Hoće li preostati iko da nam uči decu

Pred upis ovogodišnjih brucoša na državne fakultete, prognoze o broju njihovih prijava i stepenu popunjenosti predviđenih mesta opet su sumorne. Priča je već poznata: iz godine u godinu smanjuje se broj brucoša na svim državnim univerzitetima u Srbiji, ali na nastavnim smerovima beleži se – strmoglavi pad.

Za studije osnovnih naučnih disciplina, koje u najvećem postotku obrazuju i daju budući nastavni kadar iz fundamentalnih, opšteobrazovnih predmeta, interesovanje je najmanje, svedeno čak i na krajnji minimum. Otuda pitanje hoće li uskoro u školama uopšte biti nastavnika matematike, srpskog, fizike, hemije, biologije, istorije, geografije? Ako ih i bude, s kojim stečenim obrazovnim kvalifikacijama će obavljati taj posao?

PUN KRUG PROBLEMA

Ocenjujući da je reč o gorućoj temi u društvu koja ima dalekosežne posledice, grupa od osam dekana Univerziteta u Beogradu, Društvo direktora škola Srbije, Unija sindikata prosvetnih radnika Srbije, Sindikat obrazovanja Srbije, GSPRS Nezavisnost i Sindikat radnika u prosveti Srbije pre više od godinu dana sačinili su platformu za spas obrazovanja koja je trebalo u samom vrhu prosvetnog sistema da odjekne kao gong i da bude početak rešavanja dugotrajne i duboke obrazovne krize. Platformu koju su potpisali dekani Filološkog, Hemijskog, Filozofskog, Matematičkog, Geografskog, Biološkog, Fakulteta za fizičku hemiju i Fizičkog fakulteta, usvojio je Senat Univerziteta, ali Ministarstvo prosvete do danas kao rešenje nije ponudilo ništa, pa tako još uvek nije obezbedilo ni polazni statistički podatak koji su kreatori platforme tražili – koliko nastavnika u Srbiji trenutno nedostaje.

S druge strane, Ministarstvo pravde je, sticajem nesrećnih okolnosti, pokazalo makar kakav sluh za prosvetare, i to izmenom Krivičnog zakonika. Posle niza brutalnih fizičkih napada na nastavnike, dodeljen im je zaštitni status kakav imaju i advokati, a to konkretno znači da prema njima nasilni učenici sada mogu biti kažnjeni i zatvorom ili da njihovi roditelji takođe mogu odgovarati. Tako je krug zatvoren: zbog toga što ne rešava odavno goruće razloge nedostatka nastavnika i njihovog sve lošijeg društvenog ugleda, država se najednom našla u urgentnoj situaciji da štiti goli život prosvetara i da im “čuva glavu” od nasilja njihovih učenika.

Posledično svemu tome, broj zainteresovanih mladih za nastavne studijske programe već je na krajnjim donjim granicama. Doduše, trend je istog smera i na državnim fakultetima uopšte. Podsetimo na to da su u prošloj školskoj godini samo četiri fakulteta (FON, ETF, Arhitektonski i Fakultet bezbednosti) uspela da popune sva mesta u prvom upisnom roku. Pored njih, propisanu budžetsku kvotu popunilo je njih sedam (Fakultet političkih nauka, Ekonomski, Pravni, Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja, Farmaceutski, Stomatološki i Fakultet veterinarske medicine).

Autori platforme za spas obrazovanja, u prvom redu dekani najdeficitarnijih fakulteta, na okruglom stolu održanom u maju izneli su još drastičnije podatke. Profesor dr Goran Roglić, dekan Hemijskog fakulteta, naveo je da je hemiju 2015. upisalo 26 studenata, a 2023. ukupno tri studenta. Fiziku je 2015. upisalo 26, a 2023. tek sedam studenata. “Slična situacija je na drugim fakultetima iz naše grupacije”, rekao je prof. Roglić, “ali je dominantna na nastavnim smerovima.”

Na Geografskom fakultetu, prema podacima dekana prof. dr Velimira Šećerova: “Od 2015, gde smo bez problema punili u junu ceo fakultet, došli smo do situacije da se u 2019. upiše 65, a prošle godine 21 student na smer čiste geografije.”

Dekan Filološkog fakulteta prof. dr Iva Draškić Vićanović potvrđuje da je ista situacija i na Filološkom: “Najveći pad beleži srpski jezik i književnost”, jer tu studenti u budućnosti sebe najpre vide kao nastavnike, odnosno profesore. “Ostali ne. Imamo popunjenu anglistiku, ali niko od anglista posle neće da bude profesor engleskog. Postoji i veliko interesovanje za studije nemačkog jezika, ali niko posle neće da predaje nemački. To su zastrašujuće činjenice. Dakle, škole će uskoro ostati prazne”.

