„Događa se neka mutacija u bezosećajnost, otupelost i nemoć. A istovremeno, dovoljno nam je udobno da bi menjali i reskirali ovo postojeće stanje stvari. To je neka čudna kombinacija inercije, pasivnosti, straha, sebičluka i komformizma, kako u ličnim, tako i kolektivnim društvenim odnosima“, kaže Snežana Trišić rediteljka predstave „Režim ljubavi“ Kruševačkog pozorišta, koja će sutra imati beogradsku premijeru
U nameri da neguje dobru praksu predstavljanja svog repertoara beogradskoj publici, Kruševačko pozorište sutra dolazi u Bitef teatar sa predstavom „Režim ljubavi“ Tanje Šljivar, u režiji Snežane Trišić.
U predstavi, koja je premijerno prikazana krajem prošle godine u Kruševačkom pozorištu, igraju Dejan Tončić, Biljana Nikolić, Bojan Veljović, Aleksandra Arizanović, Nikola Rakić i Dragan Marinković.
„Režim ljubavi“ je o – ljubavi, onoj običnoj, koje najviše ima, a koju smo skrajnuli. Predstava istražuje kompleksnost međuljudskih odnosa, a njeni protagonisti se suočavaju sa izazovima savremenog društva. Priča provocira razmišljanje o intimnosti, društvenim normama i ličnoj slobodi. Ukratko, duboko emotivno iskustvo.
Čudna kombinacija
Snežana Trišić, rediteljka predstave, kaže za „Vreme“ da „živimo u svetu u kome je sve manje empatije, osećanja i brige za druge ljude. Kada pogledate sve te užase ratova, ukidanja političkih i drugih sloboda, netoleranciju, neravnopravno raspoređen kapital, očigledno je da nam se događa neka mutacija u bezosećajnost, otupelost i nemoć. A istovremeno, dovoljno nam je udobno da bi menjali i reskirali ovo postojeće stanje stvari. To je neka čudna kombinacija inercije, pasivnosti, straha, sebičluka i komformizma, kako u ličnim, tako i kolektivnim društvenim odnosima.“
Ljubav je u ovoj predstavi pokazana kao isprika pa i kao sredstvo za vladanje i vlast. „Manipulatori ne biraju sredstva i načine i ima ih svuda. Da bi se osvojila pozicija moći u odnosu, kolektivu, zajednici, institucijama, društvu, sve je podložno zloupotrebi, pa i ljubav. Ali ljubav je ipak mnogo složenija, čudesnija i neuhvatljivija od svega toga i to je njena snaga. O ljubavi ipak više volim da razmišljam onako kako o njoj pišu dobri pesnici, a ne onako kako je tretiraju i podrazumevaju trendovi tradicionalnih i savremenih režima i aranžmana ljubavnih odnosa“, kaže Snežana Trišić.
Miša Džukela
Zbog okolnosti u kojima živimo, nemoguće je da u likovima predstave, na primer u Miši Džukeli, ne učitavamo ličnosti iz stvarnosti koji, kao taj lik u drami, smatra da ima prava da određuje šta jeste a šta nije.
Snežana Trišić objašnjava da je „Miša Džukela paradigma onih figura koje moraju da podrede drugog u odnosu i da upotrebe i iskoriste sve emotivne, telesne i druge kapacitete u cilju ličnog zadovoljstva, zadovoljavanja sopstvenih potreba bez ikakve odgovornosti prema potrebama i osećanjima svojih partnera.“
Miša Džukela u ovoj predstavi je više nego poželjan i manipulativan alfa mužjak, objašnjava Snežana Trišić „primerak savremenog uspešnog emotivno nedostupnog muškarca, biznismen i investitor, koji u nekretnine investira više nego u odnose koje umnožava možda i više nego svoj kapital. Da ga tumačimo isključivo u psihološkom ključu, verovatno bi bio određen narcisoidnim poremećajem ličnosti, što je učestala karakteristika uspešnosti u današnje vreme.“
„Ipak, Miša Džukela predstavlja dominantnu i povlašćenu poziciju onog koji relativno lako uspostavlja moć u svakom odnosu i vodi se isključivo sopstvenim, halapljivim i nezasitim interesima i profitabilnim tržišnim principima. Ta mačoistička pozicija je, ispostaviće se, veoma zamamna, i danas ne samo da je društveno prihvatljiva, već je poželjna i fatalna, jer su principi kojima se rukovodi duboko usađeni u društvene modele i zajednicu, a profit i moć kao afrodizijaci obrću potencijalne partnere u bliskim odnosima kao sitni i krupni kapital.“
Patrijarhat i licemerje
Patrijarhalno vaspitanje i stavovi su po ovoj predstavi velike prepreke ljubavi. Snežana Trišić kaže da su „derivati patrijarhata duboko utisnuti u savremeni svetski poredak i društvo i dok je to tako nemoguće je ostvariti bezbedno, ispunjeno i srećno zajedništvo u kome pojedinačno i kao uža ili šira zajednica rastemo. Priča je o posledicama patrijarhata koji se polako ali sigurno širi na pojedince, žene, muškarce, grupe ljudi i tako redom.“
Istovremeno, „ savremeni ili tradicionalni modeli partnerskog odnosa koji dominiraju u medijima, na igranom tv programu, u realnosti, po klubovima, mrežama i dejting aplikacijama, u okruženju, kreiraju jedan potencijalno opasan a prilično banalan, površan i malograđanski pogled na zajedništvo, emotivne odnose, seksualnost i ljubav“.
