Deca kao svedoci u krivičnom postupku

...

Pre svega, treba znati da se detetom u krivičnopravnom smislu smatra lice koje nije navršilo četrnaest godina, mlađi maloletnik je uzrasta od 14 do 16 godina, i od 16. godine do 18. godine je stariji maloletnik. U odnosu na sve ove kategorije maloletnih lica, važe posebna pravila. Pred javnim tužiocem maloletni oštećeni prvi put daje iskaz u krivičnom postupku koji se može koristiti kao dokaz, i on je tu u fazi istrage, kao i sudsko veće u fazi suđenja, da detetu pruži pomoć i podršku i da svojom umešnošću učini da dokazna radnja ispitivanja bude sprovedena brzo i efikasno. Javni tužilac i sudije moraju posedovati posebna znanja iz oblasti zaštite prava deteta i krivičnopravne zaštite maloletnih lica da bi mogli da preduzimaju procesne radnje.

Pored specijalizacije nadležnih organa, postoji niz zakonskih instrumenata koji garantuju dodatnu zaštitu prava i tretmana prema maloletnom licu, kao što su: obavezno postavljanje punomoćnika, određivanje psihološkog veštačenja, ograničenje u pogledu broja svedočenja, dodeljivanje statusa posebno osetljivog svedoka, zabrana suočavanja sa okrivljenim, isključenje javnosti sa glavnog pretresa.

Dakle, oštećeno dete mora imati punomoćnika od prvog saslušanja okrivljenog i ako ga nema, javni tužilac je dužan da rešenjem postavi punomoćnika iz reda advokata, koji takođe raspolaže posebnim znanjima nužnim za rad i zastupanje maloletnih lica. Zbog toga roditelji ne moraju da brinu u pogledu pravne zaštite njihovog deteta, jer pored javnog tužioca, odnosno suda na to dodatno pazi i punomoćnik, i od njega mogu dobiti sva potrebna pojašnjenja. Ova zakonska mogućnost nije smetnja da roditelji angažuju punomoćnika po svom izboru.

Sprovođenju dokazne radnje ispitivanja maloletnog oštećenog prethodi određivanje psihološkog veštačenja. Psiholog kom je povereno veštačenje poziva dete preko roditelja i obavlja razgovor sa detetom radi utvrđivanja nivoa opšte duševne razvijenosti, njegove sposobnosti da u sećanju zadrži određene životne događaje i da ih reprodukuje i sposobnosti da razume prava i položaj u krivičnom postupku. U praksi, psiholog nalazi da dete može da da iskaz, posebno ako je starije od 10 godina, s tim što može biti predloženo da se dokazna radnja obavi bez prisustva okrivljenog, da dete ne daje ponovo iskaz na glavnom pretresu i sl.

Na osnovu tog nalaza i mišljenja, javni tužilac zakazuje dokaznu radnju ispitivanja oštećenog deteta, na koju poziva dete, njegovog zakonskog zastupnika (majku ili oca), stalnog sudskog veštaka psihologa i branioca okrivljenog. Ispitivanje maloletnog oštećenog se sprovodi u zgradi u kojoj se nalazi javno tužilaštvo, odnosno sud, ali može biti izvedeno i upotrebom tehničkih sredstava za prenos slike i zvuka, kao i bez prisustva stranaka i drugih učesnika u prostoriji u kojoj se svedok nalazi, s tim što će se njima jedino omogućiti da postavljaju pitanja. Maloletno lice se tada može nalaziti u svom stanu ili drugoj prostoriji, odnosno u centru za socijalni rad ili zavodu za zaštitu zdravlja.

Javni tužilac će se prema detetu odnositi vodeći računa o njegovom uzrastu, svojstvima ličnosti, obrazovanju i pirlikama u kojima živi. To podrazumeva da će dete osloboditi od straha od svedočenja, tako što će ga upoznati sa prostorom, pokazati mu zgradu, kompjutere, eventualno dati sok ili čokoladicu, neku prigodnu igračku da bi se u tom okruženju osetilo bezbedno. Objasniće detetu šta će se događati i to na način da ono može da shvati i proveriće da li je dete to razumelo, te će prilagoditi rečnik uzrastu deteta, kao i boju glasa, tako da ga sve vreme blagim tonom istovremeno i smiruje i ohrabruje da opiše određeni događaj i svoju ulogu u njemu. Javni tužilac u toku ispitivanja treba da obrati pažnju na ponašanje deteta, tj. njegov izraz lica, pokrete tela, uznemirenost, da li pokazuje strah prema roditeljima ili drugom članu porodice i da tok ispitivanja prilagodi sagledanim reakcijama.

Maloletni oštećeni ne bi trebalo više od dva puta da bude ispitan ako je oštećen teškim krivičnim delom, a izuzetno je moguće više puta ako je to neophodno radi ostvarenja svrhe krivičnog postupka uz vođenje računa o zaštiti ličnosti i razvoja maloletnog lica.

Izuzetno je dozvoljeno suočenje svedoka sa okrivljenim u slučaju da se njihovi iskazi ne slažu u pogledu činjenica koje su predmet dokazivanja, na zahtev okrivljenog i uz posebno odobrenje organa postupka vodeći računa o stepenu osetljivosti svedoka i o pravima odbrane. Ovo iz razloga što suočenje nužno ima izrazito suprotstavljajući karakter, a cilj je da usled tako stvorene suparničke atmosfere i psihičkog pritiska među davaocima suprotnih iskaza, onaj ko daje lažan ili netačan iskaz ispravi svoje kazivanje, te preduzimanje ove dokazne radnje može biti previše opterećujuće i traumatično za maloletno lice. To mnogo zavisi i od pristupa suda maloletnom oštećenom i pravnog rezonovanja. Sud može po službenoj dužnosti ili na predlog stranaka odlučiti da isključi javnost sa celog ili dela glavnog pretresa ako je to potrebno radi zaštite interesa maloletnika.

Dakle, nema razloga da se dete plaši javnog tužioca ili sudije, niti da ima tremu ili bilo kakvu zadršku u toku krivičnog postupka, jer će oni prema njemu izraziti profesionalni, ali zaštitnički stav, kako bi bio obezbeđen jasan i pouzdan iskaz, ali i isključena ili u znatnoj meri ublažena ponovna trauma.

Autorka je javni tužilac u Višem javnom tužilaštvu u Beogradu, članica Udruženja tužilaca Srbije