Umesto da REM, regulatorno telo za elektronske medije, uradi nešto na poboljšanju uslova za predstavljanje političkih partija i lista na TV stanicama i drugim medijima sa nacionalnim pokrivanjem, on se poslednjih nedelja bavio sobom.
Neposredno posle lokalnih izbora koji su održani 2. juna, Savet te ustanove se sastao i odlučio da se žali Ustavnom sudu republike Srbije na Zakon o elektronskim medijima kojim je određeno da trenutni Savet može da radi u tom sastavu do jeseni i da u novembru treba izabrati nove članove. U kratkoj izjavi za medije predsednica saveta REM-a Olivera Zekić rekla je da ne želi da komentariše ovu odluku da ne bi uticala na odluku suda.
Oni koji prate medijsku scenu razumeli su ovaj postupak REM-a kao taktički potez u trenutku kada su izbori završeni i kada se ne očekuje veliki pritisak na tu ustanovu jer novi izbori nisu na vidiku. Ocenjeno je i da Zekićeva, kao metafora REM-a, želi da se ruga onom dogovoru koji je prošle godine postignut između mediske zajednice – udruženja i Vlade Srbije koju je zastupala Ana Brnabić, a taj dogovor je bio da u 2025. REM ulazi sa novom upravom.
Tako se ova nekadašnja novinarka, politička konsultantkinja i propagandistkinja (radila je kao PR na raznim mestima) na kratko pojavila u javnosti posle dugih meseci izbivanja i lagodnog života u senci zahteva ogromnog broja organizacija, stručnjaka, medijskih radnika i političkih partija za njenom i smenom ostalih članova Saveta REM-a.
U gotovo svim razgovorima o medijskoj sceni Srbije, u debatama o toma šta su uzroci ovakvog stanja i kako bi to stanje moglo da se promeni, REM je centralno mesto i polazna tačka oko koje se svi slažu da njegovo nedelovanje dovodi do ovakvog medijskog ambijenta.
MENE JE IZABRALA PARTIJA
Olivera je Zekić u prethodnih devet godina izrasla u jednog od glavnih bičeva vlasti kada su mediji u pitanju i to ne zbog toga što nekoga napada, nego zato što svim silama brani zauzetu poziciju i postavljeni sistem u kome najveće dozvole za rad imaju oni koji u najvećoj meri krše sve novinarske propise i etičke standarde u izveštavanju, te skoro celokupnu medijsku regulativu. Čak se dešava da REM izrekne poneku kaznu, kao što je slučaj sa TV Pink, kojoj je nedavno izrečena kazna zabrana emitovanja, ali se u suštini ništa ne menja u celokupnom medijskom ekosistemu.
Ako je za REM od početka njegovog postojanja pre dvadesetak godina važilo da je uvek bio slika političkih odnosa u državi koji su se prelamali na medijsku scenu – dakle, daleko od svakog pravog profesionalnog odnosa prema učesnicima na medijskom tržištu – instaliranjem Olivere Zekić na čelo Saveta REM-a 2015. kada ju je izabrala Skupština Srbije pošto je istekao mandat novinaru sa KIM i sadašnjem predsedniku UNS-a Živojinu Rakočeviću, zacementirano je stanje potpune medijske kontrole iz jednog centra.
Ako je još u to doba, koje sada može da izgleda kao daleka prošlost, još uvek postojala kompanija iz Grčke koja je imala dve TV stanice sa nacionalnim pokrivanjem i nije bila u potpunosti podjarmljena interesima kabineta tadašnjeg predsednika Vlade Srbije Aleksandra Vučića, posle 2018. i kontrovezne prodaje Antena grupe kompaniji Kopernikus, situacija je postala potpuno čista – pet TV stanica sa nacionalnim pokrivanjem sa jedinstvenom uređivačkom politikom u sektoru informativnog programa, a REM je imao zadatak da se to stanje očuva i konzervira dokle god je to potrebno Vučiću i njegovoj partiji.
Dodatno, Olivera Zekić je svojim javnim stavovima, u kojima je otvoreno branila vlast, dala novu dimenziju REM-u šaljući jasnu poruku: mene je izabrala ta partija i ja ću na sve načine da zastupam njene interese, čime se izgubila makar prividna autonomija delovanja regulatora za elektronske medije.