Takođe, „cela ta kič estetika koja nas preplavljuje, bilo da su u pitanju venčanice, bendovi i salvete za svadbenu proslavu, zapleti u tv serijama i rijaliti programima ili surfovanje po fotošopiranim profilima dejting aplikacija za lak, brz i dobar seks, su dve strane iste medalje. One u kojoj ste sigurno platiti više nego što ste dobili i gde ste dobili ono što vama možda uopšte nije potrebno.“
Režim ljubavi demistifikuje licemerje i lažnu idilu različitih oblika uobičajenih režima i aranžmana ljubavnih i seksualnih odnosa: braka, veze, veze sa povlasticama, kombinacije, a onda i trojke, četvorke i tako dalje.
„Ispostavlja se da kao društvo nismo baš skloni monogamiji kao što se predstavljamo a u komadu se nudi i isprobava još jedan koncept – poliamorija, pa zatim i celibat. Tekst i predstava zapravo signaliziraju zašto nijedan od tih modela nije idealan, a svaki je moguć ali i potencijalno opasan.“
Samoća
Tanja Šljivar je lik Samoće namenila glumici, a u verziji Snežane Trišić glumi je muškarac u ženskoj odeći. „Želela sam taj lik koji se zove Ona ili Samoća u startu da oslobodim podrazumevane tradicionalne rodne podele na pripadnike muškog i ženskog pola. U toj poziciji i nisu samo žene, mada se takav princip na njima najlakše sprovodi. Ona ili Samoća antipod je Miše Džukele koji umnožava i nagomilava svoje partnere i partnerke kao i svoj kapital, iako su u suštini paradoksalno oboje sami i prazni. Ona ima slobodu svog izbora a Miša će uvek imati profit. Tekst je veoma ciničan prema svim ponuđenim opcijama i perspektivama.“
U predstavi niko nije zadovoljan odnosom u kome se nalazi. Istovremeno, niko ne zna šta bi drugo i drugačije. Zašto nemamo snage da menjamo ono što nam ne odgovara, od partnera, radnog mesta do vlasti?
„Kao što ste i rekli u suštini je strah. Strah od promene, od nepoznatog, od posledica pogrešnog ili drugačijeg izbora, strah da nećemo umeti ili moći nešto bolje i drugačije. Strah i neznanje. Naučeni smo na trpnju, uklapanje i poslušnost, autentičnost se ne prepoznaje, ismeva i ubija od malih nogu, kako kroz vaspitanje, nasilje u društvu, sistem obrazovanja i vrednovanja, potrebe uklapanja u kolektiv, decu ne učimo da misle već da jure ocene i pozicije, nastavni program je veoma krut i konvencionalan, dominantni modeli ponašanja i uspeha koji nam se plasiraju kroz medije i sadržaje popularne kulture su etički i estetski poražavajući, emotivni i seksualni izbori su zadojeni tradicionalno nametnutim okvirima i očekivanjima zajednice.“
„Kako očekivati da tako oformljeni ljudi mogu da donesu ispravne, hrabre, odgovorne i rizične odluke i preuzimaju odgovornost u ličnom ili političkom životu. Nikoga ne osuđujem, samo mislim da je veoma teško odupreti se i izboriti se sa uticajima i da je bilo koji pojedinačni izbor dugoročno i kompleksno pitanje institucija, sistema i društva koje nas formira.“
Otkazana je i treća predstava očekivana na Bitefu. Selektor ovog festivala Spasoje Ž. Milovanović kaže da sudbina Bitefa ne sme da zavisi od toga ko je trenutno na vlasti. A priča i o pritiscima domaće javnosti na inostrane umetnike da ne dođu na Bitef
„Duplikat“, jedan od četrdesetak filmova „Apollon“ produkcije Željka Mitrovića dokazuje da kinematografija nije fabrika u kojoj je najvažnije koliko je komada izašlo sa trake
Glumci Drame Narodnog pozorišta osudili su postupak uprave svoje kuće da sa Instagrama povuče vest o Zlatnoj areni koju je dobio glumac Vučić Perović na Filmskom festivalu u Puli
Prikazivanje mađarskog filma „Kao kod kuće“, psihološkog trilera sa snažnim elementima horora, u takmičarskom programu Palića je još jedan zanimljiv izbor selektora i svojevrstan otklon od dosadašnje festivalske prakse
Od knjiga edicije „Reč i misao“ koja odavno ne postoji, nastala je velika apstraktna slika u crvenoj boji njenih korica, brišući granicu između umetnosti i umetničkog dela. Izložbom na kojoj je postavljena ova slika Irene Lagator Pejović, otvoren je likovni program Budvanskog leta
Voženo lice Aleksandar Vučić će u predizbornoj kampanji voziti staru škodu. Dok traje odmazda prema svakome ko pisne, paradni deo kampanje biće otužniji nego ikad jer se Vučić obraća svom hardkor biračkom telu
Zašto ministarka Snežana Paunović još nije smenjena? Šta to govori o njoj, režimu i Srbiji
Zlo se zavuklo pod most i tamo, zaklonjeno od svetla, ćutalo i čekalo. Kad je Vladimir Arsenijević izašao iz taksija, nad Beogradom se opet nadvila ona isto neman koja je onemogućavala izložbu Rona Haviva, sprečavala održavanje prve Parade ponosa, palila Bajrakli džamiju i Ambasadu Sjedinjenih Američkih Država i vandalizovala i centar grada tokom Parade ponosa 2010.
Intervju: Vladan Đokić, rektor Univerziteta u Beogradu
Pobeda je sigurna Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
