Vlast Beogradu pristupa tako da će ga u skorijoj budućnosti pretvoriti u monolitnu, džinovsku betonsku ploču u kojoj neće biti kiseonika, hlada, mesečine. U kojoj će jedina dva godišnja doba biti žega i poplava. I bojim se, dok ovo pišem, da će takva strategija dovesti do ljudskih žrtava već ove godine i da će svake sledeće biti sve gore. A ljudi će nastaviti da se doseljavaju u takvu sredinu
...Aleksandar Dimitrijević
Sigurno ste primetili da najveći broj ljudi koristi godišnje odmore usred leta. Ili makar tada uzimaju najviše slobodnih dana; ostatak čuvaju za vreme kada je zima najhladnija. Ta je tradicija tako ukorenjena da je više niko ne dovodi u pitanje. A pitanja je bezbroj.
Zašto bismo odlazili na odmore kad su temperature ekstremne? Koliko je ta odluka (ne)razumna? Priroda tada nije najlepša, letnje Sunce je sve opasnije, gužve su prevelike, cene previsoke. Zašto onda gotovo svi to radimo? Takođe, ima nešto posebno suludo u tome da kad je pretoplo, ljudi putuju gde je još toplije, a kad je hladno, pentraju se gde je još hladnije.
Verujem da se u ovom pristupu skrivaju dva implicitna priznanja. Prvo, mi odbijamo to da priznamo, ali život u gradovima je potpuno suluda ideja. Sasvim je očigledno da ljudska bića nisu evoluciono pripremljena ni na šta gradsko – buku, gužve, smog, brzu hranu, zakrčene mostove… Sve gradsko nam je nametnuto. Čak i ono što je važno i lepo krajnje je neprirodno: kuvanje, cipele, antibiotici, kao i obrazovanje, kultura, umetnost, etika.
Mnoge bolesti koje danas imaju epidemijske razmere naprosto su posledice neprirodnosti življenja u gradskim uslovima. Naše oči su pripremljene da posmatraju da li se u krugu od nekoliko kilometara nalaze izvori opasnosti ili hrane, a mi već dugo gledamo samo u pokretne slike udaljene, u najboljem slučaju, dva metra, a sada sve duže i u minijaturne ekrane svojih telefona koje držimo tik ispred lica. Naše kičme i vratovi zahtevaju snažne mišiće koji bi mogli da ih drže u uspravnom položaju, što se dobija samo kroz stalno kretanje, a mi smo zaseli u fotelje.
DOM JE TAMO GDE JE PRIRODA
Postoji, takođe, i taj čudni estetički fenomen da mi nalazimo da je priroda lepa. Većini ljudi su omiljene boje plava ili zelena, najčešče boje u prirodi; uživamo u pejzažima, zalascima Sunca, talasanju mora, pa onda u cveću, cvrkutu ptica, tišini šuma… Ne deluje da ovo igra neku konkretnu ulogu u našem funkcionisanju. Verovatno samo ukazuje na to da i dalje, uglavnom nesvesno, osećamo gde nam je bio dom, gde smo oduvek pripadali.
Sada smo stigli do toga da iz gradova izlazimo kad nam Sunce učini betonske kvadrove u kojima živimo nepodnošljivo vrućim i natera nas da priznamo sebi da je preživljavanje u tim uslovima nemoguće. I tako se setimo prirode.
Sve ovo je još neobičnije posmatrati u Beogradu. Jer ako se u Beogradu do kraja osamdesetih godina prošlog veka i video pokušaj da on postane uistinu urbana sredina, deluje nedvojbeno da su u međuvremenu Radovani pobedili – prostiru suv veš na terasama (a ponegde i između zgrada), ratuju sa svima u susednim stanovima, zlostavljaju slabije u svojim stanovima, špijuniraju, prebrojavaju, maste knjige, itd, itd. A sad i nije više stvar u pojedincima. Sad vlast gradu pristupa tako da će ga u skorijoj budućnosti pretvoriti u monolitnu, džinovsku betonsku ploču, u kojoj neće biti kiseonika, hlada, mesečine. U kojoj će jedina dva godišnja doba biti žega i poplava. I bojim se, dok ovo pišem, da će takva strategija dovesti do ljudskih žrtava već ove godine i da će svake sledeće biti sve gore. A ljudi će nastaviti da se doseljavaju u takvu sredinu.