Sama Oliver Zekić, koja je svoju karatku novinarsku karijeru počela i završila dok je još studirala krajem devedesetih u “Dnevnom telegrafu” Slavka Ćuruvije, nastupala je sve vreme sa dozom neskrivene odvratnosti prema svima koji nisu deo vladajućeg medijskog mejnstrma, preuzimajući ćesto na sebe i udarce koje nije morala. Pokazala se u devet godina rada za potrebe vladajućeg režima kao lojalna i dosledna borkinja za ono u šta kao veruje. A kada su mediji u pitanju, to nije zagovaranje medijskog koncepta koji propagiraju Pink i Hepi nego nipodaštavanje one “druge medijske strane” koju je na sve načine pokušavala da omalovaži i pokaže kao jednako lošu kao što su pomenute medijske platforme.
Ona je sve vreme nastupala i nastupa kao jedna vrsta ozlojeđene osobe kojoj je neko u nekom trenutku stao na put, zaustavio je i valjda sprečio da postane najveća medijska ličnost Srbije. Pa ako to nije mogla kao novinarka ili urednica, onda joj je ova vlast omogućila da bude važna i uticajna na mestu na kome se odlučuje i, u krajnjem ishodu, ne samo šta će publici biit ponuđeno od sadržaja, nego i kako će biti raspoređeno nekoliko stotina miliona evara reklamnog novca koji godišnje u Srbiji kompanije potroše na oglašavanje. U tom nastojanju i postupanju imala je podršku svog urednika iz studentskih dana provedenih u “Dnevnom telegrafu” Ivana Radovanovića, nekadašnjeg novinara, a danas predvodnika SNS akademije za mlade lidere. Na njenom i na Radovanovićevom slučaju, kao i na slučaju Dragana Bujoševića i Nenada Lj. Stefanovića, vidi se umešnost Aleksandra Vučića da svoje nekadašnje protivnike prevede na svoju stranu i tako “pljune u lice” onom delu javnosti u kome su te osobe ranije imale drugačiji status.
Ako niko nema dilemu oko toga kako je Željko Mitrović postao udarna pesnica ovog režima, ili Predrag Ranković Peconi, ili Milorad Vučelić, mnogima ni danas nije jasno kako to da su novinari koji su imali kredibilitet u karijeri pristali da služe režimu koji ih je u prošlosti proganjao i pokušavao da uništi. Cinik bi možda rekao: pa baš zbog toga jer im je bilo jasno šta se sprema i kakva bi mogla da im bude budućnost.
CEMENTIRANJE MEDIJSKE SCENE
Olivera Zekić nije imala posebnu novinarsku karijeru iako ističe da je bila sudent generacija na FPN u Beogradu: njen studentski rad u “Dnevnom telegrafu” prekinut je ubistvom Slavka Ćuruvije, ali je ona, neobično, sledeći posao našla u organizaciji pod komandom Branislava Ivkovića, nekadašnje uzdanice SPS-a, bonvivana, a posle pada Miloševića ona će skoru u potpunosti nestati iz javnog života Srbije. U njenoj zvaničnoj biografiji koju je priložila kada se kandidvala za mesto u Savetu REM-a vidi se da je “radila na projektima”, da je bila malo u NVO sektoru, malo se bavila konsaltingom. Javnost će se ustalasati 2008. godine kada su ona i Radovanović ponovo pokrenuli “Borbu” pod finansijskim kišobranom Stanka Subotića Caneta. Pre toga, Zekićeva je provela jednu godinu u Švajcarskoj ali, kako kaže u razgovoru za “Vreme”, nije tada upoznala Subotića “jer je ona bila u Cirihu, a on u Ženevi”. Projekat novog pokretanja “Borbe” brzo je propao i posle godinu dana ona je tražila novi posao.
Čitav period posle 2000. godine, kada se pogleda unazad, Zekićeva je provela uz Radovanovića i pokušaje da “napravi neku priču”, bilo u sferi medija bilo u oblasti političkog zastupanja i savetovanja. U jednom periodu Radovanović je sa Goranom Vesićem imao i kompaniju koja se bavila tim poslovima, ali to nisu aktivnosti koje su vidljive u javnosti.
“Radila sam na KiM, pomagala sam srpskim političarima u to doba”, kaže danas Olivera Zekić, ali ne može da se seti kojim srpskim političarima sa KiM.
