Ratovi, migracije, razaranje klime i pandemije iznova otvaraju pitanje o odgovornosti kapitalizma. I o mogućem samoubistvu kapitalizma zbog predoziranosti. Ne o ubistvu sistema jer uprkos nezadovoljstvu nema dovoljno eksplozivne mase ni detonatora promene. Revolucija je prognani pojam, Gevara je odavno reciklirani brend, a Trockog nema na Fejsbuku. Doduše i kapitalizam se vešto brani, zidovi su mu gumeni, odbija i upija, pa čak i uspešno prodaje antikapitalizam.
U ovoj situaciji javlja se nova antikapitalistička struja ekološke ekonomije (Herman Dejli, Arturo Eskobar, Nensi Frejzer). Pridružio joj se i engleski antropolog Džejson Hikel sa knjigom Manje je više koju je nedavno objavio IP Clio, a tečno preveo i koristan pogovor napisao Ivan Radanović. U knjizi je uverljivo nagoveštena ekološka distopija uz rast nejednakosti i siromaštva. Klimatski sunovrat (što nedvosmisleno pokazuju i poplave u Španiji), globalno zagrevanje i prekomerna potrošnja su posledice nezajažljive težnje za profitom i neograničenim ekonomskim rastom.
Gde je rešenje
Argumentacija je centrirana oko samorazornog imperativa rasta BDP (bruto domaćeg proizvoda) koji Hikel naziva ludačkom košuljom razvoja savremenog kapitalizma. To je rast zbog rasta, suvišni rast bogatih zemalja od čega trpi siromašni Jug. Kapital ne može da stane, ekonomija opsednuta strukturnim imperativom rasta srlja, vodi nas u propast. Pravda ga neoliberalna ideologija već umorna od cinizma.
Sve ovo je poznato. Gde je rešenje? Hikel se zalaže za odrast (degrowth), za smanjenje upotrebe sirovina i energije da bi se privreda vratila u ravnotežu sa živim svetom. Treba se, piše, osloboditi nepotrebnog rada, smanjiti radnu nedelju, ulagati u javna dobra. Vraćaj koliko uzimaš, a ne kapitalistički „uzmi više nego što vraćaš”.
Ideologija neograničenog rasta manjini izobilje stvara, a većini obećava. Ekonomski rast je zamena za jednakost, treba raditi, trpeti i verovati. Hikel na novi način i novim argumentima pokazuje kako se savremena globalizacija oslanja na tešku industriju automoralizacije bogatih koji sebe ističu kao vrle i mudre jer rade za opšte dobro. Apsolutizuju ekonomski rast. Počelo je još u 17. veku sa načelima da je vreme novac, siromaštvo greh, a profit spasenje. Brutalno su gonili skitnice i prosjake.
Hikel prati moral bogatih sve do neoliberalizma. Kapitalizam se kanibalizovao od prvih kolonijalizama do svetskih ratova. Danas „svejed” podstiče uništavanje životne sredine, eroziju demokratije i ratove. Savremeni neoliberalizam može se definisati kao institucionalizovana mirna savest bogatih. Čim se osigura divljenje bogatima olakšava se mirenje sa nepravednim odnosima. A Rusoova opomena da je luksuz propast vrline odbacuje se kao moralizam. Moralni nož i pogaču drže bogati.
Kapital – ogromna lignja
Protiveći se bedi ove teorije Hikel u dva teorijski raščlanjena poglavlja dokumentovano suočava dve alternative: “Više je manje” i “Manje je više”. Prva je postojeći kapitalizam čiji je DNK samorazaranje, BDP pokazatelj dobrobiti kapitalizma a ne ljudi, valuta međunarodne političke moći. Zbog imperativa rasta pomera se granica odlaska u penziju, industrija govedine spaljuje Amazoniju, a naftne kompanije finansiraju poricanje klimatskih promena. Ima i otpora. Ali čim naiđe na granicu akumulacije kapital se uvija poput ogromne lignje da bi uronio pipke u nove izvore rasta. Hikel distopično ali ne i patetično pokazuje da neograničeni ekonomski rast na ograničenoj planeti nije moguć. Proždiranje okoline je intrinzična bit ekonomskog rasta koji poništava svu dekarbonizaciju. Pominje i hemijska curenja iz rudnika litijuma koja truju reke od Čilea do Tibeta.