I ne samo škole, odnosno, može li se u perspektivi dogoditi da se zatvore čak i pojedine zgrade ovih deficitarnih fakulteta? Davanja države za materijalne troškove fakulteta su na nivou od pre 10 godina, kaže dekan Geografskog fakulteta. I tada nizak i nedovoljan, taj nivo je sada došao na 20-30 odsto materijalnih troškova fakulteta. “Bogatiji fakulteti će to”, kaže on “pokriti iz sopstvenih prihoda mada i to nije rešenje, u krajnjem zašto bi to radili, ali u redu kada već moraju, međutim, oni koji nemaju doći će u situaciju da zatvaraju zgrade, jer jednostavno neće imati da plate.”

Na tim takozvanim siromašnim fakultetima iz kojih se u najvećoj meri regrutuje nastavnički kadar za opšteobrazovne predmete, nastavni smerovi zvrje skoro prazni. “Svi naši fakulteti te smerove nose na svojim leđima”, kaže dekan Hemijskog fakulteta. “Obavezni smo da platimo troškove akreditacije, koji sa samovrednovanjem i svim ostalim iznose 500.000 dinara. Angažujemo nastavnike za predmete pedagogija i psihologija, koji su po zakonu obavezni, i to je sve trošak koji mi snosimo. Država nas finansira po norma grupama. Norma grupa za prirodne nauke je 70 studenata na prvoj godini. Ukoliko mi upišemo ova tri studenta i organizujemo nastavu za njih, mi za njih nismo finansirani od države. Tražili smo da se prepozna specifičnost nastavnih smerova ukoliko država želi da nastavimo školovanje tih kadrova.” Samo, do danas država ovaj problem nije prepoznala.

Reč je o dubokim tektonskim poremećajima u našem obrazovanju i reč je o njegovom sistematskom upropašćavanju, smatra prof. dr Ana Pešikan Avramović sa Filozofskog fakulteta, tako da se, kako je rekla, rešenje ne može naći na pojedinačnom fakultetu ili na nastavničkim fakultetima, nego se mora naći zajedno sa donosiocima odluka i sa Ministarstvom prosvete. Navela je da su sva mnogobrojna istraživanja u vezi sa nastavničkim zanimanjima kao rezultat pokazala, prvo, da se bez nastavnika ne može, uz sve onlajn tehnologije, što se saznalo iz istraživanja nastave i učenja u doba kovida – i drugo, da je nastavnik ključni faktor kvaliteta obrazovanja.

“U Srbiji se sistematski uništavaju postojeći, a sada već i budući kadrovi”, zaključila je profesorka Pešikan Avramović.

2015. I 2017. GODINA

Ključne su dve godine u kojima je država setom mera i zakona učinila da poziv nastavnika, profesora, učini jednim od najnepoželjnijih. Bežanje iz prosvete i bežanje od studija koji mahom upućuju na prosvetu od tada postaju sve masovnija. Ono što je uočeno i što je bilo jednako za sve fakultete, to je da je od 2015. počeo drastičan pad upisa na nastavne smerove.

Šta se desilo 2015? “Verovatno se superponiralo više toga”, smatra profesor Šećerov, dekan Geografskog fakulteta, “između ostalog, zabrana zapošljavanja u javnom sektoru, smanjenje plata u javnom sektoru, ali i nove generacije mladih koje su izrazito pragmatične u odnosu na ranije generacije i okrenute pre svega ka budućoj finansijskoj sigurnosti.”

U nastavničkom poslu, kako za sada stvari stoje, u tom smislu ne nalaze sigurnost. Mi smo jedina zemlja, prema tvrdnjama profesora, možda jedina i u svetu ili među retkima u svetu, koja ima ispodprosečnu platu za nastavnike. Jasno je, kako kažu, da prosvetari nigde nisu bogati ljudi, ali je svuda u svetu prosek njihovih primanja 1,3 do 1,5 prosečne plate, što bi u našim uslovima značilo, u odnosu na deklarisanu prosečnu platu koja je sada oko 800 evra, otprilike 1100-1200 evra, što bi možda bilo motivišuće za mnoge ljude da se bave tim poslom.

“Ti da si umeo nešto bolje u životu da radiš, ne bi ovo radio za ovako male pare!” – neretko se može čuti da se učenici obraćaju nastavnicima, pokazuju izveštaji sa terena. “To je potpuno uništavanje autoriteta nastavnika”, tvrdi dekanka Filološkog profesorka Draškić Vićanović, “i mi svi znamo da jedno društvo količinom novca koji ulaže u neko zanimanje pokazuje dignitet tog zanimanja, pokazuje kako ga vrednuje.”

Urušenog dostojanstva od države, pod ogromnim pritiskom roditelja đaka, neretko bez zaštite direktora, ali i izloženi sve većem verbalnom i fizičkom nasilju samih učenika, nastavnici su odavno počeli da odlaze iz nastave. Osim manjeg broja onih koji su istovremeno kvalitetni, ali i s jakim autoritetom, zahvaljujući kojima obrazovni sistem izgleda još jedino stoji na nogama, hronični deficit kadra učinio je da su neki drugačiji nastavnici počeli da zauzimaju mesta onih koji su otišli.

