U utorak je preminuo lingvista Ranko Bugarski, javlja RTS. Bio je redovni profesor Filološkog fakulteta u Beogradu u penziji. Predavao je na mnogim univerzitetima u Evropi, SAD i Australiji. Autor je preko 20 knjiga i velikog broja radova iz anglistike, opšte i primenjene lingvistike, sociolingvistike i drugih disciplina.
Bio je predsednik Evropskog lingvističkog društva, potpredsednik Međunarodnog udruženja za primenjenu lingvistiku, ekspert Saveta Evrope za regionalne i manjinske jezike, član Evropske akademije nauka i umetnosti u Salcburgu.
Kao istraživač, autor i predavač bavio se strukturom savremenog engleskog jezika, opštom, teorijskom i primenjenom lingvistikom, kontrastivnom gramatikom, sociolingvistikom, teorijom prevođenja i istorijom lingvistike.
Govorite li zajednički?
Knjiga Ranka Bugarskog Govorite li zajednički? objavljena je 2018. godine i bavi se jezičkom situacijom u novonastalim državama na teritoriji srpskohrvatskog/hrvatskosrpskog jezika. Knjiga razmatra mogućnosti smirivanja uzavrelih strasti koje su pratile razbijanje Jugoslavije i rastakanje srpskohrvatskog jezika, a identitetske politike u sve četiri nastale države poziva na prilagođavanje jezičkoj stvarnosti.
Napisana u želji da se jedna vredna inicijativa većeg broja posvećenih ljudi formulisana u Deklaraciji o zajedničkom jeziku predstavi i u koricama knjige.
„Zajednički jezik je jezik kojim se prirodno i svakodnevno služe govornici i pisci različito nazvanih nacionalnih varijanti, čije normalne specfičnosti ne otežavaju komunikaciju. Takav jezik se u sociolingvističkoj teoriji naziva policentričnim standardnim jezikom, a poznati primeri su engleski sa britanskom, američkom i drugim varijantama, varijante nemačkog u Nemačkoj, Austriji i Švajcarskoj, francuskog u Francuskoj i Kvebeku, španskog u Evropi i Južnoj Americi, itd. U našem slučaju, Deklaracija taj jezik ne imenuje jer se nacionalno ili geografsko imenovanje pokazalo problematičnim, nego predviđa da svako može da ga naziva kako želi: važnija od imena jeste svest o zajedničkom sredstvu komunikacije i stvaralaštva“, rekao je tim povodom u intervjuu za „Vreme“ Bugarski.
Naoružani i razoružani jezik
Govor mržnje, objasnio je renomirani lingvista, odigrao je značajnu ulogu u rasturanju jugoslovenske države, pa ako je nekome uistinu stalo do pomirenja ono se može postići opet na jezičkom planu, ali bitno drukčijom upotrebom raspoloživih jezičkih sredstava.
Naime, svaki jezik može biti ratoboran kao i mirotvoran, i u tom smislu uticati i na odnose među narodima. Govoreći metaforički, videlo se kako izgleda naoružani jezik rata, a sada treba istrajno koristiti mirovne potencijale istog jezičkog sistema.
„Pravi“ i „Lažni“ jezik
Nacionalisti u postjugoslovenskom prostoru licitiraju sa time koji je jezik stariji, koji je proistekao iz koga, uspostavljaju hijerarhiju jezika sklapaju definicije koji je „pravi“, a koji „lažni“.
„Stav po kome je samo srpski jezik pravi, dok su preostala tri samo njegove varijante, čini temelj srpskog jezičkog nacionalizma. Nasuprot tome, stanovište Deklaracije o zajedničkom jeziku jeste da je tako nešto u principu nemoguće kod policentričnih jezika, čije su varijante po definiciji načelno ravnopravne u tom svom svojstvu premda se često veoma razlikuju u svemu ostalom – hronologiji nastanka, broju govornika, prestižu itd.“, rekao je Bugarski.
I objasnio da iako se po drugim obeležjima mogu uspostavljati određene hijerarhije, u ovom kontekstu to nije moguće, pa je irelevantan argument da je jedna varijanta jezik zato što je starija, a druga da je samo njegova varijanta zato što je mlađa.
Koliko god se u nekim parametrima razlikovale varijante svetskih jezika, zajedničko im je upravo to što su varijante engleskog, nemačkog, francuskog ili španskog, dok nijedna od njih nije sam taj jezik.
Kvazi briga za ćirilicu
„Briga o jeziku, u smislu preduzimanja sistematskih mera za njegov skladan razvoj, kako bi što uspešnije obavljao svoje mnogobrojne i raznolike funkcije u društvu, normalan je sastojak jezičke politike savremenih država“, govorio je Bugarski.
Međutim, takvo staranje u Srbiji – u meri u kojoj ga ima – odvija se u znaku, „očuvanja jezika“, što je značajna pojmovna razlika. Dok razvoj podrazumeva dinamiku i prilagođavanje, očuvanje upućuje na statičko održavanje nekog poželjnog stanja kako bi se izbegle preteće promene.
„U slučaju srpskog jezika, očuvanje u suštini znači konzerviranje bolje prošlosti, veličanje njegovog navodno ugroženog vukovsko-ćiriličnog nasleđa, dok u drugi plan odlaze slabosti u njegovom današnjem funkcionisanju – da i ne govorimo o njegovom adekvatnim profilisanju kao instrumenta modernog života u budućnosti“, rekao je Bugarski.
„U tom smislu bih rekao da jezik treba čuvati i od njegovih strogih čuvara, i omogućiti mu slobodan i kreativan razvoj, dakako u određenoj meri usmeravan kako bi se izbegao haos. Najveća pretnja srpskom jeziku nisu nekakve mračne strane sile poput latinice, anglicizama ili interneta, nego tvrdokorna domaća nepismenost i nekultura“.
Pročitajte ceo intervju sa Rankom Bugarskim
