Kada se u zidu otvori prozorčić sasvim desno, svinju tamo čeka ukusan zalogaj. Kad se otvori prozorčić levo, ništa. Svinje su pametnice i brzo nauče.
Ali, šta ako se ne otvore ni krajnji desni ni krajnji levi prozorčić već neki između njih? Hoće li svinja otići da pogleda?
To zavisi od toga da li je svinja optimista ili pesimista. Stručnjaci veruju da taj i slični testovi mogu da otkriju koliko su svinje – smorene. To jest da, kao i kod ljudi, svinje utučene strašnom dosadom postaju pesimistične.
Pionirski pokus stvarno se odvijao nedaleko od Beča i trenutno se čekaju rezultati. Ali, sva je prilika da će tim istraživačice Sare Hince sa bečkog Instituta za domaće životinje prvi put dokazati nešto o čemu se do sada malo mislilo – svinjama je dosadno.
To jest, onim svinjama čije meso obično jedemo i koje dolaze iz tovilišta gde se drže po desetine hiljada životinja. Obično nemaju ni kvadratni metar za sebe.
„Jako su inteligentne“
Svinjsko meso je, kažu kritičari, nepristojno jeftino i dokaz da je čovek – zarad profita i navika u ishrani – spreman ne samo da ubije životinju, što se odvajkada radilo, već i da je natera da strašno pati.
Hince navija za žestoko smanjenje stočnog fonda. „Zapravo tačno znamo šta treba svinjama. One nisu samo jako inteligentne, već i vrlo radoznale.“
„U slobodnoj prirodi se veoma bave svojom okolinom. To je u žestokom kontrastu sa monotonim uslovima u kojima držimo životinje“, rekla je ona za bečki list Standard.
Kolege i Hince su držali 128 svinja – sve kao mala prasad uzete iz klanica. Polovina je držana kao u masovnoj proizvodnji, polovina je imala slamu i zemlju da po njoj rije, različite igračke i stimulanse za kreativnost. Onda su dve grupe poređene na testovima.
Dosada je strašna
Trenutna dosada je jako neprijatna. Pre desetak godina su u jednom eksperimentu ispitanici (ljudi, ne svinje) morali da sede petnaest minuta u goloj sobi i da – ne rade ništa. Da naprosto razmišljaju. Iskustvo su opisivali kao neprijatno, vreme je sporo prolazilo.
Istraživači su im potom dali taster kojim sebi mogu, ako hoće, da zadaju električni udar. Blizu polovine njih je, iz čiste dosade, biralo da sebi nanese bol.
Ako je povremena dosada – dosadna, ono je hronična ili egzistencijalna dosada ozbiljna pretnja po zdravlje. Može voditi depresiji. Upravo to se, možda, dešava i sa životinjama koje se drže tako da budu što više finansijski isplative.
„Svi su saglasni da ne bi trebalo da životinjama nanosimo nepotreban bol“, rekao je Niko Miler, etičar koji se bavi odnosom prema životinjama na Univerzitetu u Bazelu.
„Ali bol i stres su tek dve forme neprijatnih stanja. Na druge jedva i mislimo. A ima dobrih razloga za pretpostavku da, ukupno gledano, dosada predstavlja najveći udar na dobrobit životinja koje držimo.“
Industrijski uzgoj ne može biti „human“?
Miler je za magazin „Reportaže“ dodao da se u modernim zoološkim vrtovima vodi računa da životinje budu zabavljene, ali za masovnu proizvodnju mesa nema povoljan zaključak:
„Ono što je moguće u zoološkom vrtu, ne može se tek tako preneti na uzgoj korisnih životinja. Pitanje je da li se može eliminisati dosada u industrijskom uzgoju životinja, a da pri tome nama poznati industrijski uzgoj uopšte opstane.“
