se tiče javnosti ili mog društvenog položaja i načina na koji su mi tretirana djela, o tome radije ne razmišljam. Ako bih o tome mislio, možda bih se nasekirao. A možda bih počeo da kalkulišem s raspoloženjem javnosti. To je, pak, težak i mučan posao. Ako se njime baviš, ne možeš se baviti književnošću”, rekao je Jergović u jednom prošlogodišnjem intervjuu.

Njegova izjava je možda i najbolja poruka za književnike kada je u pitanju njihova percepcija sopstvenog statusa, ali mi čitaoci ćemo i dalje tražiti “zvezde” i velike autore. Ostaje pitanje: može li književnost kod nas pronaći novi put ka javnosti i povratiti značaj koji je nekad imala? Ovo je izazov ne samo za pisce, već i za izdavače, medije i čitaoce, koji kreiraju prostor za nove književne veličine.