ROBOVI ŽIVOTA U GRADU
Letnje bežanje iz gradova skriva u sebi još nešto – po tome koliko i kako planiramo te odmore, koliko na njih trošimo, odmah se može videti da su nam posebno bitni. Sumnjam da sam jedini koji se svake godine oprašta od mora i oseća kao da narednih jedanaest meseci neće u potpunosti živeti, da će samo čekati na ponovni ulazak u slanu vodu. Skrivena poenta jeste da smo svi, u najboljem slučaju, ambivalentni prema svojim poslovima. Drugim rečima, ako sretnete nekoga ko više voli posao nego godišnji odmor – odmah se zabrinite. Ima, kako u teoriji tako i u praksi, onih kreativnih i posvećenih pojedinaca koji ne prave razliku između rada i odmora, ali, prvo, njihov broj je sasvim mali i, drugo, oni misle na rad, ne na posao.
Psiholozi koji se bave ovom oblašću kažu da je za nas bolje da, ako možemo, tražimo manje radnih sati i pristanemo na nešto manju platu. Vreme koje bismo mogli posvetiti sebi, svojim interesovanjima, strastima, prijateljstvima, opuštanju, zdravlju, mnogo pozitivnije utiče na osećanje dobrobiti i stanje mentalnog zdravlja nego uspesi, nagrade, novac ili ostvarene norme. Uostalom, osim ljudi baš opsednutih poslom, niko nikome ne prepričava detalje radnog procesa, ne pokazuje slike iz kancelarije, ne preporučuje posetu radnom mestu.
A kad opisujete najsitnije detalje plaže na kojoj ste se kupali prethodne sedmice, vi, zapravo, između ostalog, priznajete da na neki način, živite kao rob. Neki smo robovi finansijski, neki smo robovi psihološki, ali ako želite da živite u gradu, drugog puta teško da ima. Cena koja za to mora da se plati jeste život u skučenom prostoru, mali broj dece, celoživotno obrazovanje i, za najveći broj ljudi – otuđenost od svog rada.
Poneko, naravno, i u tome uživa. Ali, za većinu ćete lako i jasno videti da ih propušten radni dan uopšte ne boli, pa može čak i da raduje, dok je propušten dan letovanja ozbiljan gubitak. Ili da jedan radni dan može da traje “čitavu večnost”, dok desetodnevni odmor “proleti za tren”. Isto možete da vidite i po tome što vam neko nekad s radošću i ponosom priča o ishodima rada – rezultatima, nagradama, aplauzima – ali skoro da nikad ne čujete takve “izveštaje” o radnom procesu koji do njih vodi.
PRIRUČNICI ZA ODMARANJE
Iz ovoga se rađaju dva potencijalna problema. Prvi je, rekao bih, sasvim očit: prevelika očekivanja od odmora. Nakon nekoliko meseci čekanja i priprema, mi pohrlimo u, po definiciji, prekratki odmor i pokušavamo da iz njega izvučemo što je više moguće. To jeste ljudski, ali je i kontraproduktivno. Ono što bi trebalo da nam donese opuštanje i dublji kontak s prirodom i samima sobom, pretvara se u samo malo drugačiji oblik one iste trke, brojanja i ispunjavanja ciljeva… “Bar dok sam ovde, da stignem da što više…”
Najviše me izluđuju ljudi koji u muzejima ništa ne gledaju, već hodaju jednako brzo kao po ulici, sve snimaju telefonima, da bi stigli da protrče kroz što više muzeja za jedan dan, a onda će sve da gledaju kod kuće. Sve poente potpuno promašene. Kao da su nam neophodni seminari i priručnici čak i za to kako da se odmorimo!?
Drugi problem je što mi osetimo da želimo u prirodu, ali onda ne znamo šta da radimo s prirodom. Kao pasivni uživaoci, osećamo dobrobit čistog vazduha, kupanja u moru, hodanja kroz šume. Neki umeju i mogu da odu korak dalje, da se u prirodi bave nekim sportom. Ali, ko još danas ume da u prirodi preživi, bez priključka za struju, internet konekcije, samoposluge?
