Kako objasniti nestvarnu dihotomiju u kojoj se prepliću ružičasti gala provod u kojem Mitrović poput Velikog Getsbija u doba ekonomske depresije toči šampanjac dok političari poziraju sa najjeftinijom podrigušom ili sa dva jajeta bez kobaje. Za mene je posebno zanimljivo što smo u medijima politiku sveli bukvalno na hranu kao metaforu za preživljavanje. Koncept gala/socijala umesto toga neprekidno pokušava da nas uveri u nekoliko iracionalnih pretpostavki
Gotovo simultano, u Srbiji su u poslednjih nekoliko nedelja u toku dve medijske kampanje. Prvu je pokrenula Vlada sa namerom da ublaži posledice inflacije i ekonomske krize koja pogađa sve veći broj građana, da ne kažem birača. Ako se u političkom smislu obraćate izbornoj bazi nižeg obrazovnog i ekonomskog nivoa, onda vaše poruke moraju biti jednostavne, gotovo pamfletske, da se ponavljaju kao mantra i da se neprekidno emituju na svim, ili gotovo svim kanalima masovne komunikacije.
Tako se drugu godinu zaredom vodi borba za minimalnu potrošačku korpu, kroz “najbolju cenu”, odnosno sniženje osnovnih životnih proizvoda u supermarketima, pa smo stigli do bizarnih TV nastupa u kojima premijer Vučević promoviše pečenicu ili parizer, a Tomislav Momirović u šetnji kroz samoposlugu objašnjava raji da će biti siti ceo dan od dva jajeta. Ovaj simulakrum “običnih ljudi” samo pokazuje koliko današnji pripadnici vlade nemaju pojma o životu građana, čak ni onih građana na čije glasove računaju. Vučević pred kamerama brka pečenicu i šunku, dok je ministar Momirović morao da ponovi medijsku turneju i objasni građanima da će ih dva jajeta ipak držati sitim tek do 10 sati ujutru, a posle ko se kako snađe.
Ova neuspela predstava za cilj ima prvenstveno političku propagandu jer su birači SNS pogrdno nazvani “sendvičarima”. Naravno, čak i površno podsećanje na “najbolje cene” iz prošlogodišnje akcije pokazuje da je evidentan rast cena u proseku od preko 30%, što značajno nadilazi sva povećanja plata i penzija i pokazuje da je realna kupovna moć građana, naročito onih sa manjim primanjima, značajno manja. Manipulisanje ekonomskim pokazateljima kroz prosečne plate, cene humusa ili jaja, ili rast BDP ne može da maskira činjenicu da su prosvetnim radnicima plate ispod proseka u javnom sektoru, a da minimalac ne dobacuje do vrednosti minimalne potrošačke korpe. Nažalost, prehlada, trudnoća i sirotinja se, po staroj narodnoj poslovici, ipak ne mogu sakriti. Pre ili kasnije zakrče creva i sevne golotinja kroz pocepane gaće.
Utoliko je bilo neobičnije što televizija Pink, slaveći 30 godina postojanja, ima potrebu da ovo vreme nazove “zlatnim dobom”. Željko Mitrović je u 30 dana svojoj publici pokazao koliko je njegova imperija porasla. Istraživanja pokazuju da verovatno najveće poklapanje postoji birača SNS i gledalaca Pinka, pa se u najvećoj meri radi o istoj ciljnoj grupi. Kako onda objasniti tu nestvarnu dihotomiju u kojoj se prepliću ružičasti gala provod u kojem Mitrović poput Velikog Getsbija u doba ekonomske depresije toči šampanjac dok političari poziraju sa najjeftinijom podrigušom ili sa dva jajeta bez kobaje. Za mene je posebno zanimljivo što smo u medijima politiku sveli bukvalno na hranu kao metaforu za preživljavanje. Srbija očigledno ne bi bila toliko siromašna kada bi se ciljano i sistemski pomoglo onima kojima je pomoć potrebna. Koncept gala/socijala umesto toga neprekidno pokušava da nas uveri u nekoliko iracionalnih pretpostavki.
Vlast je tu da nam obezbedi hranu da ne umremo od gladi, neku crkavicu da povremeno kupimo deci odeću ili obuću, daće priliku svima, čak i hipohondrima, da vikendom odu kod lekara jer radnim danima ne mogu da dođu na red. Plaše nas invazijom naših neprijatelja, ali nam neće reći ko su oni, samo će biti potrebno da deca ponovo idu u vojsku. Tu istu vojsku su ponizili imenujući Vulina ili Gašića da im budu ministri, uz vređanje i ponižavanje svakog pripadnika Vojske koji se usudi da kritikuje vlast. Otišli su profesionalci, ostali su i napredovali oni koji su poslušni.
U demontiranju svih društvenih vrednosti Željko Mitrović je odigrao ključnu ulogu jer je kreirao i promovisao parainstitucije. U namensku industriju, od koje se kralo na veliko u trgovini oružjem, uključen je PRDC, kompanija Željka Mitrovića koja proizvodi dronove. Ova paravojna institucija prikazuje se kao ravnopravna sa onom oficijelnom. Sve institucije kulture ponižene su rijaliti programom “Elita”, koji se – da podsetim – zvao “Zadruga”. Pozorište i film su takođe dobili pandane u hiperprodukciji TV filmova koje niko ne gleda i koji se štancaju za potrebe Pink kanala ili bogzna čega. Pozorište kao mesto intelektualanog i duhovnog otpora obesmišljeno je cirkusom “Odeon”, u kojem prost puk treba da fasciniraju svetlosni efekti i bina koja se okreće, uz bizaran plagijat Mefista koji služi kao libreto.
