Andreja K., transmedijalna strateškinja, živi na Zvezdari i priča za „Vreme” da svaki dan putuje do Svetogorske i Kališa.
„Svakodnevne gužve podnosim dobro jer praktično ne ulazim u javni prevoz i ne vozim automobil po gradu, osim ka daljim destinacijama, tako da nemam standardne probleme veċine Beograđana, kao što su parkiranje, gužve na mostovima, gužve u saobraċaju tokom celog dana a ne samo u špicu”, kaže Andreja.
Misli da su uzrok ovim gužvama loša i nedovoljno razvijena infrastruktura za broj stanovnika i broj vozila koji se trenutno nalaze u našem glavnom gradu.
Dodaje da situaciju pogoršava i nedovoljan broj obilaznica, uske ulice, neplanska gradnja koja podrazumeva da su, na primer u njenom kraju grada, umesto klasičnih zvezdarskih prizemnih kuċa, sa jednom porodicom i jednim vozilom, sada na veċini placeva četvorospratne zgrade sa dvadeset i više stanova i isto toliko vozila.
Fragmentacija beogradskog uma
„Naravno, najveċi neprijatelj svih Beograđana su upravo kocke, ono što ja zovem totalnom i apsolutnom fragmentacijom beogradskog ‘uma’, kocke svugde i uvek. Zbog toga je Be-ge ovih dana redak grad u kome je trotoar manje bezbedan od aktivnog sabraċaja”, kaže Andreja.
Zbog svega navedenog, a i čiste nepatvorene sujete, za kretanje kroz grad Andreja je izabrala baš rolere.
„Neretko dnevno pređem 10 kilometara kolovozom, jer su trotoari mnogo opasniji od vožnje između dva autobusa, što se svakodnevno pokaže. Em mi neizmerno raste samopouzdanje, oni, često muškarci, na svim onim točkovima, i ja tik uz njih, na semaforu, na moja dva rolera!”, kaže Andreja.
Kao apsolutnu prednost odabranog prevoznog sredstva ističe lakoċu kretanja kroz natrpani, bučni i, često, histerični lavirint grada.
Drugo lice grada
„Podjednako važno je što imate oseċaj da ste svakodnevno u francuskom mjuziklu, ljudi vam se osmehuju, nisu navikli na taj prizor, pa se i obraduju, uvek imaju nešto simpatično da vam dobace. Meni posebno dragi prizori i anegdote su vozač kamioneta u Majora Iliċa koji je vozeċi u suprotnom smeru uzviknuo, uz mahanje, ‘Vozi Miško!’, zatim vlasnica cveċare pored koje svakodnevno prolazim vozeċi pored Novog groblja, koja često vikne ‘Bra’o devojko!’ za mnom, ali i vickasta retorika starijeg gospodina u bež odevnom ansamblu u Nušiċevoj ulici koji me je pitao ‘Pogon na sva čet’ri, pretpostavljam?’”, kaže Andreja.
Na točkovima joj se, kako kaže, otkriva lice grada koje, i iz razgovora shvata, da retki sugrađani imaju prilike da vide, spoznaju.
„To je lice koje se osmehuje, koje je razigrano i zainteresovano, ta svakodnevna radoznalost i zapitanost u sveopštoj izvesnosti ružnog, nehumanog je zapravo negujuċa. Mana su možda umor i generalna osetljivost rolera na sve uslove puta”, kaže naša sagovornica.
Beograđanima, koji su u moguċnosti, preporučuje, da se više pozabave sadržajem nego formom kretanja.
„Na to u svakodnevnoj trci možda nismo u moguċnosti da reagujemo, ali možda da probaju da budu radoznali, da promene put ka kuċi makar jednom mesečno. Da ne dozvole da se potpuno i bespovratno fragmentiraju u milion sitnih, kvarljivih delova, veċ da se uz upornu zapitanost otvore ka neočekivanom. Lirski bi to bilo – kada si okružen kockama, izvij se u znak pitanja sav”, zaključuje Andreja.