Samo jedanput, 2018. godine, Ministarstvo prosvete je objavilo podatak da je nestručnih nastavnika u Srbiji bilo oko 1000 i da su oni učili oko 27.000 osnovaca: 457 nestručnih nastavnika matematike, 239 nastavnika fizike, 109 nastavnika informatike, 133 nastavnika nemačkog jezika i 48 nastavnika engleskog jezika nisu imali potrebno obrazovanje propisano pravilnicima Ministarstva prosvete. Prošle godine na sastanku Društva direktora škola i Ministarstva razmatralo se i o tome da nestručne nastavnike zamene penzioneri i studenti.

“Iz tog razloga, naš prvi zahtev”, kaže prof. Roglić, “bio je da država uradi presek stanja, koliko nastavnika u ovom momentu nedostaje u Srbiji, po regionima. Vrlo je bitno to što smo našu priču zasnovali na regionima, jer u univerzitetskim gradovima deficit nastavnog kadra nešto je manji. Univerzitetski gradovi rešavaju probleme matematike i fizike tako što uzimaju studente treće, četvrte godine, i oni pokrivaju tu nastavu. Međutim, šta se dešava ako izađemo iz univerzitetskih gradova? Ako odemo u Kikindu, Crnu Travu, Surdulicu, Leskovac… koga će oni uzeti da drži tu nastavu? U tim mestima nije retka situacija da, na primer, nastavnik likovnog pokriva hemiju i fiziku, sa obrazloženjem da je nekada bio dobar učenik.”

foto: m. milenković

U platformi se od Ministarstva prosvete tražilo i da se uradi projekcija za narednih pet godina. Primer sa Tehnološkog fakulteta rečito govori o potrebi za tim: kada je došla nemačka firma i otvorila fabriku u Pančevu, tražili su na fakultetu 40 inženjera galvanizacije. Rečeno im je da se godišnje školuje troje do četvoro i da im taj broj inženjera ne može biti obezbeđen ni u narednih nekoliko godina. Predlog grupe dekana bio je i taj da se ne ide više na stipendiranje studenata kao do sada, gde fakulteti dobijaju stipendije za nastavni smer, a na hemiji je recimo više od 60 odsto studenata iz Beograda. Problem regiona, smatraju profesori, rešio bi se tek ukoliko bi se stipendije davale na regionalnom nivou, sa obavezom studenta da se vrati i da određeno vreme radi u tom regionu.

“Zaista smo smatrali da Ministarstvu neće biti potrebno mnogo vremena”, kaže profesor Roglić, “i da preko školskih uprava vrlo brzo mogu da pribave podatke odnosno preko jedinstvenog informacionog sistema prosvete.” Do sada, međutim, čak ni tako konkretan podatak o tome koliko nastavnika u narednih pet godina odlazi u penziju – nisu dobili.

Druga kritična godina je 2017. Zbog tada donesenog “nesrećnog” paketa zakona iz oblasti obrazovanja, tvrdi profesorka Pešikan Avramović, prva ozbiljna i sistemska mera morala bi biti depolitizacija rada svih obrazovnih institucija. Jer zakonima iz 2017. otvorena je široka avenija za politički uticaj, pri čemu je jedna od najdrastičnijih promena što od tada ministar lično, a ne ministarstvo, daje saglasnost za izbor direktora škole.

“Pojačan je politički uticaj”, kaže profesorka Pešikan Avramović, “pojačana je centralizacija koja se meni čini da je u mnogim segmentima veća nego što smo imali u socijalističko vreme, u jednopartijskom sistemu.” Primenu zakona iz 2017. takođe ilustruje na primeru Nacionalnog prosvetnog saveta, institucije koja u Srbiji postoji od 1875. godine. Još od tada Savet je bio nezavisno stručno telo, čija je funkcija da kontroliše, prati, signalizira probleme, donosi planove i programe, udžbenike. Ovim zakonom, kaže profesorka, ukida se ta dobra tradicija u Srbiji i Nacionalni prosvetni savet postaje “klub prijatelja”, savetodavno telo ministra, čak ne ni Ministarstva. I to samo savetodavno telo. Ne donosi nijednu odluku. “Na delu imamo razrušavanje institucije sa stogodišnjom tradicijom”, kaže profesorka.

U skladu s tim, primetno je da su se danas, za razliku od 2000-ih, kada je među najvažnijim obrazovnim temama bila slaba socijalna pokretljivost i nemogućnost siromašnih, najpre iz seoskih sredina, da upišu državne fakultete zbog visokih školarina, stvari uveliko promenile. Socijalna pokretljivost je otvorila neka nova vrata za mlade ljude, izmenivši svoje kanale, pa je diplomu državnog fakulteta zamenila partijska knjižica. Uz tu knjižicu, zalaganje i odanost partiji pre svega onoj na vlasti, mnogi mladi sebi krče put i skaču ka što višoj društvenoj lestvici. Sâmo društvo im poručuje da je takav put i brži i sigurniji, a da im visoko obrazovanje pa još na “nastavničkim” državnim fakultetima za sutrašnji društveni ugled i nije toliko potrebno.