Nije srpski srbovati

Svaki se lažov suočava s dva osnovna problema: on zna istinu (barem u početku) i jezik ne laže. Lažov izriče ono što nije. Nedostatak je, dakle, konstitutivan za laž – lažov tvrdi da jeste ono što nije, ili da nije ono što jeste – samo što jezik, kojim se laž izriče, nije u stanju da popuni prazninu u srcu same laži (zato laže čovek, ne i jezik). Jezik je, da upotrebimo tvrdu formulaciju, ontološka kategorija na koji god način da se koristi. Utoliko je, na ovoj ravni, manje važno da li govornik pravi razliku između istine i laži – to razlikovanje bitno je u sudskom, policijskom i psihijatrijskom postupku – već šta nam govori jezik. Zbog toga se laž ne prozire poligrafom, već analizom jezika koju sprovodi znalac.

...

Nenad Veličković, sarajevski teoretičar književnosti, pisac i profesor Univerziteta, vrhunski je analitičar ovoga jezika. Iako se po sebi razume kako se mora biti vrhunski poznavalac jezika da bi se bio vrhunski analitičar, ta spona uopšte nije samorazumljiva. Da jeste, odavno bismo imali svojevrsnu analitičku školu u čijem se temelju nalazi Čas anatomije Danila Kiša. Da podsetimo: nije Kiš uzvratio svojim progoniteljima ispisujući njihove psihološke portrete, nije se odavao metafizičkim tlapnjama, niti etičkim raspravama. On je, naprosto, analizirao njihov jezik kojim su, ne znajući da jezik ne laže, pokušali da zamažu svoje neznanje, svoju lažljivost i pokvarenost. Posle Kišove knjige od njih nije ostalo ništa. Psihološke, etičke i građanske osobine (polu)sveta koji je, za račun vlasti, pokušao da se ogrebe o Kiša, isplivale su, posle Časa anatomije same, kao posledica analize jezika, izronile su kao naduveni leševi udavljenih životinja (i ljudi). Kišovu “materijalističku” metodu koja se, bez bojazni od greške, sme nazvati i dekonstrukcijom, preuzeo je Veličković i isprobao je u svojim knjigama i tekstovima, na materijalima veoma različitim, počev od romana i pripovedaka, preko teorijskih radova, do izveštaja sa sednica univerzitetskih organa (videti “Vreme” od 6. maja 2020). Rezultati tih analiza bili su, bez razlike, čvrsti, duhoviti i lekoviti tekstovi koji su iza sebe ostavljali raskrčen, demitologizovan krajolik s kojeg je rasterana magla. Ni Karakazandžiluk, s podnaslovom “Srpski nacionalizam u akademskoj književnoj kritici o djelima pisaca iz Bosne i Hercegovine” nije, u tom smislu, razočarao.

Uočio je, naime, Veličković da se u srpskom književno-teorijskom korpusu jako dugo, a naročito od kad su Srbi otkrili srpstvo, pojavljuju tekstovi s naučno-kritičarskim pretenzijama (kretenzijama, op. cit. T. Pančić) ili, preciznije, tekstovi opremljeni naučnom aparaturom i pisani akademskim žargonom, u kojim se tekstovima – da ne okolišamo – zloupotrebljava naučni diskurs zarad promovisanja nacionalističkih ideja. Ugrubo predstavljeno, Veličković analizira diskurs koji je, sa srpskog gledišta, sve gradeći se naučno objektivnim, pripremao rat u Bosni i Hercegovini (analiza romana Vaznesenje Vojislava Lubarde, dobitnika NIN-ove nagrade 1989. godine), potom onaj koji je rat opravdavao (analiza romana Top je bio vreo Vladimira Kecmanovića, na primer), te nastavak rata drugim sredstvima (analiza savremene recepcije dela Branka Ćopića). Ali možda su najlucidnije i najzanimljivije one Veličkovićeve analize tekstova koji čak i Ivu Andrića i Mešu Selimovića besramno (ili samo glupo, ali ne i bezopasno) uprežu u ratnu mašinu. Ta i takva čitanja u kojima se “konstruiše narativ o kolektivnoj traumi srpskog naroda” i kojima su značajan doprinos dala zvučna imena srpske teorije književnosti i književne kritike, odlikuju se (sažima Veličković) komotnim odnosom prema činjenicama i dokazima, mišljenjem koje je u suprotnosti s logikom, te tumačenjima koja ne pokazuju nikakvu obavezu prema onome što tumače, bilo da je reč o istoriji ili Andrićevim delima (str. 181). Pa, ne spuštajući nogu s papučice za gas, nastavlja: diskurs koji Andrića hoće da načini srpskim piscem (kurzivom su dati citati) pribegava uopštavanju “radi stilskog efekta (tursko vrijeme je vrijeme kada su se srpske glave nabijale na kolac, islamski element je groteskan i strašan, Radisav predstavlja jedan narod – srpski narod, kojeg muče i uništavaju), Andrić je izvan svake sumnje srpski pisac (dužan epskom nasleđu sopstvenog jezika i zavetnom predanju svoga naroda koji je duhovno iskustvo nacije pretvorio u razumljiv ljudski govor priče, koji se u svom razvoju približava nekim središnjim obeležjima i velikanima srpske kulture)” (str. 181). Nakupina, dakle, opštih mesta, predrasuda, proizvoljnosti ili, manje akademskim žargonom rečeno, čisto lupetanje. Uporno, ne gubeći strpljenje, Veličković posvećuje pažnju svakome od ovih iskaza i rasklapa ga sve do jezgra njegove gluposti i zle namere.

