Sve je to zbog priče

Nakon što je objavio knjigu Sapijens: Kratka istorija čovečanstva, Juval Noa Harari je postao sinonim za nekog ko je nauku preveo na svima razumljiv jezik. Smatra se da je to bitan razlog što je Sapijens prodat u više od 40 miliona primeraka i preveden na 65 jezika, pa i na srpski.

...

U jesen 2022. objavio je knjigu za decu što, s obzirom na pomenutu sposobnost, nije delovalo neverovatno. Bilo je to delo Kako smo osvojili svet, prvo iz tetralogije Mi nezaustavljivi. Ubrzo nakon objavljivanja, knjiga je prevedena na još 30 jezika sveta. Na srpskom je objavljena zahvaljujući “Kreativnom centru”.

Nedavno je isti izdavač objavio i drugu Harijevu knjigu iz tog serijala – Zašto svet nije pravedan.

Naslovu s ovakvim pitanjem nemoguće je odupreti se – ko ne bi voleo da sazna odgovor. A tu je i, priznajmo, radoznalost kako će Harari doći do odgovora. Jer, bez obzira na čitaočevo prethodno iskustvo sa Hararijevim knjigama i bez obzira na njegovo osvedočeno umeće da nešto najkomplikovanije na svetu opiše najjednostavnije, ipak, deluje da na pitanje koje je izabrao za naslov nove knjige nema odgovora.

U uvodnom tekstu Harari kaže da se pre deset hiljada godina, tako gde je stao u opisivanju civilizacije u prvoj knjizi, dogodilo nešto “zbog čega su milioni ljudi izgubili svoju moć, a nekolicina ambicioznih pojedinaca je zavladala nad svima njima”. Kako je maloj grupi uspelo da zavlada nad tolikim ljudima i kako je maloj grupi uspelo da se oni pokore šačici poglavara, neka su od suštinskih pitanja za ovaj svet, na koja odgovara Harari.

Tokom knjige, kako se sve više i više približavano kraju, saznaćemo da je sve to zbog – priče.

Prema Harariju, nepravda je u svet ušla s pričom. Jer priča je moćna stvar, ona utiče na stvaranje boljeg, ali i ružnog sveta. I zato Harari ovom knjigom poziva i uči mlade čitaoce da ne veruju svemu što čuju od vladara i od sveštenika, nego da prvo razmisle pa tek onda odluče da li će ih poslušati.

Počeci nepravde su u vreme poljoprivredne revolucije, kaže Harari, kad su ljudi počeli da sade biljke i tako da utiču na to gde će one da rastu, gde će voda da teče i gde će stene da se otkotrljaju. “Poljoprivredna revolucija je od zemljoradnika napravila fanatike koji su želeli sve da kontrolišu”. A pošto je “želja za kontrolom kao požar”, ljudi su posle biljaka hteli da kontrolišu i životinje pa su pripitomili divlje životinje. “Nikada ranije jedna životinjska vrsta nije uspela da zagospodari drugom. Ajkule ne gospodare nad ribama, lavovi nisu pastiri koji čuvaju bivole, orlovi ne drže vrapčiće u kavezu”, kaže Harari.

Uzgajivači, koji su kontrolisali biljke i životinje, s vremenom su shvatili da “i oni sami rade ono što im je neko drugi rekao”. Naime, bilo je to vreme kad su ljudi još uvek za sve pitali sveštenike i seoske starešine, a oni su “imali sve veću kontrolu nad njima” i tako pravi uvod za delove u kojima objašnjava kako su nastali gradovi, kraljevstva i vladari.

izdavač: kreativni centar

Pa kaže: “Drevni Egipat je bio najmoćnije kraljevstvo u svoje vreme, ali je običnim seljanima ta moć donela samo mnogo mukotrpnog rada. Kad čitaš knjige o piramidama i istorijskim ličnostima kao što je bio Tutankamon, imaj na umu da većina ljudi toga doba nisu bili nikakvi faraoni. Većinu su činili zemljoradnici koji su svakoga dana morali naporno da rade. Hrana koju su proizvodili prehranjivala je sve te kraljeve, vojskovođe i sveštenike (i krokodile koji su im bili kućni ljubimci). Nije baš pravedno što se u udžbenicima iz istorije uglavnom naširoko govori o kraljevima, vojskovođama i sveštenicima, a retko kada se pominju obični ljudi koji su istinski značajni jer bez njih ne bi bilo ni za sve te znamenite ličnosti.”

U vreme Egipta, svi stanovnici su deo svoje letine davali faraonu, pa je tako nastao porez, jedna od stvari kojih se i današnji odrasli najviše plaše. Faraoni su one koji ne plate pretvarali u robove i tako postajali kontrolori ljudi, a danas ih država pretvara u dužnike i čini zavisnim i kontrolisanim. Kako se to postiže? Pravilima.

