Manifestacija neobičnog i zlokobnog naziva “Jedan narod, jedan sabor” desila se prošlog vikenda. Molilo se, jelo, pilo, pretilo, klelo u mir i jedinstvo, doneta je deklaracija o svim Srbima igde ikada, a na kraju se prigodno zaigralo kolo
U Beogradu je 8. juna održan skup pod nazivom “Jedan narod, jedan sabor – Srbija i Republika Srpska” mada ga neki mediji zovu i Svesrpski sabor 2024. Celog dana po Beogradu su se šetali Milorad Dodik i Aleksandar Vučić, potpisivani su neki sporazumi, Srbija će dati Republici Srpskoj neke pare, bio je moleban na početku i vatromet na kraju. A između – jedno veliko i bespotrebno ništa.
MOLITVA ZA POČETAK
Iako je sabor zvanično počeo molebanom, prva aktivnost tog toplog subotnjeg jutra bila je potpisivanje memoranduma o saradnji ministarstava državne uprave i lokalne samouprave Srbije i RS. Ministarka državne uprave i lokalne samouprave Republike Srbije Jelena Žarić Kovačević i ministarka uprave i lokalne samouprave Republike Srpske Senka Jujić potpisale su dokument čiji je cilj “razmena dobre prakse i normativnih rešenja između potpisnica, razmena iskustava i pružanje ekspertske podrške u planiranju, pripremi i sprovođenju projekata, kao i razmena publikacija i druge stručne literature, uključujući i druge oblike saradnje”.
Najveći hit u ovom spisku je razmena literature. Za ostalo znamo da neće funkcionisati jer nema dokaza da ijedna lokalna samouprava u Srbiji ili RS funkcioniše, ali ova razmena knjiga – e, tu bi već moglo nešto i da bude. Jedino, ostaje pitanje: čemu?
U 9.30 počeo je moleban, nakon kog se prisutnima ispred Hrama Svetog Save obratio patrijarh srpske pravoslavne crkve Porfirije. On je govorio saborno: “Za jedinstvo, za sabornost, za mir, nema boljeg mesta za sabiranje i saborovanje, za početak svakog dobrog i blagoslovenog dela od doma Božjeg. Drugo ime za crkvu jeste sabor, duhovni zakon je takav da što se više približavamo Bogu, bliži smo i jedni drugima. Kada se udaljimo od Boga i crkve, time se udaljavamo i jedni od drugih. Gde ima crkve ima i naroda, našeg naroda, tamo gde nema crkve, gde se narod udalji od crkve on odumire, prestaje da postoji. Sabiramo se u jedno, braćo i sestre, da bi darove koje smo dobili od Boga upotrebili za dobro. Ne sabiramo se protiv, protiv bilo koga, nego se sabiramo za dobro najpre svoje, ali i svih koji žive sa nama i oko nas. Svaki drugi cilj i sadržaj sabiranja nije naš i neće i ne može biti blagosloven. Samo onda kada znamo ko smo, vrednujemo pravoslavni način života, mi dobro znamo ko smo, zato i jesmo sposobni da razumemo jedni druge, da razumemo drugog i drugačijeg čoveka druge vere i drugog naroda.”
Neiskusnom oku i uhu moglo bi se učiniti da je i ovaj govor isprazan, ali mi sa ovih prostora znamo bolje. Naime, iskustvo nas uči da kad god nas neko podseća ko smo i šta smo, sprema nam se neka beda. Što ne znači da će nam se ista i desiti, nego samo da neko ima nameru da nam je natovari na vrat. Isto važi i za ovo “ne sabiramo se protiv, nego za svoje dobro”.
U prošlom broju “Vremena” podsetili smo na sve ranije srpske sabore i ako im je svima nešto zajedničko, to je: kad god je neko rekao da nema ništa protiv drugog i drugačijeg, istorija je pokazala da ima, i te kako ima.
SVESRPSKA DEKLARACIJA
Centralna manifestacija ovog svesrpskog okupljanja održana je u 18 časova, ali trebalo je nekako popuniti vreme između molebana i vatrometa, pa je dan protekao u potpisivanju silnih sporazuma između raznih ministarstava, a održana je i zajednička sednica dveju vlada. Posle nje usvojena je deklaracija, koja, valjda, treba da bude odgovor na Deklaraciju Generalne skupštine UN o Srebrenici, koja je, ujedno, i povod za svesrpski sabor. Deklaraciju nećemo prenositi u celosti, ali neke ključne delove moramo, kao upozorenje čitaocima da se sete kako se upotreba ovakvog jezika i terminologije završavala u ne tako davnoj prošlosti.
