Samo sebičnost Srbina spasava

Priča o dobrom i lošem stara je onoliko koliko i ljudski rod, rasprave o poreklu morala i moralnosti onoliko koliko i filozofija, a istraživanja razvoja moralnog suđenja onoliko koliko i psihologija. Retke su teme koje, poput morala, u tolikoj meri i tako lako “presecaju” granice naučnih disciplina ili one koje više definišu prirodu ljudskosti i imaju veći potencijal da ljude vode kako udruživanju i kooperaciji, tako i razmiricama. Čini se da je opsesija pravičnošću gotovo normalno ljudsko stanje, a moralna trvljenja perzistentna. No, razumna smo bića i lako ćemo se složiti da je, recimo, povređivanje drugih loše, zar ne?

Ne baš, sudeći po odgovorima koje na ovo pitanje nudi knjiga jednog od najznačajnijih socijalnih psihologa današnjice i medijski najprominentnijih psihologa u globalnim razmerama, Džonatana Hajta, Psihologija morala – O pravičnom umu ili mogu li politika i religija podeliti dobre ljude u izdanju izdavačke kuće Clio (prevela sa engleskog Marina Vicanović), koja donosi novi pogled na stare probleme porekla i prirode morala, njegovih izvora i posledica. U knjizi se razrađuju tri glavne ideje koje su, svaka na svoj način, naučne revolucije u malom.

Prva od njih glasi da su, u sferi moralnog suđenja, intuicije na prvom mestu, a strateško rezonovanje na drugom; metaforički govoreći, um je “podeljen” na dva dela, podseća na jahača (strateško, racionalno rezonovanje) koji jaše slona (intuicije). “Obožavanje” razuma u zapadnoj misli koje seže do Platona, Hajt naziva zabludom i staje na stranu aktuelnih (a, zapravo, još Hjumovih) gledišta o tome da je razum sluga strastima i emocijama; “jahačev” posao je da služi “slonu”. Glavni izvor moralnih sudova su “osećaji iz stomaka”, “automatske” intuicije, dok rezonovanje dolazi tek naknadno, post hoc traga za razlozima i njegova priroda je u biti ubeđivačka i socijalna, (samo)opravdavajuća. Odmah i bez napora nešto doživimo kao dobro ili loše, a tek naknadnim promišljanjam sebi i drugima objašnjavamo zašto je to dobro ili loše.

Moral podrazumeva nešto više od štete i pravednosti, “jezik” je sa šest receptora, suština je druge glavne ideje koja se u knjizi obrađuje. Tipična gledišta o moralnosti svode je na jedan jedini princip koji obično predstavlja maksimizovanje blagostanja (pomozi/ne povredi drugog) ili je to ponekad ideja o pravednosti, poštovanju pojedinca i njegove autonomije. Ali to su, kaže Hajt, tipične zapadnjačko-individualističke predstave o moralnosti, “utilitaristički roštilj” koji služi samo slatko (blagostanje) ili “deontološki restoran” koji poslužuje samo slano (práva). I to su jedine opcije. Po analogiji sa time da svi imamo iste receptore ukusa, ali nam se ne sviđa ista hrana, Hajt debatuje o tome da i moralne matrice variraju, a da su pravični umovi opremljeni sa istih šest socijalnih “receptora”: za (1) brigu/štetu, (2) pravednost/varanje, (3) odanost/izdaju, (4) autoritet/subverziju, (5) svetost/degradaciju i (6) slobodu/ugnjevatanje. Moralno (“dobro”) nije jedna, već šest (možda i više) “stvari”, na čije ugrožavanje različiti ljudi reaguju u različitom stepenu.

Treća sržna Hajtova ideja je da moralnost vezuje i zaslepljuje. Kao vrsta smo uglavnom sebični, iako ne uvek; 90% smo šimpanze (koje gotovo nikada ne sarađuju), a 10% pčele (“socijalna” bića). A čak i kada jesmo društvena bića “košnice”, daleko pre ćemo saosećati sa “našima” (iste političke ideologije ili veroispovesti), tj. onima koji dele naše moralne okvire. Naši pravični umovi su stoga naši “plemenski” umovi – parohijalna ljubav, ograničena granicama naše grupe, možda je najviše što možemo ostvariti. Ali, nije to posledica toga što su neki ljudi dobri, a neki zli, već zato što su naši umovi evoluciono dizajnirani za grupno zauzimanje pozicija pravičnosti.