Posle promene vlasti u Srbiji 2012. godine, ona će postati savetnica Ivice Dačića i kaže da je sasvim slučajno tu došla posle Suzane Vasiljević, koja je bila prešla u kabinet Aleksandra Vučića i ostala tamo sve vreme. Kada se Vučić posle 2014. utvrdio na vlasti, došlo je na red i sređivanje REM-a i Olivera Zekić je bila prvi izbor. Ona kaže za “Vreme” da nije tražila taj posao nego da ju je vladajuća stranka predložila i da je tako izabrana. Dodaje da ni danas ne misli da treba da bude u REM-u doveka, ali da se bori za status ostalih članova pa je zbog toga i tražila da se Ustavni sud izjasni o zakonskoj odredbi po kojoj ovaj Savet REM-a radi najduže do 4. novembra. Na našu primedbu da joj je jasno kako takva odredba u zakonu jeste predmet političke odluke, Zekićeva kaže da to ne zna, ali da traži prava za ljude koji rade u REM-u.
A taj REM je pre dve godine ponovo dodelio istim TV stanicama nacionalno pokrivanje čime je medijska scena u Srbiji zacementirana onako kao odgovara vladajućem režimu, što je ocena i stranih i domaćih posmatrača. Kao osoba koja predvodi instituciju, ona je odbila da odluči o dodeli pete dozvole za nacionalno pokrivanje pravdajući se postupkom koji je Junajted medija povela pre više od godinu dana pred Upravnim sudom tražeći da REM donese odluku u zakonom propisanom roku.
Danas se Zekićeva “poziva na zakon”, a sama zna, kao što i svi znaju, da sve u vezi sa njenim postavljenjem i postupanjem ima veze samo sa načinom na koji se donose političke odluke u oblasti medijskih politika i medijskog tržišta u Srbiji. Ona je prethodnih godina išla dotle da je tražila da drugi regulatori ispituju ponašanja kablovske TV N1, čime se samo dodatno dokazivala u lojalnosti onoj garnituri koja ju je dovela na poziciju da odlučuje o medijima u Srbiji, a ne da bi pokazala da zaista zastupa etičke standarde u novinarstvu. Tako je posle više godina tavorenja na medijskoj i društvenoj margini, što ne izgleda kao njen izbor, došla u poziciju da se pita i da je zovu, da od nje nešto traže i izgleda kao da uživa u toj poziciji sa jednom zadrškom: i ona bi volela da je zaista nešto uradila u novinarstvu kada je već bilo tako dobro krenulo još od dolaska iz Kraljeva, upisivanja fakulteta i rada u prvom tabloidu u Srbiji.
Olivera Zekić se našla u grupi “odbačenih” koje je sa radošću prigrlila SNS, tamo negde 2010, 2011. godine, kao partija “žrtava tranzicije”, onih koji se nisu našli za “glavnim stolom” u periodu 2000–2012. godina. Poznata po svom “brzom mozgu” i stavu koji mnoge iritira ali i mnoge oduševljava, sa radošću se pojavila u javnom životu Srbije i dobila mesto na koje su mnogi “prvoborci” SNS-a pucali. Poznata je po svom “raskošnom životu” – forsiranju modnih trendova i skupih stvari. Iako je plata u Savetu REM-a odlična za srpske uslove, jasno je da takav životni stil nije moguće obezbediti od plate.
“Imam bogatog muža”, kaže za “Vreme” u odgovoru na pitanje šta ona zapravo radi u životu pa može sebi da priušti ono što većina građana ili njenih “kolega” novinara ne može ni da sanja.
U zbiru, ovo je doba Olivere Zekić i ona koristi maksimalno činjenicu da je njen politički favorit na vlasti. Njega poznaje dugo, još sa početaka svoje novinarske karijere u drugoj polovini devedesetih, kada ja kao jako mlada pratila aktivnosti partija. Vučić je bio neka vrsta portparola radikala, Dačić SPS-a i izgleda da tada utvrđene veze i danas drže kako treba. Olivera Zekić stoji na braniku ustanove koju niko ne voli, koju bi većina da poništi, za koju i Evropa i SAD kažu da je koren problema, ali baš njeno “držanje pozicije” i, ponekad, bezobrazan odnos prema onima koji je kritikuju naplaćuje bogate tantijeme kod ove vlasti. Do 4. novembra, kako kaže zakon, ali i duže ako se Zakon bude menjao već s jeseni.