Za samo nekoliko generacija, dekadencija je postala tako sveobuhvatna da je Ljevinovo košenje postalo potpuno nezamislivo, da ne govorimo o iskušenjima Robinsona Krusoa. Mi ne razaznajemo znake i ritmove prirode, koža nam je mekana, ruke nevešte, ne znamo čega da se plašimo i šta da izbegavamo. Da bismo uživali u odmorima, neko mora da nam prilagodi prirodu, često i urbanizuje, da bismo uopšte bili u stanju da je konzumiramo.
Kao što je pisao stari jedan teoretičar, pod uticajem televizije, mi prirodu doživljavamo kao umetničko delo. Uživamo u lepoti nekog prizora kao posmatrači, kao da stojimo pred Sezanovom slikom, bez ikakvog osećaja da bismo u susretu s njom i sami mogli nešto da uradimo i bez mnogo veština da sa njom i u njoj živimo. Što obično ne uključuje ni najosnovniju brigu prema drugim oblicima života koje uznemiravamo ili čak uništavamo.
CENA POHLEPE I BAHATOSTI
I otud se naše letnje bežanje iz gradova završava paradoksom od koga je i počelo. Mi se približimo prirodi, ali onda, uglavnom, radimo isto što smo sve vreme radili u gradu – mlađi skroluju, postuju i četuju, a stariji bistre politiku, kuvaju i čitaju. Svi smo opušteniji, obično jedemo i pijemo više nego kod kuće, ali tendencije su uglavnom slične.
A priroda? Pa, onaj njen neživi deo, veličanstvena mora i okeani, stenje i oblaci, oni nas ni ne primećuju, kao da nas nikad nisu stvorili, nesvesni da smo se od njih potpuno odrodili, nezainteresovani za nas, jer postoje i tek će postojati milionima godina duže nego mi.
Potpuno nasuprot tome, za živi deo prirode, bezbrojne vrste biljaka i životinja, naše direktne evolucione pretke, mi smo njihova najgora vest ikada. Kada se tokom jednog od nedavnih lokdauna severna Grčka ispraznila zbog zatvaranja granica za turiste izvan EU, odmah se video oporavak prirodnog sveta. To je, nažalost, bio samo kratkotrajni predah. Predviđa se da do 2048. godine više neće biti riba u morima i okeanima. Zbog nas. Zbog našeg turizma, pohlepe, otpadaka, plastike, neudubljivanja u uzroke i posledice. Zato što nas je neko ubedio da skoro svi treba da živimo u velikim gradovima, pa onda, nakratko, ali mahnito, svi kao po komandi, jednovremeno, bežimo iz njih.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Među uhapšenima za tragediju na železničkoj stanici u Novom Sadu su i ministar građevinarstva u ostavci Goran Vesić, kao i Jelena Tanasković, vršilac dužnosti generalne direktorke „Infrastruktura železnice Srbije". Vesić demantuje da je uhapšen i tvrdi da se sam prijavio istražnim organima
Raspala se država, raspao se sistem; da li je barem jedno od toga moglo da opstane, makar nauštrb onog drugog? Ili su bili vezani istom bodljikavom žicom?
Porast vojnog budžeta Srbije izazvaće reakcije drugih zemalja u našem regionu u kojem nismo uspeli izgraditi međusobno poverenje i predvidljivost. Ne treba biti spoljnopolitički ekspert da se već sada predvidi virtuelna trka u naoružanju zemalja u regionu koje to sebi ne mogu priuštiti
Privatni univerziteti, domaći i strani, dobiće pravo na finansiranje iz budžeta, a status budžetskog studenta verovatno će se deliti više po naklonosti i lojalnosti nego po zasluzi. Ne delim mišljenje ministarke prosvete da mladi ljudi odlaze iz ove zemlje zato što u njoj nema dobrih univerziteta. Oni odlaze iz ove zemlje zato što u njoj više nema nade. A bez kvalitetnog obrazovanja, nema ni budućnosti
Alija Balijagić ne može biti ni junak, ni hajduk, već samo dokaz nemoći države da kontroliše ekstremno nasilje. On je samo do kraja razgolićena slika surove društvene stvarnosti koja razume samo strah
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!