Pa evo na šta su se dve vlade, od kojih je samo Vlada Srbije zapravo vlada jedne države, obavezale:
“Nacionalni savet srpskog naroda čine: Predsednik Republike Srbije, Predsednik Republike Srpske, Predsednik Narodne skupštine Republike Srbije, Predsednik Narodne skupštine Republike Srpske, Predsednik Vlade Republike Srbije, Predsednik Vlade Republike Srpske, Ministar spoljnih poslova Republike Srbije, Predsednik Akademije nauka i umetnosti Republike Srbije i Predsednik Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske, predstavnik Senata Republike Srpske i predsednik Matice srpske. Svesrpski sabor konsenzusom u sastav Nacionalnog saveta srpskog naroda imenuje i predstavnike srpskog naroda iz Crne Gore, Federacije BiH, Severne Makedonije, Hrvatske, Slovenije, predstavnike srpskog naroda iz Evrope, Afrike, Azije, Severne i Južne Amerike, Australije, te istaknute naučnike, umetnike, preduzetnike, sportiste i nacionalne radnike.”
Izgleda da smo svi u Svesrpskom saboru, kooptirani smo, anektirani, a možda i kidnapovani. Otmičari još nisu (do kraja) ispostavili zahteve iako slutimo da traže bezuslovnu ljubav i pokornost.
Od sad pa nadalje, Deklaracijom nam je zabranjeno da Srbe iz RS ili odakle god drugo nazivamo tako, nego moraju da budu samo Srbi, jer ovaj dokument kaže: “Svesrpski sabor utvrđuje da je naziv naroda jedan i da ga je nemoguće menjati. Odbacuju se razni nametani prefiksi koji su dodavani ispred imenice ‘Srbi’. Pripadnici srpskog naroda imaju pravo da se nazivaju Srbima ma gde trenutno živeli.”
Poteže se, međutim, pitanje da li će Dodik prestati da naziva Srbe koji žive u Srbiji “Srbijancima” i da li je ovom deklaracijom odbačena i reč “drugosrbijanac”. Pošto za druge prefikse ne znamo.
“Svesrpski sabor konstatuje neophodnost srpskog nacionalnog okupljanja, te odlučuje da je potrebno redovno održavati Svesrpski sabor, i to svake dve godine, na kojem bi se razmatrala najvažnija nacionalna pitanja ujedinjeno uz učešće predstavnika Republike Srbije i Republike Srpske, kao i drugih predstavnika srpskog naroda iz regiona i sveta.”
O ovom delu možemo samo da kažemo: o, ne, opet će paradirati po ulici svake druge godine. Mada, znajući ih i imajući u vidu da su i ovaj sabor odradili preko volje, sva je prilika da neće. Ali ipak – o, ne. Takođe, ako je srpsko nacionalno okupljanje neophodno, zašto se okupljaju na svake dve godine? Zašto ne svake ili, još bolje, ako je neophodno, onda: zašto ne svakog dana?
Dalje, sledi nekoliko tačaka o tome kako poštujemo sve druge veroispovesti i nacije, ali ipak je SPC najbitnija, a opet, jednako je bitno i Kosovo i Rezolucija 1244, a bitno je i naglasiti da srpski narod nezamislivo pati (iako činjenice govore u prilog tome da bar jedan, recimo palestinski, ili možda ukrajinski narod u ovom trenutku mnogo strašnije pati).
Potom konačno u tački 16 stižemo do suštine celog ovog pabirčenja: “Svesrpski sabor ne podržava Rezoluciju o Srebrenici za koju su glasale 84 države u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, dok je 109 država bilo protiv, uzdržano ili nije glasalo. Pomenutom Rezolucijom izvršen je pokušaj kolektivnog okrivljavanja celog srpskog naroda, koji je neprihvatljiv i ne može biti sproveden u delo.”
Podsećamo, ni Srbija ni srpski narod ne pominju se u Rezoluciji o Srebrenici, ali isto tako podsećamo i da Vučić i Dodik nekako uspevaju da svaki događaj i temu pretvore u priču o sebi.
U ostatku teksta upadljiva je fiksacija na Dejtonski sporazum koji je, kaže ova deklaracija, narušen i prekršen, iako ne elaborira kako. Dodaje se i da će 15. februar, Dan državnosti Srbije, od sada biti i Dan državnosti Republike Srpske. Koja, podsećamo, nije država. Možda se tu krije odgovor na pitanje kako je prekršen Dejtonski sporazum.
Sad se otvara pitanje šta će biti sa 9. januarom, ali i kakve veze Sretenjska skupština, održana u Kragujevcu i na njoj donet Sretenjski ustav, imaju veze sa Republikom Srpskom. Ali pošto najveći deo ovog pisanija nema mnogo veze sa realnim stanjem stvari, ni sa razumom, onda – nema veze. Uostalom, bolje je ne pitati ni Vučića ni Dodika ništa od ovoga, jer odgovori mogu da nas odvuku samo u još dublju iracionalnost. Pri tome, obojica viču kad nisu u pravu, a to nam ne treba nikad, pogotovo ne na ovoj vrućini.