Najčešći otpori destrukciji traže da se zameni prljava energija čistom. Hikel kaže da to nije rešenje. Tehno-optimizam je iluzija jer ne ograničava nezasiti ekonomski rast. Očekuje nas eko-aparthejd gde će zelenu tranziciju uživati manjina, a ne siromašna većina. Važnije je ograničiti ekonomski rast, smanjivati određene industrijske delatnosti, uravnotežiti ekonomiju sa prirodnom sredinom.
Pokazuje da je manje zapravo više. Nije to zalaganje za oskudicu nego za umerenost potrošnje. Preti nam izjedeni svet jer nezasiti kapital neće da prizna da nakon određenog nivoa ekonomski rast nije više nužan za povećanje kvaliteta života. I više od toga, zbog jurnjave za ekonomskim rastom kapital veštački podstiče prekomernu potrošnju. Izlaz je promena svesti potrošača, shvatiti da je manje zapravo više.
Braniti prava prirode i majke Zemlje i nasilje nad prirodom procesuirati kao nasilje nad ljudima. Britanski antropolog se zalaže za ekološki stabilnu postkapitalističku ekonomiju lišenu beskrajne jurnjave za rastom. Najposle ne treba i ne mora se danas toliko raditi. Treba razmišljati o četvorodnevnoj radnoj nedelji i ranijem odlasku u penziju.
Prašina srušenog Zida
Šta ova knjiga nije? Ne pripada horu neoliberalne normalnosti nego pomaže da se ova na novi način razotkrije kao nenormalnost. Nije kulturna kritika kapitalizma zdesna nego ekonomska s leva. Ne bavi se gramzivošću pojedinaca nego nečovečnošću sistema. Nije moralizam nego metamoralizam. Ne miri sa teleologijom da je nova normalnost kapitalizma ostatak našeg života. Ne nudi utehu “Nije idealno, ali je realno”, niti dobronamerno preti “Zaboravi idealno”. Donekle čak i uspeva da povrati nadu i sjaj utopije koji je 1989. prekrila prašina sa srušenog Zida. Deo ove prašine je i ekonomija neograničenog rasta.
Uprkos tome ovo štivo budi načelnu oporu samosumnju nisu li teze o samoubistvu kapitalizma, bar delom, prazna samouteha levice kojoj nedostaju organizacija, intelektualci i akcija?
Knjiga ne poziva na barikadu nego upozorava na distopiju. Ne dovodi u pitanje svojinski poredak nego rast. Pa ipak, ne treba prebacivati defetizam piscima koji se zalažu za degrowth economy i čije knjige ne nose miris rebelije. Pasivnost radničkog pokreta goni antikapitalističke intelektualce drugim pravcima analize, ponajviše identitetskim. Bljesak duge, trojanski konj neoliberalne agende, guši crveni plamen.
U novoj normalnosti koja traži više tolerancije prema kvir razlikama nego prema socijalnim, nema mesta nekorektnom Hikelovom antikapitalizmu. Njegova kritika nije ni delatni Manifest razlivenog masovnog nezadovoljstva, a još manje traženje revolucionarnog subjekta. Ali jasnije razdvaja levičarski od desničarskog antikapitalizma. I to je nešto.
Ako u odsustvu delatne levice maksimum nade danas nude teorije o samorazaranju kapitalizma, koliko je u njima samoutehe: „Čekamo samoubistvo, pa je zato nepotrebno ubistvo (revolucija)”? Iako su knjige sve manje subverzivne, ipak poneke, poput ove, mogu otrežnjavati, korak po korak, kumulativno, mučno i sporo. Sapienti sat.
