U potrazi za izgubljenim Skopljem

Poslednji put bio sam u Skoplju još dok je taj grad posedovao centar. Nevelik trg s kojeg se, zrakasto poređanim ulicama, moglo krenuti u različitim pravcima, nekoliko desetina metara daleko od Vardara, Kamenog mosta i jednog od prvih tržnih centara u Jugoslaviji, sasvim je bio u skladu s veličinom Skoplja koje se, posle zemljotresa 1963. godine, iz nešto veće naseobine za svega petnaestak godina preobrazilo, makar u arhitektonsko-urbanističkom smislu, u grad. Još kao dete zavoleo sam taj grad u kojem je, za mene tadašnjeg, sve bilo novo, čistih i jasnih linija, sa po kojim oblakoderom, te olimpijskim selom na obronku planine i usred šume, otkud se pružao impresivan pogled na dolinu. Dobro sam razumeo jezik koji nije bio moj, a da nije bio ni stran, pasulj s kobasicama i pečena paprika bili su kao kad ih je spremala moja baba (i bolji), svet srdačan, a bilo je nečeg i do dedinih priča koji je, bežeći od bede srpskog sela, baš u Skoplju 1928. godine postao profesionalni vojnik. O tome da sam 1980. godine baš u skopskom tržnom centru pronašao ploču Doors-a (Morrison Hotel) ni da ne govorim. Uz Dubrovnik, bio je to moj najomiljeniji grad Jugoslavije.

foto: tanjug / filip krainčanić

A onda je sve otišlo u vražju mater.

Uprkos tome, Skoplje se nekako držalo. Iako ostarelo (preko noći) i brzo oronulo (ali zauzvrat pobilo krstaču na vr’ Vodna, koja noću jezivo svetli; fale samo kršni momci u belim kukuljicama ispod), uspelo je, činilo se, da sačuva ponešto od onoga zbog čega sam voleo da mu se vraćam. Sve dok se izvesni Gruevski nije dočepao vlasti i odlučio da makedonskoj naciji podari duhovne i materijalne korene koji sežu do starih Grka, odnosno antičkih Makedonaca i Aleksandra Velikog lično, sa sve njegovim konjem. U redu, poznaje istorija slične idiotske zamisli – i sam Hitler je uložio nemali trud da poreklo Nemaca pronađe kod starih Grka i starih Rimljana (a ko traži taj i nađe, naime, nisu se Hitleru svideli germanski koreni, pa je istoriji pristupio kreativno), sve dok Nemačku nije pretvorio u prah i pepeo – ali ono što je Gruevski uradio centru Skoplja, u skladu sa sopstvenim primitivizmom i ludilom svemoći, to prevazilazi i najsmelije košmare. Da se i sopstvenim očima uverim u ono o čemu su mi pričali makedonski prijatelji, ili oni koji su doživeli susret s apokaliptičnim centrom Skoplja, dobio sam pre nekoliko dana kao član žirija Festivala filozofskog filma u Skoplju. Dakle, naslušao sam se priča o Skoplju kao evropskoj prestonici kiča, nagledao se fotografija nakaznih imitacija starogrčkih i rimskih građevina sa sve jonskim, dorskim i korintskim stubovima (najviše je, odmah da kažem, korintskih, jer oni su najkitnjastiji, a za primitivnu svest što je više šarenila i detalja, to je stvar lepša), znao sam i za Trijumfalnu kapiju, i za Konjanika na propetom konju, video sam sve te besmislene i loše urađene kipove, ali (ljudi moji!), kad se nađete usred svega toga, ispod Bukefalovog dupeta, na primer, kad pogledom obuhvatite celinu i shvatite da su Gruevski i ekipa fasade socijalističkih zgrada presvukli nečim što bi trebalo da podseća na, recimo, Pariz (jer đe će drugde Trijumfalna kapija nego u Pariz), a zatim otkrijete (u ružnom snu koji nikako da prođe) i dva prilično velika drvena jedrenjaka koja su, valjda Vardarom (a kako drugačije?), doplovila do centra Skoplja, prizor postaje toliko impresivan, nezaboravan, onkraj bilo kakvog razuma i smisla, da se, po intenzitetu štete koja je napravljena i dubini nakaznosti, sav taj košmar da uporediti samo sa Beogradom na vodi (proporcionalno, ne i po veličini), a kako stvari stoje, sve više i sa samim Beogradom. Bio sam smešten u hotelu nekih pedesetak metara od centra, ali sam za tih nekoliko dana boravka u Skoplju uradio sve što je u mojoj moći da nijednom više ne prođem putem koji vodi kroz centar. Posle su me i makedonski prijatelji obavestili da se ni oni godinama nisu primakli toj gnusobi. Naprosto, isuviše je mučno i sumanuto, isuviše vređa razum i ukus, isuviše destruktivno da bi se dalo podneti. (Neshvatljivo je, utoliko, da pristojni ljudi koji su došli na vlast posle Gruevskog nisu imali volje i hrabrosti da zgrebu to smeće s lica Skoplja.) Problem je, međutim, što je kontaminiran čitav centar, ne samo trg, pa nekih pedesetak metara dalje, ulicom koja vodi do ruševina stare železničke stanice na kojoj je sat stao u trenutku zemljotresa, naleće nevini šetač na zidine nedovršene crkvetine, a na svakom koraku susreće se s besmislenim metalnim figurama – bik, na primer, imitacija onog bika s Wall Street-a, ili žena s ogromnim grudima koje samo što ne ispadnu iz haljine, ili jedno propeto, zlatno lavče na masivnom belom stubu ispred kitnjaste fasade neke državne institucije, kao da je odbeglo iz srpskih sela… zastrašujuće.