Ali kako tačno to radi Veličković? Prosto, na prvi pogled. Prenese kontekst u kojem se nalazi problematična tvrdnja ili problematičan odlomak, a onda kontekstualizovane iskaze podvrgava pomnoj analizi. Rečenicu po rečenicu. Najpre dovede u pitanje logičku nosivost tvrdnje, potom njenu strukturu (u ogromnom broju slučajeva nelogične i sumnjive tvrdnje ne izdržavaju ni stilsku proveru), zatim je postavi u odnos sa onim na šta se tvrdnja odnosi – da je Andriću strepnja za narod (srpski, dabome) veća nego nada, Veličković suprotstavlja analizu samog Andrićevog teksta u kojem, naravno, nema ničeg ni nalik tome, ali zato ima genijalno razvijenih likova – te, naposletku, pokazuje zbog čega autor teksta o Andriću laže, a jezik ne. Ili, ako teoretičar hvali tekst koji, po Veličkovićevom mišljenju, ne zaslužuje hvalu, ne samo da će po prstima dobiti teoretičar (u čijim će hvalama Veličković prepoznati nacionalističke baljezgarije koje su se prerušile u naučni ili kritičarski govor), nego će po prstima dobiti i pisac što svojim junacima stavlja u usta ideološke stavove koji, s književnog gledišta, nemaju nikakvo opravdanje.

No, možda je najzanimljivije, a na neki način i najsimpatičnije od svega u ovoj knjizi, to što nemilosrdnoj i nimalo prijatnoj analizi Veličković izlaže i sopstveno delo. Hoteći da pokaže kako junaci u književnom delu ne smeju da izađu iz svoje uloge, a naročito to ne smeju deca-junaci – desetogodišnjak koji govori kao da ima 76 godina privući će neželjenu pažnju čitalaca – pisac će analizi ponuditi i sedamnaestogodišnju Maju, lik iz svog romana Konačari. Maja, naime, izgovara stvari koje, po logici teksta (a i logici uopšte), po godinama, po obrazovanju, po interesovanjima, nije mogla da zna. U tim scenama je, zaključuje teoretičar Veličković, pisac Veličković prekoračio ovlašćenja pisca, umešao se u Majin život i liku pripisao sopstvene stavove, a tu, onda, trpi književnost (str. 33-35). Zanimljivo bi bilo potražiti ovakav primer neprinudne i javne samokritike ne samo u domaćoj, već i u svetskoj književnosti i teoriji.

Karakazandžiluk je, po analogiji s imenicom prostakluk (na primer), naslov koji skreće pažnju na to da se o Bosni i Hercegovini kao karakazanu, kao paklenom loncu u kojem se neprestano kuvaju nedaće, s bestidnom lakoćom i glupošću izriču potpune proizvoljnosti jer, dabome, svi znamo kako tamo stvari stoje, te šta se sad imamo zamarati istraživanjima, činjenicama i ponovnim čitanjem Andrića (već smo to čitali za lektiru). Karakazandžiluk je (može i tako) još jedna jako važna (i vrlo zabavna) knjiga nastala u uzaludnom Veličkovićevom naporu da uvede nešto reda, logike i boljih akademskih običaja na zapuštenoj srpskoj i bosanskohercegovačkoj književno-teorijskoj sceni.