Navedenu deklaraciju treba da usvoje parlamenti Srbije i Republike Srpske, a kako će je realizovati niko se ne usuđuje da pita, jer niko ne zna da odgovori.
MALO MIR, MALO HAG
Odmah nakon potpisivanja deklaracije, Aleksandar Vučić se oglasio na Instagramu: “I zato je mir naš ključni interes. Ekonomski napredak svakog našeg čoveka i Srbije i Srpske, od vitalnog je interesa za sve nas i to je ono što nam daje snagu. Ekonomija je nacionalni interes, to je jedna od oblasti u kojoj moramo više da radimo zajedno, računajući i druge u regionu i sve naše evropske partnere. Uvek ćemo biti spremni na razgovore koji će da vode miru i poboljšanju odnosa. Moramo da budemo otvoreni za razgovor sa svima, moramo da sarađujemo sa našim partnerima. U samoj Deklaraciji postoji i tačka koja govori o očuvanju naših prijateljstava, onih kojih se nismo stideli i nikada nećemo. Za jednu stvar nemojte da brinete nikada, jer će Srbija uvek da bude tu za svoj narod. Molim vas da se borimo i izborimo za mir, napredak naše ekonomije, a za jedinstvo našeg naroda izborili smo se danas i ne dajte da nam ga iko ikada sruši.”
Zanimljiv je ovaj deo o čuvanju prijateljstava koji se ne stidimo. Naime, nakon potpisivanja deklaracije o svemu i svačemu, Vučić i Dodik su se uputili u Dom garde na Topčideru, a tamo… Pored njih dvojice, u programu su učestvovali i veterani, ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Srbije Nemanja Starović i ministar rada i boračko-invalidske zaštite Srpske Danijel Egić, a zatim i general Vojske Republike Srpske Budimir Gavrić i general Vojske Jugoslavije Vladimir Lazarević. Ovaj potonji je 2015. pušten iz zatvora Haškog tribunala. Odležao je dve trećine kazne, nakon što je osuđen po komandnoj odgovornosti kao komandant Prištinskog korpusa, a potom i kao komandant Treće armije Vojske Jugoslavije, za učešće u zajedničkom zločinačkom poduhvatu proterivanja Albanaca na Kosovu 1998. i 1999. godine. U zatvoru je proveo više od 10 godina, a onda je proglašen za počasnog građanina Niša.
Oko 16 sati krenuo je defile kulturno-umetničkih društava iz Republike Srpske od Skupštine grada Beograda preko Terazija do Knez-Mihailove. U isto vreme članovi kulturno-umetničkih društava iz Srbije sa Kalemegdana krenuli su ka Knez-Mihailovoj ulici. Susreli su se sat kasnije i oformili džinovsko kolo od oko 2500 ljudi. Glumac Nebojša Kundačina je zatim recitovao Misli o otadžbini Petra Kočića. Onda su se obratili Dodik i Vučić, Vučić je objasnio kako su njih dvojica svuda i svima za sve krivi, pa je na kraju bio vatromet.
Za to vreme, predsednica Pokrajinske vlade Vojvodine Maja Gojković organizovala je koktel za probrane zvanice na krovu tržnog centra. Istina, reč je o Tržnom centru Galerija u Beogradu na vodi, ali opet, to je tržni centar, što celom događaju daje još jadniji kontekst.
Ministar finansija Siniša Mali prošetao je sa kolegama iz Republike Srpske Beogradom na vodi. “Sa dragim kolegama iz Republike Srpske, Zorom i Srđanom, prošetao sam novim ‘selfie’ mostom na Beogradu na vodi, a popeli smo se i na 40. sprat kule Beograd odakle se pruža pogled na ceo grad. Drago mi je što su i sami mogli da se uvere u to koliko se Beograd promenio i koliko svakog dana napredujemo”, napisao je Mali na svom nalogu na Instagramu.
Ministarka pravde Srbije Maja Popović i ministar za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog Srbije Tomislav Žigmanov sastali su se danas sa ministrom pravde Republike Srpske Milošem Bukejlovićem. Razmatrana je i mogućnost održavanja naučne konferencije na kojoj bi se razmatrala “argumentacija protiv navodnog genocida u Srebrenici”.
Ministar informisanja i telekomunikacija Dejan Ristić i predstavnici Ministarstva informisanja i telekomunikacija su, u okviru Svesrpskog sabora, održali niz sastanaka sa srodnim ministarstvima i institucijama iz Republike Srpske.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
U subotu Aleksandar Vučić i Milorad Dodik organizuju Sabor srpskog naroda. Ovaj događaj je bleda kopija Miloševićevih sabora, mitinga i kontramitinga iako je jasna želja organizatora da budu novi “miloševići”. Razlika je suštinska: njemu se dogodio narod, a ovi su se dogodili narodu