foto: tanjug / filip krainčanić

OLIMPIJSKO SELO

Pošto sam prespavao i malo se sabrao, odlučio sam da potražim Skoplje koje sam voleo. Budim se rano kako bih izbegao paklenu vrućinu i krećem ka nekadašnjem olimpijskom selu premda iz daljine vidim da tu negde, otprilike na mestu gde su bile raspoređene ukusno urađene kućice za šahovsku Olimpijadu 1972. godine, niče nekakvo čudovište od betona nalik onim nakazama koje polako jedu donji deo Kalemegdana. Odlučujem da ne idem pravolinijski, bulevari su dosadni, krećem manjim ulicama uzbrdo i brzo uočavam da se trotoar negde zagubio, te da sam uleteo u orijentalni haos u kojem pešaci i automobili dele isti prostor. Kod Medicinskog fakulteta otkrivam predivan i beznadežno oronuo drveni, u belo obojeni paviljon, dugačak nekoliko desetina metara. Mešaju se teskoba i zadivljenost, pomislim da bih mogao da ga fotografišem i sačuvam od gotovo izvesne smrti, ali teskoba prevladava i ja nastavljam dalje. Nailazim na prijatan kafe u debelom hladu, ispunjen studentima, ali samo desetak metara dalje pekaru s dva plastična stola koja su se zgurala na uskom delu predviđenom, valjda, za pešake (a ne stolove). Hrabro napredujem uzbrdo dok vrućina počinje da se penje i s tla. Posle nekog vremena ne vidim više svoje orijentire i pitam prolaznika svojih godina da li je – pokažem rukom – olimpijsko selo u tom pravcu? “Eh, mojot prijatel”, kaže čovek, “seloto poveke ne postoi”. Verovatno sam napravio zbunjenu facu, pa on nastavlja: “Seloto e srušeno i sega gore nema ništo. Gradet nešto”. Dobro sam ga čuo, ali ponavljam: “Srušili su olimpijsko selo?” “Nema ništo gore”, kaže prolaznik, slegne ramenima i nastavi nizbrdo, dok ja i dalje stojim pokušavajući da se saberem. Obuzima me mučnina kao i u susretu sa centrom Skoplja, okrećem se i polazim naniže. S vremena na vreme nalećem na lepo uređene prostore s negovanim zelenilom, ali to su, po pravilu, sedišta mrskih korporacija.

Gde je moje Skoplje, pitam se?

