Pisati priče

Zaledila sam se.

Za deset sekundi veštačka inteligencija je izvršila zadatak. Ne mojom rukom zadan. Napisala je i poslala mi Priču o bubnjevima.

Meni su potrebni dani, nekada i nedelje, a nekada i meseci, ma koliko priče bila kratke, naizgled jednostavne, namerno pisane svakome razumljivim rečima.

Useli se u mene seme priče dok obavljam različite, a svakodnevne poslove, rutinske, a obavezne i niko ih ne ubraja u stvaralačke.

Seme priče me čas golica, čas bocka, čas se skuplja, čas širi, čas pritiska, čas grdi, čas zbunjuje, čas opominje, ali vrlo, vrlo uporno, dok me ne natera da sednem za kompjuter i izbacim sve iz sebe na “papir”.

Onda klešem, klešem i klešem, satima, dok ne kažem sebi: “To je to! Priča je gotova”.

A znam da nije.

Moram je još odštampati, skuvati kafu, zapaliti cigaru, priču uzeti u svoje krilo, sesti u svoj kutak, sklupčana, priču još jednom, vrlo, vrlo pažljivo pročitati i ako je zadovoljstvo zaista potpuno – priča je tek onda stvarno gotova.

Ako sam je čitala samo sa ekrana, to mi je uvek nekako hladnjikavo, tuđe.

Kao i “ekransko” čitanje novina, knjiga… Nikako da se odreknem mirisa štampe, šuškanja listova…

A veštačka inteligencija?

Ona je za deset sekundi uskliknula: “To je to!” i poslala:

PRIČA O BUBNJEVIMA

“U davna vremena, u jednoj maloj šumi, živeli su bubnjevi. Bili su to posebni bubnjevi, napravljeni od drveta i kože. Imali su moć da stvaraju magiju.

Jedne noći, u šumi je izbila velika oluja. Vetar je duvao, kiša je padala, a munje su sevale. Bubnjevi su se uplašili. Plašili su se da će oluja uništiti njihov dom.

U tom trenutku, jedan od bubnjeva, po imenu Buba, imao je ideju. Rekao je ostalim bubnjevima da se udruže i da zajedno stvore magiju.

Bubnjevi su počeli da sviraju. Svirali su najjače što su mogli. Njihova muzika je bila tako jaka da je nadjačala zvuk oluje.

Oluja je prestala. Vetar je utihnuo, kiša je prestala da pada, a munje su se ugasile. Bubnjevi su bili spaseni.

Buba je bio heroj. On je spasao svoje prijatelje od oluje. Bubnjevi su bili tako zahvalni Bubi da su ga proglasili svojim vođom.

Buba je bio dobar vođa. Učio je druge bubnjeve kako da sviraju i kako da stvaraju magiju. Bubnjevi su se pod njegovom vođstvom razvili u moćne instrumente.

Jednog dana, grupa bubnjeva je otputovala u veliki grad. Tamo su svirali pred velikim mnoštvom ljudi. Ljudi su bili oduševljeni njihovom muzikom.

Bubnjevi su postali poznati širom sveta. Svirali su na velikim koncertima, u pozorištima i na televiziji. Njihova muzika je donosila radost ljudima širom planete.

Buba je bio ponosan na svoje prijatelje. Znao je da su bubnjevi posebni instrumenti koji imaju moć da svet učine boljim mestom.

KRAJ

Ova priča govori o moći muzike. Muzika može da nas učini srećnim, da nas opusti, da nas inspiriše i da nas ujedini. Bubnjevi su instrumenti koji su posebno dobri u tome da stvaraju magiju. Njihova muzika može da nas uzbudi, da nas pokrene i da nas podstakne da sanjamo.”

***

Priča je izuzetna.

A ja?

Zaleđena.

Pisati?

Čitati?

Kako ću znati ko je to, pročitano, stvarno napisao?!

Pitati Bubu?