Psihologija morala čita se kao jedno otrežnjujuće (imamo ograničene kapacitete da se ponašamo racionalno i da budemo etični), intrigantno (liberalizam nije panacea), pa, pomalo, i self-help štivo (svi smo samoispravni licemeri koji vide “trn u oku brata svojega, a ne vide brvno u oku svojemu”; treba prvo “počistiti svoje dvorište” i biti otvoren za moralne pozicije drugih ljudi). Knjiga je u tom smislu jedno “uputstvo za upotrebu” funkcionalnog društva, između čijih redova čitamo da nas je veoma lako posvađati te da neprestano i konstatno moramo raditi na promociji međusobnog uvažavanja i dijaloga unutar društva. Glavna poruka Hajtovog teoretisanja je da su razlike neminovne, ali mirna koegzistencija grupa unutar društva neophodna i ostvariva. Do nje se neće doći borbom argumentima i racionalnim ubeđivanjem, već povezivanjem sa drugima na dubokom, ljudskom nivou, u pokušaju da razumemo odakle potiču tuđa, jednako legitimna gledišta, i uz svest da drugačiji nikako ne znači i – nemoralan.

Šta iz ovih apela o neophodnosti kulture dijaloga i potrebi za izgradnjom društva sa što većim moralnim kapitalom možemo zaključiti s pozicija života u jednom visoko polarizovanom, “pocepanom” i do kolapsa dovedenom društvu na brdovitom Balkanu? Ostavljaju veoma gorak ukus u ustima bolno sumorne implikacije Hajtovih teza po nas same.

Živimo u društvu gde gotovo nikakvih s pravom branjenih “tabua” nema i gde ništa nije sveto – ni ljudski životi, ni prava i slobode, ni dostojanstvo, ni zakoni, ni ideali; gde se sa pozicija autoriteta opravdava ono što (bi trebalo da) je neopravdivo – tone marihuane, uništavanje životne sredine, povređivanje ljudi; gde je jedan mural jači od čitave sile zakona i morala; gde su instrumenti društvene promocije nekultivisana i zakržljala humanost, lični ćefovi, ulizištvo i neopterećenost bilo kakvim obzirima, a mera “dobrog” ponašanja jezik mržnje prema neistomišljenicima; gde oni koji bi trebalo da ih baštine, vrlinu, moral, duhovno vredno, prosto ne mogu da pojme; gde je “zlo” i “loše” sistem(at)ski generisano i promovisano; gde je, rečju, sve antidot moralnom, pa i ljudskom.

Tamo gde su političke podele izraz autentičnih, jednako legitimnih moralnih stremljenja, Hajtovo rešenje je pluralizam, u najboljem smislu te reči. Ali naša tmurna srpska zbilja ubedljivo svedoči da kada političke podele i s njima povezana politička moć imaju pervertirane izvore, posledica su primene gole sile i terora, i praksa njihovih opravdavanja, tj. moral, ima perverzan i degenerisani oblik koji nam umesto “zdravog” pluralizma nudi njegov privid u formi potpune moralne relativizacije. U dominaciji “sve može” (za pare i prestiž, naravno) političke filozofije ne samo da nema nikakvih izgleda za kolektivni prosperitet (čitaj: “dobro”) niti za, na moralu zasnovanu, solidarnost, već nikakve društvene i političke zajednice, u stvari, i nema, već postoji samo masa sebičih pojedinaca u dubokom moralnom “minusu”. Samo sebičnost Srbina spasava! Ali šansu da se sebičnošću spasu imaju pojedinci, dok je za zajednicu, u terminalnoj fazi društvene i političke patologije, odavno kasno.

“Bolest” je možda bila nedijagnostifikovana, ali posle čitanja Hajta jasno je o čemu se radi – o retkom, dugotrajnom i teškom slučaju amoralnosti.