foto: filip krainčanić / tanjug

TRŽNI CENTAR

Napolju sam manje od sat i po i natopljen sopstvenim znojem. Pokraj stare železničke stanice uočavam novu zgradu i s malo muke uspevam da shvatim da je to tržni centar. U redu, nisam baš poznavalac tržnih centara, ali obično uspevam da ih prepoznam i da ih zaobiđem. Ovaj je, gle čuda, dobro spakovan i usklađen s okolinom da, spolja gledano, nije odvratan koliko bi se to očekivalo od savremenog tržnog. Odvratan je samo iznutra, ali isuviše sam žedan da bih cepidlačio. Pronalazim ugodan kafe, sedam na terasu, otvaram knjigu, ali posle pet minuta niko mi ne prilazi. “Primetio sam”, pišem poruku prijatelju, “da kelneri ovde nisu baš najbrži na svetu”. Knjiga me uvlači i zaboravljam na žeđ, ali posle desetak minuta ni dalje se ne događa ništa. Po koji kelner prođe pored mene, ali kao da me ne vidi. Počinjem upadljivo da se okrećem, ali kelneri me i dalje ignorišu. Iza mene grupa mladih ljudi koja priča na albanskom sasvim normalno pije kafe i sokove. “Kelneri se ovde ne zamaraju uslužnim delatnostima”, pišem prijatelju i počinjem da mašem rukama u pravcu kelnera, jedan se nasmeje i odmahne mi, ali se ne približava. Sada već počinje da biva blesavo. U jednom trenutku ugledam momka koji ide okolo i zaliva cveće, “Jel može da se naruči piće?”, pitam blago nervozno. “Svakako”, kaže momak ljubazno, “uđete unutra i naručite. Samoposluživanje”. Iznerviran, odlučno ustajem, pravim korak kojim bih demonstrativno izašao s terase i elegantno se odbijam o besprekorno čisto staklo. Čujem grupu mladih Albanaca i Albanki koji se glasno smeju iza mane, od sramote se ne okrećem, propadam u zemlju, ali uspevam nekako (kao mušica koja nasrće na staklo prozora, pa ipak ubode izlaz) da se iskobeljam s terase i ljut na skopske kelnere i sebe glupog i slepog, kažnjavam skopsko ugostiteljstvo tako što izlećem iz prijatno rashlađenog tržnog centra na ulični pakao. Istog časa prolazi me napad ponosa i skrušeno se vraćam unutra, ali u širokom luku izbegavam onaj samouslužni kafe i grupu veselih mladih Albanaca, pronalazim kafe skriven iza knjižare na spratu, naručujem “ceden portokal” (ceđenu pomorandžu) i najzad se smirujem. Iznenadim se, megjutoa, kad vidim kolika je “smetka” (račun): isto kao u Beogradu. Iz nekog razloga očekivao sam da je jeftinije. (Utvrdiću kasnije definitivno da sam bio u ozbiljnoj zabludi.)

foto: tanjug / filip krainčanić

Jeste bilo prijatno na terasi tržnog centra, ali nije to moje Skoplje.

Oko nekadašnjeg stadiona “Vardara” tragam za restoranom kojeg više nema. Park je, ipak, onakav kakvog ga pamtim, kao i stara skopska čaršija (premda umivena za turiste). Držim predavanje na Filozofskom fakultetu. “Govori na srpskom”, kažu mi prijatelji kad sam ih pitao na kom jeziku da govorim, “ovde svi razumeju srpski”. Nisam u to ubeđen – zašto bi dvadesetogodišnjaci znali srpski? – pa govorim sporo, ali u raspravi posle predavanja javlja se nekoliko ljjudi koji srpski govore bolje od mene.

Odlazim na ručak s Ljupčom i Ristom, upoznajem Lazara Foteva o kojem sam toliko slušao da sam pomislio da čovek ne postoji, ali ne samo da Lazar postoji nego je vrlo zanimljiv tip s gomilom apartnih ideja (on, recimo, neguje zabludu da Srbija, za razliku od ostalih balkanskih kneževina, ima državu, ali svejedno na toj pretpostavci gradi naučno-fantastičnu priču o političkim prilikama na Balkanu) i još većom gomilom urnebesnih viceva. Posle ručka vodi me na “najdobrata boza vo Skopje i poširoko”. Stvarno, takvu bozu dugo nisam pio.

foto: tanjug / filip krainčanić

PRONAĐENO SKOPLJE

Krećem ka skopskoj Kinoteci najpre Bulevarom Klimenta Ohridskog, potom Bulevarom partizanskih odreda. Urbani haos se, kako odmičem, smiruje, a Skoplje počinje da dobija oblike koje pamtim. Iznenađen sam brojem prijatnih i senovitih kafea u tom bulevaru pravih linija i čistih oblika, a još više ću biti iznenađen kada, u noćnoj šetnji, otkrijem koliko je čitav taj kraj (Karpoš) veoma živahan. Posle predavanja u Kinoteci sedimo u prijatnom kafeu. Za stolom su tri generacije: moja generacija (Jugosloveni) koja razume makedonski i govori srpskohrvatski, srednja generacija koja srpski razume, ali priča slabije, i njihova deca, tinejdžeri, koji srpskohrvatski nit razumeju, nit govore, nit ih to zanima. Razgovor je opušten i srdačan, Slavica, Ljupčo, Trajče prijatni su i obrazovani ljudi, lako pronalazimo zajednički jezik uprkos izvesnim ideološkim razlikama. Dok ih slušam (pričaju na makedonskom, tek tu i tamo zapnem), shvatam, zapravo, da onog “mog” Skoplja više nema i da ga, naravno, više nikada neće ni biti (kao što, uostalom, nema više ni mene ondašnjeg), ali da je ono Skoplje koje sam tražio, zapravo, da su to ovi ljudi: Lazar, Jane, još jedna Slavica i Rumena i Andrej i Dajana… Dovoljno “moji” da se ne bih osećao strancem i dovoljno “strani” da bi svaki naš razgovor zahtevao puna značenja.