Pokušala sam da objasnim komšinici da se opozicija na sednici Skupštine u ponedeljak nije pobunila zato što je protiv povećanja penzija za 11 posto, nego zato što im Ana Brnabić nije dozvolila da se raspravlja o odgovornima za tragediju u Novom Sadu
Ja sam joj pričala i pričala, a ona me je slušala i slušala, pa pitala:
„Ništa ti ne znaš! Da li si ti juče uopšte gledala predsednika? Bio je kod Jovane i Goce na Pinku.“
Potvrdila sam.
„E pa to ti je to. Lepo je rekao da su oni Đilasovi skočili zbog penzija, a on zna takve stvari. Jedini u zemlji! Zna i Brnabićka zato što čuje od njega. Je l’ imaš na televizoru gledanje unazad?
Potvrdila sam.
„Imam i ja. E pa sad kad dođeš kući, a ti pogledaj pa ćeš da vidiš. Ovako kako ti ja kažem. I sve će da ti bude jasno. Oni neće da se povećaju penzije, plate, oni hoće da samo oni dobro žive. E pa ne može! Ali ne brinem ja. Predsednik brine o penzionerima i sve će da bude dobro“.
Pokušala sam da joj objasnim da njoj penziju ne daje predsednik, nego penziju dobija zato što ju je zaslužila radeći ceo život u „Žagubici“.
„Ne znam, možda je tako kod tebe, kod mene nije tako. Meni penziju daje predsednik, a ko je tebi daje, to ne znam. Verovatno Šolak. Ja znam da predsednik okrene telefon tamo onom Relji, kaže mu daj penzionerima povećanje 11 posto, i onda meni stignu pare na račun.“
Onda sam ja opet pričala i pričala a ona me je slušala i slušala i na kraju rekla:
„Ništa ti ne razumeš, a pametna si. Da ti kažem, nije teško: samo slušaš šta priča predsednik, i to je to. Nije mi jasno kako možeš da budeš novinar ako to ne znaš!“
Ništa joj nisam mogla. Ni da je mrdnem! Podeljeno zauvek.