Ljude priča navodi da veruju u pravila, kaže Harari. “Iza svakog velikog kraljevstva stoji neka velika priča koja opravdava sva pravila tog kraljevstva. Čim poveruju u priču, ljudi bi poverovali i u pravila, pa bi ih se pridržavali čak i ako su ih ona činila jadnim i bednim, čak i ako nije bilo vojnika koji bi ih nadzirali i kažnjavali.”

Međutim, “kralj je bio zauzet svojim dužnostima, pa nije mogao da se zamajava pripovedanjem. Zato se oslonio na posebnu grupu vičnih pripovedača – sveštenike”. A oni su im govorili da samo kad su pokorni, bogovi su zadovoljni i neće poslati pošast na Egipat. I da samo ako čitavog života poštuju pravila, kad umru, njihovo srce će biti lakše od perceta i bogovi će im dozvoliti da uđu u prelepu zemlju koja se zove Raj. Svaki put kad čovek prekrši neko pravilo, srce će dobiti na težini i na kraju će ga progutati strašno čudovište koje ima leđa nilskog konja, grudi lava i glavu krokodila.

Pa ipak, da nije bilo ove neistinite priče, kaže Harari, drevni Egipćani verovatno ne bi stvorili kraljevstvo. Ljudi su verovali u nju iako je bila neistinita. I zato su poštovali pravila koja im je nametao faraon, “marljivo su radili i sarađivali gradeći kanale, nasipe i žitnice. A to ih jeste štitilo od poplava, suša i gladi”.

Jedan od uslova da bi se poverovalo u priču jeste da ona mora da bude vidljiva u svakodnevnom životu. Zato su, na primer, izmišljeni obredi, kao predstava boga koga nije moguće videti. S istom namerom je, kaže, izmišljena državna zastava, kao otelotvorenje države koju takođe nije moguće videti. “To su pravougaoni komadi platna na kojima su iscrtane linije, zvezde i razni geometrijski oblici. Iako su napravljene od najobičnijieg platna, kao majice, zastave dobijaju na značaju zbog obreda koji ljudi izvode.”

izdavač: kreativni centar

Priče mogu da budu veoma štetne, napominje. Zato nastaju ratovi. Kao primer, navodi one po kojoj su u Evropi pre otprilike hiljadu godina sveštenici rekli ljudima da Bog od svih gradova na svetu najviše voli Jerusalim i da je jako ljut što ovim gradom ne vladaju hrišćani nego muslimani pa želi da hrišćani pođu na Bliski istok i osvoje Jerusalim. Kad je jedna starica pitala zašto Bog, koji je stvorio svet i može da učini šta poželi, ne uzme Jerusalim nego tera ljude u rat, sveštenici su odgovorili da im to, u stvari, pomaže da dođu u raj. “Ne shvatam”, uzvratila je žena. “Ako Bog želi da što više ljudi dođe u raj, šta ga u tome sprečava? Zašto mu je potreban rat?” Sveštenici nisu znali odgovor pa su joj rekli: “Prestani da lupaš glavu teškim pitanjima i učini onako kako ON kaže, inače ćeš završiti u paklu.”

Prema Hahariju, “priče su najveličanstvenije ljudsko otkriće. Zahvaljujući pričama, zavladali smo svetom”. Ali, ako zaboravimo da su priče naš izum, lako postajemo njihovi zatočenici. Jer, “kad milion ljudi veruje u lošu priču, to je kao da su zarobljeni u nekom košmaru iz kojeg ne mogu da se probude. Dakle, ljudi imaju ozbiljan problem. Ako slepo verujemo u svaku priču koju nam serviraju, mogli bismo da počinimo svakakve užase, recimo da pucamo u devojčicu koja želi da ide u školu ili da izazovemo bespotrebne ratove u kojima će izginuti milioni ljudi. S druge strane, ako prestanemo da verujemo u sve priče, naš svet ne da neće postati savršen, nego će njime zavladati haos.”

Srećom, deca umeju da ne veruju u priče. I zato imaju priliku da, dok odrastaju, priče koje im pričaju odrasli prilagođavaju sebi. “Ne zaboravi da kad god nisi načisto s tim da li neku priču treba promeniti ili odbaciti, postaviš ključno pitanje: Da li zbog ove priče neko pati?”.

Profesor Juval Noa Harari je istoričar, filozof. Smatra se jednim od najuticajnijih javno angažovanih intelektualca današnjice. Njegova knjiga Mi nezaustavljivi 2 – Zašto svet nije pravedan je važna knjiga. I retka, među najređima. Ona uči o životno neophodnoj stvari – o kritičkom mišljenju – i decu i odrasle.