Pink nije i nikada nije bio samo slučajan i nekontrolisan fantazam Željka Mitrovića, već medijski sistem za potporu svakoj vlasti. Čak je obesmišljen i humanitarni rad, jer se donacije ove medijske imperije neprekidno emituju na televiziji kao oblik propagande. U državi u kojoj se poslušnima opraštaju poreski dug, neplaćeni doprinosi, računi za struju, a krediti i novac iz budžeta daju za fantomske projekte, slavi se davanje milostinje sirotinji. To zapravo nije empatija niti solidarnost unutar jedne zajednice ili društva, već samo način da se pokaže vlastita moć i opravdaju sve moguće prečice kojima se stiglo do nje.
Kako onda objasniti da se gledaocima prikazuje kako Mitrović svečano otvara svoj dvorac u Beogradu, dok žurku obezbeđuje policija i blokira ceo kraj. Pre toga, prostom narodu je prikazano kako je gazda kupio maslinu staru hiljadu godina koja je bila basnoslovno skupa, dok na žurci gostima kuva neki baja što je kuvao kralju ili kraljici Engleske, nisam siguran. Bogat je, znači da je sposoban, iako nije završio škole, jer je neverovatno pametan, pametniji od nobelovaca, jer stalno nešto izmišlja, samo sipa nove izume. Mitrović je primer kako nije važna škola, jer se od politike i tamburanja mnogo bolje zarađuje – pogledajte samo zvezde “Elite”. Sa tog stola Željko sirotinji daje mrvice pokazujući koliko je divan čovek.
Mitrović je uspeo da obesmisli i informativni program kada je na ovoj televiziji prvi put emitovan Nacionalni dnevnik. Od tog momenta novinarstvo je svedeno samo i isključivo na političku propagandu kojom se veliča vlast i linčuje svako ko se usudi da je kritikuje.
Ružičasti paravan Pinka ipak nije svemoguć. Ova televizija je zapravo medijsko opravdanje ogromnog društvenog raslojavanja koje nam se desilo u poslednjih 30 godina. Samo da podsetim, Mitrović je političku karijeru započeo na listi JUL, kao “uspešan privrednik iz Zemuna”, ali je ubrzo shvatio da mu učestvovanje u politici neće doneti ono što mu donosi medijska podrška koju pruža isključivo vladajućoj strukturi. Kad dodeljuje nagrade svojim poslovnim partnerima, vidimo da političari dolaze i odlaze a interes ostaje, mada je specijalnu nagradu namenio Vučiću, svom školskom drugu koji je, opet da podsetim, kratko vreme bio direktor hale “Pinki” i nije se baš proslavio. Mnogo je brže napredovao u Srpskoj radikalnoj stranci, da bi na kraju posle eliminacije Šešelja i Nikolića postao apsolutni kralj Srpskih naprednjaka.
Sve ove transformacije vladajuće elite, svi zaokreti nadesno i nalevo, od Evrope i ka Evropi, od rata do mira i tako ukrug, uza sve poraze politike koju su vodili, stradanje ljudi u Hrvatskoj, Bosni, na Kosovu, sve to vreme, u poslednjih trideset godina Željko Mitrović je bez pauze vodio svoj cirkus i trudio se da on bude što luđi. Ukoliko bi neko napravio analizu programa, nikada ne bi pomislio da smo se u tih trideset godina poklali sa komšijama, prošli kroz NATO bombardovanje, izgubili delove zemlje, dobili stotine hiljada izbeglica, značajno osiromašili i rasprodali gotovo sve vredno u našoj zemlji i zakrvili se međusobno.
Pink je zapravo uvek bio TV Bastilja, ono što je u Miloševićevo vreme bio RTS, i zaista treba ozbiljno tretirati medij koji 30 godina gladnima prikazuje rižoto sa šampanjcem, nudeći im dva jajeta na oko, po jedno na svako, da ne bi videli gde i kako žive.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Među uhapšenima za tragediju na železničkoj stanici u Novom Sadu su i ministar građevinarstva u ostavci Goran Vesić, kao i Jelena Tanasković, vršilac dužnosti generalne direktorke „Infrastruktura železnice Srbije". Vesić demantuje da je uhapšen i tvrdi da se sam prijavio istražnim organima
Raspala se država, raspao se sistem; da li je barem jedno od toga moglo da opstane, makar nauštrb onog drugog? Ili su bili vezani istom bodljikavom žicom?
Porast vojnog budžeta Srbije izazvaće reakcije drugih zemalja u našem regionu u kojem nismo uspeli izgraditi međusobno poverenje i predvidljivost. Ne treba biti spoljnopolitički ekspert da se već sada predvidi virtuelna trka u naoružanju zemalja u regionu koje to sebi ne mogu priuštiti
Privatni univerziteti, domaći i strani, dobiće pravo na finansiranje iz budžeta, a status budžetskog studenta verovatno će se deliti više po naklonosti i lojalnosti nego po zasluzi. Ne delim mišljenje ministarke prosvete da mladi ljudi odlaze iz ove zemlje zato što u njoj nema dobrih univerziteta. Oni odlaze iz ove zemlje zato što u njoj više nema nade. A bez kvalitetnog obrazovanja, nema ni budućnosti
Alija Balijagić ne može biti ni junak, ni hajduk, već samo dokaz nemoći države da kontroliše ekstremno nasilje. On je samo do kraja razgolićena slika surove društvene stvarnosti koja razume samo strah
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!